Ирена М.:Его Еми


IMG_20170422_162021.jpg

Имате ли нешто скупо
Нешто најскупље
Што се сувим златом купује
Богат сам
Желим то сваком да докажем
Поседујете ли
Космополитске новотарије
За чим тежи цели свет
У кораку сам са временом
Морам да се истакнем
Испод части
Причам моје
Село ме одгојило
Кора суве проје
Здела куванога жита
Ко то овде пита
Свако маске има
Кријемо од самих себе
Теза
Антитеза
Синтеза
Три су знака
Спојена у једно
То се догађа периодно
Супротности своје средине
Посташе сестре близнакиње
Оно за чим тежите
Од чега не бежите
Услед чега се устежете
У села враћате када га нема
Не могу продати
Прескупо је
Нема тих блага
Непроцењив је
Мир
Њега ваша душа снева
Лажни сјај
Одблесак нема
Све лажним пламеном
Остало греје
Мир
И где богатства нема
Само ниче
Мир
Остало је скривање
Иза лепе ограде
Нашега не знања
Чувајте душу
Неко је лако украде

Стари Словен: О душо моја


landscape_104-wallpaper-1440x900

Певушим северним ветровима,
Док лебдим изнад планина и шума,
Изнад Рода мога.

Полети, и лети, о душо моја,
Да погледам са висине,
Тe лепоте и те милине.

И ја осећам и знам…
Да је Природа мој Храм,
Да је Она – моје божанство.

22. дана, месеца лажитрава, 7525. године

Јован Дучић: Песма


 

Мој добри роде, сви су те лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

 

 

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима.

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

 

 

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

 

 

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре…

И мртве уче сад да мирују.

 

 

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој не чују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

 

 

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили…

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.

Јован Дучић: ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ- Стари запис


Mоре ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а

мрачни чемпреси о Тузи.  

А ти ћеш рећи мору и небу и чемпресима

„Моја љубав има у себи и вашу бескрајност, и

вашу чистоту, и вашу тугу.

Јер зато што вас је моја душа обожавала,

она се саздала од оног што је обожавала.“

 

 

 

 

Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о Светлости.

А ти ћеш одговорити звездама и зорама:

„Из моје љубави се рађају млечни путеви и

небеска кола, и мирна свитања на планини.

Јер ваша вечност и ваша светлост нису друго

него атрибути љубави.“

 

 

 

 

Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву.

А ти ћеш одговорити сутонима и тишинама:

 „Има нешто што не умире за људско срце, а

то је нерасудна али ненадмашна вера у нереално

 и немогућно

И има нешто што стоји изнад судбине човека,

 а то је Љубав

која је, као и Смрт,

увек слепа моћ природе, а

не циљ човечје среће или несреће.“

 

Драган Симовић: Ви знате – и ко сте, и чији сте, и где сте, и куда идете!


Не постоји Западни Балкан, већ Балкан који је више на Истоку него на Западу.

Уосталом, Балкан је изнад и Истока и Запада.

Ни Европа није на Западу, већ такође изнад и Истока и Запада.

Све што је у Европи важно и битно, то није Запад.

Запад није ништа друго до омаја, илузија и опсена!

Европски пут није Пут који води на Запад или преко Запада, зато што је сваки Европски пут који је у

прошлости водио на Запад и преко Запада завршавао у безнађу, бесмислу, крвопролићу и ништавилу.

Европски пут може бити само Пут навише – Пут Вертикале!

Ко говори о Западном Балкану?

Говоре бриселски репати и рогати чиновци, чији је једини задатак – брисање ведсрбске самосвојности и

самобитности.

Рат за ведсрбску самосвојност и самобитност, за слободу и достојанство Белих Срба води се,

између осталог, и преко језика, у бићу језика.

Србија није на Западном Балкану – Србија је на Балкану, а изнад Истока и Запада, те изнад Севера и Југа!

Не дозволите репоњама и рогоњама из Брисела, да утичу на вашу ведсрбску самосвесност и самобитност!

Ви знате – и ко сте, и чији сте, и где сте, и куда идете!

Драган Симовић: Повратак у завичај


ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

dragan simovic

За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

 

Над класјем зрелога жита,

лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон,

подно румена обзорја,

на дашку вечерњем кидана,

допире сетна песма.

После многих минулих лета,

опхрван тугом од века,

стазом која према селу води,

лагано корачам,

подно високих топола.

Сетна песма из даљине,

и жуборење топола у висини,

сливају се, гле!

у дивотан склад сутона.

Застајем, и зурим,

у огроман,

румен и жут Месец

што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу,

срце све јаче бије,

и сета у души

све дубља бива.

После многих лета што минуше,

у селу роднога дома,

ја сам туђинац

на земљи предака својих.

 

Мика Антић: БЕЛО


Бело

Небо.

Небо.

Среће доста.

У пролећу по дрвећу

од месеца кикот оста.

Еј умрећу.

 

 

Еј умрећу испод грања

крај заспале воденице

за девојке,

миловања,

плетенице.

 

 

Еј, умрећу од даљина,

од младости

и од снаге,

за крчаге пуне вина,

за крчаге,

 

 

да се пије,

да се смеје,

да се пева преко њива,

сав од сунца по устима

исполиван.

 

 

Да ме чекаш испред кућа,

да развезеш руке зреле,

очи би се од сванућа

разболеле.

 

 

Разболеле и опиле

да се смејем до болести.

 

 

Еј, да ми је низ априле

тебе срести.

 

Еј, да ми је да излудим,

а багрење расцветано.

Еј, да ми је голих груди,

са кошуљом подераном.

 

 

Еј, да ми је да те љубим

слаб до ропца,

јак до крика,

кад забеле здрави зуби

хармоника.

 

 

Еј, да ми је у пролеђу

у милион врелих боја.

 

 

Еј умрећу бос по цвећу

самог себе разболећу.

Еј девојко душо моја.

Едгар Алан По: ГАВРАН


Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,
само то и ништа више.“

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више.“

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
„Госпару ил госпо – казах – не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух“… Тад ми руке врата широм отворише –
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,
„О Ленора“ ођек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
„На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с’ тим именом „Никад више.“

Но Гаврану с’ кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с’ којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с’ места
а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,
одлетеше и он ко и Наде што ме оставише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: „Никад више.“

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и главе на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: „Никад више.“

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
„Несрећниче – викнух тада – божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал’ ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С’ тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће – никад више!

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ


Слика

Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Рабиндранат Тагоре: О дођи, дођи на моје језеро


Ако хоћеш да будеш једном вредна

и да напуниш свој крчаг, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Вода ће се припити уз твоје ноге

и избрбљати своју тајну.

По песку је пала свежина кише која иде,

облаци се нагли под модрим линијама дрвета

као бујна коса над твојим обрвама.

Ритам твојих стопа, који добро познајем,

удара ме у срце.

О дођи, дођи на моје језеро,

ако мораш да напуниш свој крчаг.

Ако хоћеш беспослена да безбрижно седиш,

док ти вода носи крчаг, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Падина се зелени и дивљега је цвећа

безбројно.

Мисли ће твоје излетати из твојих тамних очију

као птице из својих гнезда.

Превешће ти спаси на стопала.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да седиш беспослена.

Ако си сита игре па хоћеш да загњуриш у воду, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Остави на обали плави огртач,

плава ће те вода огрнути и покрити.

Таласи ће се прпињати да ти љубе врат,

да ти на ухо шапућу.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да се загњуриш у воду.

Ако мораш у безумљу да скачеш у своју смрт, –

дођи, о дођи на моје језеро.

Језеро је моје свеже и бездано.

Црно као сан без снова.

У дубинама његовим исто су дани и ноћи,

а песма је ћутање.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да утонеш у своју смрт.