Наставили смо да се крећемо кроз ходник, а од оног патуљка ни трага, ни гласа.
-Нора, да ли видиш оно што и ја?
Ухватила сам, Нору за руку и застале смо.
Радмило је ћутао и гледао, покушавајући да се присети пута.
-Мора да постоји начин, Лана, да се сетимо пута!
Испред нас је загонетка. Од једног ходника, сада се појављују још два. Сада би било потребно открити који од њих води до храма. Јасно ми је, зашто патуљак није ни покушао да затвори врата, већ је јурнуо кроз ходник. Било му је важно да га не пратимо, и , успео је у томе.
-Погледајте! На поду је нешто уклесано.
-Брате, ово је писано вилинским знаковима!
-Да, да, Лана. Хајде да растумачимо заједно , Ледан је у великој опасности ако се што пре не заштити.
-Хоћемо!
Нора је почела већ да чисти металну округлу плочу, у којој су уклесани вилин знакови, и одмах сам јој се придружила.
-Ми ћемо чистити, Радмило, ти осветљавај са бакљом, и прати око нас, можда се онај патуљак извири из неког од ходника. Верујем да је знатижељан, да би волео да зна, где смо.
-Погледајте!
Узвикну, Нора.
-Овде пише: ,,СИГНУД ДАНИЈА ОИС ДУИД,,
,,ЈЕДНА ГРЕШКА ВЕЧНА СМРТ,,
-То значи, ако погрешимо, ако одемо погрешним путем, заувек смо изгубљени.
-Мора да постоји путоказ. Ту је, сигурна сам!
Да, да, да! Ево га! Нора, Радмило, погледајте!
,,МОНДЕ ХОС НИНТА ЈАР НИНС ИРС САУНДЕ ОХОЈР ФИНДИС,,
,,ПОГЛЕД ЈЕ УВЕК НА ИСТОК ОКРЕНУТ МА ГДЕ СТАО,,
-Нисам сигуран да разумем.
-Ни ја!
-Ни ја не разумем! Шта ћемо да радимо?
-Нема нам друге, Нора, осим да се сетимо, шта смо мислили када смо то записивали.
-Можда нисмо ми?!
-Мислим да јесмо, веруј ми, Нора.
-Седећемо овде док нам се сећања не врате, или, патуљак!
-Боље патуљак, ако можемо да бирамо!
Настао је смех. Ходници су се орили, а, ми смо се смејали као никада до сада.
Сели смо испред улаза у један од ходника, и, мислили, шта би то могло да значи. Мени ништа није падало на памет, а, ни, Нора и Радмило нису се оглашавали.
-Капије!
Радмило је узвикнуо!
-Капије!
-Шта капије?!
-Сећате се? Када пролазимо кроз капије, где се окренемо?
-Исток!
-Да, исток!
-Да! Кренули смо! ,,Поглед је увек на исток окренут ма где стао,,!
Дакле, у питању су временске капије!
Шта можемо овде повезати са капијама?
-Дај бакљу, брате, да погледамо боље, можда се ови тунели ипак по нечему разликују.
Сво троје смо стали испред првог са лева на десно, и, гледали смо све пажљиво и полако.
-Можда изнад пролаза-улаза има неки запис или симбол!?
-Када боље погледамо, Лана , овде нема. Настављамо!
– Овде не примећујем ништа необично, идем испред другог.
-Идемо и ми, Нора.
Ни други није ништа имао необично, потпуно је исти као први.
-Идемо даље!
-Надајмо се да је трећи пролаз онај прави!
-Лана, Нора, видите ли оно горе?
-Да, брате!
-Да, да, и ја видим.
Шта је оно?
-Не видим баш најбоље. Неко се мора попети да види.
-Ја ћу!
Узвикну брже боље, Нора.
-Лана, ухватићемо се за руке, тако ће се, Нора лакше попети и брже.
И, тако смо и урадили. Радмило и ја смо се ухватили за руке и тако направили ,,столицу,, на коју се попела, Нора.
-Нора, да ли смо на правом путу? Шта каже знак?
-Знате шта овде пише? ,, ХРАМ БОГИЊЕ ВЕТРА,,!
– Само то?
-Да, да, само то!
-Спустићемо те сада, буди пажљива.
-Дакле, ово је тај пролаз, али, какве везе има са натписом?!
-Не улазите!
Изненада, из првог ходника зачу се глас!
Радмило је подигао бакљу да видимо ко је, и, изненађење! На самом улазу у онај први ходник који смо одмах отписали, стајао је патуљак.
–Ти си? Ти… Пријатељу, ко си ти?
Радмило је збуњено постављао питања.
-Ти си нам отворио врата?
– Ја сам један од чувара. Зовем се, Фирод, и вековима чувам овај храм, заједно са осталим чуварима.
Негда сте нас оставили овде, да чувамо записе.
-Ти знаш ко смо ми?
-Да! Ви сте ,,Ратници Светла,,!
-Зашто си побегао, када си нас видео?
-Нисам побегао! Ја не бежим! Ко си ти, младићу да ме вређаш?
-Не, не вређа те! Мој брат је само збуњен, и, не замери му, Фироде.
-Очекујем извињење!
-Добро, добро, ево, извини! А, сад ми реци…
-Пусти мене, Радмило, да разговарам са, Форидом, молим те.
-Да, боље је да пустиш, Лану, ти си дрзак.
-Ко каже да сам ја дрзак?
-Полако, без препирања!
Не знам шта је њима двојици, али, Нора и ја ако не смиримо, Радмила и патуљка, наши записи ће остати још неко време скривени.
-Радмило, ти и ја ћемо само чекати, а, Лана и чувар нека причају!
-Добро, Фироде, молим те, реци нам, како да дођемо до записа?! Мој брат, Ледан је у великој опасности, и…
-Знам, вило, знам! Ледан је последњи пут био овде пре тачно три века, и рекао ми је, да, запис мора бити отворен у овом добу.
-Дали ћемо ми ући у храм, или ћеш ти изнети те записе, јер, веруј ми, немамо баш времена за причу?!
-О, да, пођите замном! Ово је пут до храма.
-Зашто је онај трећи ходник…
-Лана, све што овде пише, је, заправо написано да би збунило оне који покушају да нађу храм.
Ледан је ово пре три века смислио.
И, слатко се насмеја патуљак, а нас троје смо се гледали збуњено.
-Ако је ово прави пут, где воде она два ходника?
-Иза њих су капије у бездан! Намерно је обележена она која води у свет који зовемо ,,крај,,.
Патуљак је наставио кретање низ мрачан ходник, а, за њим и нас троје.
Није се могло ништа чути, ни дисање сопствено, јер, као и ја, тако и ,Нора и, Радмило су ,верујем, враћали сећања у далеку прошлост.
Оно што спознајем, јесте, да је овај храм којем ходимо, од постојања света овде, и, припада, Богињама.
Знам да, ако припада жени, ни један мушкарац не може ући у храм.
Како, Ледан долази овде, заправо, како је долазио?
Радмило је такође долазио и оставио чуваре?! Зашто је све тако тајновито и за нас, који и сами стварасмо овај храм?
-Стигли смо!
Једва прозбори патуљак.
-Лана ти уђи!
Нора и ти уђи, а, ти свађалице остајеш овде самном!
-Опет ме изазиваш?
-Радмило, не, немој! Будимо тихи.
-Нећу издржати дуго са овим провокатором!
-Зашто се свађате? Зар није боље да …
-Уђите ,чекају вас, а, нас двојица остајемо овде, и, обећавам, неће бити свађе!
-Зашто ја не улазим са њима?
-Не може, Радмило, ово је женски храм.
-Можеш да будеш фин! Видиш?!
-Обећао сам да неће бити свађе, зато, на нека питања нећу одговорити.
-Нора, идемо, а вас двојица будите фини.
И, оставиле смо их испред улаза, надајући се, да ће испунити обећање.
Свет иза врата је потпуно исти као онај у ком смо створени. Шуме су магично лепе, и, као да се по њима просула сва боја из безброј дуга. Иза магично лепе шуме, из које се ,не само боја пролива, већ, и најдивнија песма птица, на брдашцету са зелено-плавичастом травом, налази се прекрасан храм. Нора и ја смо у трену пробудиле сећања, и, готово у истом трену почеле да причамо шта и кога се сећамо. Препричавале смо догађаје из сећања, и, лагано ходале стазом, која води кроз шуму, и иде право до храма, не приметивши да смо већ на самом улазу у храм.
Врата се полако отварају, спуштају, и, све јасније чујем песму вила, које певају нама, у знак добродошлице.
Заиста, отворена врата, а, испред нас дивна слика, виле лепотице у дивним, разнобојним свечаним хаљинама, и са пуним рукама цвећа, стајале су испред нас, певајући песму која се пева, вилама ратницама у част.
Једна вила, са круном од бело-плавог кристала, искорачила је испред свих раширених руку. То је знак, да смо дуго чекане, и да се познајемо, а, и сећања пристижу, тако да сам се сетила ко је она. Вила која нас прва дочекује, јесте, Првосвештеница Белих Ура, Богиња вилењака из свих сазвежђа, и, заштнитница свих који долазе овде на ,,Мидгард,, кроз сва времена.
Загрљај пун љубави, Светла, милине и силине, јесте и, најчистији загрљај који душа може да доживи.
Нема речи, не постоје, сувишне су, јер, срцем и кристалним сузама радосницама које се пролише у трену , зборимо са Богињом дивоте. Све нам је поглед њен рекао, све смо виделе, и благ и нежан додир руке њене преко моје косе, силином спуста Божанску Светлост кроз моје тело, души на дар. Све мрље нестадоше, сва прашина покупљена из света нељуди, нестаде пред Богињом.
Знала је зашто смо ту дошле, и, већ је запис, тј. књига спремна да нам се преда.
Вила у жутој прекрасној хаљини, пришла је, и књигу предала, Богињи, а она је ту исту предала нама. Узела сам записе у руке, погледала, Богињу у очи, а, она ми је погледом рекла, како, где и ко записе да отвори.
Поклониле смо се и опростиле, до, ко зна ког времена.
Песма вила и даље нас прати, све до излаза из шуме, орила се светом, створеним од чисте љубави.
Изашле смо, и, за дивно чудо, Радмило и патуљак су мирно зборили, без свађе и љутње.
-Лана, Нора, донеле сте записе?
-Јесмо, Радмило, и, идемо, знаш шта нам је,Ледан рекао! Исто то је и, Богиња рекла, само, то није све!
-Шта је рекла?
-Записе можеш само ти да отвориш, свако други би изазвао лоше енергије.
-Фироде, поздрави остале чуваре, ми морамо да кренемо одмах!
Благодаримо на помоћи, пријатељу!
–До следећег виђења, Вилењаци!
Знам, долазићете чешће у будуће, јер, сваки запис је, друга књига, а, има их још подоста.
-Како знаш?
-Шта ја не знам, кажи ми, момче?
-Не почињите опет! Идемо!
Журимо, Ледану је потребна помоћ!
Видимо се, опет, ускоро, Фироде!
-Збогом!
-Збогом!
-Нора, да ли видиш оно што и ја?
Ухватила сам, Нору за руку и застале смо.
Радмило је ћутао и гледао, покушавајући да се присети пута.
-Мора да постоји начин, Лана, да се сетимо пута!
Испред нас је загонетка. Од једног ходника, сада се појављују још два. Сада би било потребно открити који од њих води до храма. Јасно ми је, зашто патуљак није ни покушао да затвори врата, већ је јурнуо кроз ходник. Било му је важно да га не пратимо, и , успео је у томе.
-Погледајте! На поду је нешто уклесано.
-Брате, ово је писано вилинским знаковима!
-Да, да, Лана. Хајде да растумачимо заједно , Ледан је у великој опасности ако се што пре не заштити.
-Хоћемо!
Нора је почела већ да чисти металну округлу плочу, у којој су уклесани вилин знакови, и одмах сам јој се придружила.
-Ми ћемо чистити, Радмило, ти осветљавај са бакљом, и прати око нас, можда се онај патуљак извири из неког од ходника. Верујем да је знатижељан, да би волео да зна, где смо.
-Погледајте!
Узвикну, Нора.
-Овде пише: ,,СИГНУД ДАНИЈА ОИС ДУИД,,
,,ЈЕДНА ГРЕШКА ВЕЧНА СМРТ,,
-То значи, ако погрешимо, ако одемо погрешним путем, заувек смо изгубљени.
-Мора да постоји путоказ. Ту је, сигурна сам!
Да, да, да! Ево га! Нора, Радмило, погледајте!
,,МОНДЕ ХОС НИНТА ЈАР НИНС ИРС САУНДЕ ОХОЈР ФИНДИС,,
,,ПОГЛЕД ЈЕ УВЕК НА ИСТОК ОКРЕНУТ МА ГДЕ СТАО,,
-Нисам сигуран да разумем.
-Ни ја!
-Ни ја не разумем! Шта ћемо да радимо?
-Нема нам друге, Нора, осим да се сетимо, шта смо мислили када смо то записивали.
-Можда нисмо ми?!
-Мислим да јесмо, веруј ми, Нора.
-Седећемо овде док нам се сећања не врате, или, патуљак!
-Боље патуљак, ако можемо да бирамо!
Настао је смех. Ходници су се орили, а, ми смо се смејали као никада до сада.
Сели смо испред улаза у један од ходника, и, мислили, шта би то могло да значи. Мени ништа није падало на памет, а, ни, Нора и Радмило нису се оглашавали.
-Капије!
Радмило је узвикнуо!
-Капије!
-Шта капије?!
-Сећате се? Када пролазимо кроз капије, где се окренемо?
-Исток!
-Да, исток!
-Да! Кренули смо! ,,Поглед је увек на исток окренут ма где стао,,!
Дакле, у питању су временске капије!
Шта можемо овде повезати са капијама?
-Дај бакљу, брате, да погледамо боље, можда се ови тунели ипак по нечему разликују.
Сво троје смо стали испред првог са лева на десно, и, гледали смо све пажљиво и полако.
-Можда изнад пролаза-улаза има неки запис или симбол!?
-Када боље погледамо, Лана , овде нема. Настављамо!
– Овде не примећујем ништа необично, идем испред другог.
-Идемо и ми, Нора.
Ни други није ништа имао необично, потпуно је исти као први.
-Идемо даље!
-Надајмо се да је трећи пролаз онај прави!
-Лана, Нора, видите ли оно горе?
-Да, брате!
-Да, да, и ја видим.
Шта је оно?
-Не видим баш најбоље. Неко се мора попети да види.
-Ја ћу!
Узвикну брже боље, Нора.
-Лана, ухватићемо се за руке, тако ће се, Нора лакше попети и брже.
И, тако смо и урадили. Радмило и ја смо се ухватили за руке и тако направили ,,столицу,, на коју се попела, Нора.
-Нора, да ли смо на правом путу? Шта каже знак?
-Знате шта овде пише? ,, ХРАМ БОГИЊЕ ВЕТРА,,!
– Само то?
-Да, да, само то!
-Спустићемо те сада, буди пажљива.
-Дакле, ово је тај пролаз, али, какве везе има са натписом?!
-Не улазите!
Изненада, из првог ходника зачу се глас!
Радмило је подигао бакљу да видимо ко је, и, изненађење! На самом улазу у онај први ходник који смо одмах отписали, стајао је патуљак.
–Ти си? Ти… Пријатељу, ко си ти?
Радмило је збуњено постављао питања.
-Ти си нам отворио врата?
– Ја сам један од чувара. Зовем се, Фирод, и вековима чувам овај храм, заједно са осталим чуварима.
Негда сте нас оставили овде, да чувамо записе.
-Ти знаш ко смо ми?
-Да! Ви сте ,,Ратници Светла,,!
-Зашто си побегао, када си нас видео?
-Нисам побегао! Ја не бежим! Ко си ти, младићу да ме вређаш?
-Не, не вређа те! Мој брат је само збуњен, и, не замери му, Фироде.
-Очекујем извињење!
-Добро, добро, ево, извини! А, сад ми реци…
-Пусти мене, Радмило, да разговарам са, Форидом, молим те.
-Да, боље је да пустиш, Лану, ти си дрзак.
-Ко каже да сам ја дрзак?
-Полако, без препирања!
Не знам шта је њима двојици, али, Нора и ја ако не смиримо, Радмила и патуљка, наши записи ће остати још неко време скривени.
-Радмило, ти и ја ћемо само чекати, а, Лана и чувар нека причају!
-Добро, Фироде, молим те, реци нам, како да дођемо до записа?! Мој брат, Ледан је у великој опасности, и…
-Знам, вило, знам! Ледан је последњи пут био овде пре тачно три века, и рекао ми је, да, запис мора бити отворен у овом добу.
-Дали ћемо ми ући у храм, или ћеш ти изнети те записе, јер, веруј ми, немамо баш времена за причу?!
-О, да, пођите замном! Ово је пут до храма.
-Зашто је онај трећи ходник…
-Лана, све што овде пише, је, заправо написано да би збунило оне који покушају да нађу храм.
Ледан је ово пре три века смислио.
И, слатко се насмеја патуљак, а нас троје смо се гледали збуњено.
-Ако је ово прави пут, где воде она два ходника?
-Иза њих су капије у бездан! Намерно је обележена она која води у свет који зовемо ,,крај,,.
Патуљак је наставио кретање низ мрачан ходник, а, за њим и нас троје.
Није се могло ништа чути, ни дисање сопствено, јер, као и ја, тако и ,Нора и, Радмило су ,верујем, враћали сећања у далеку прошлост.
Оно што спознајем, јесте, да је овај храм којем ходимо, од постојања света овде, и, припада, Богињама.
Знам да, ако припада жени, ни један мушкарац не може ући у храм.
Како, Ледан долази овде, заправо, како је долазио?
Радмило је такође долазио и оставио чуваре?! Зашто је све тако тајновито и за нас, који и сами стварасмо овај храм?
-Стигли смо!
Једва прозбори патуљак.
-Лана ти уђи!
Нора и ти уђи, а, ти свађалице остајеш овде самном!
-Опет ме изазиваш?
-Радмило, не, немој! Будимо тихи.
-Нећу издржати дуго са овим провокатором!
-Зашто се свађате? Зар није боље да …
-Уђите ,чекају вас, а, нас двојица остајемо овде, и, обећавам, неће бити свађе!
-Зашто ја не улазим са њима?
-Не може, Радмило, ово је женски храм.
-Можеш да будеш фин! Видиш?!
-Обећао сам да неће бити свађе, зато, на нека питања нећу одговорити.
-Нора, идемо, а вас двојица будите фини.
И, оставиле смо их испред улаза, надајући се, да ће испунити обећање.
Свет иза врата је потпуно исти као онај у ком смо створени. Шуме су магично лепе, и, као да се по њима просула сва боја из безброј дуга. Иза магично лепе шуме, из које се ,не само боја пролива, већ, и најдивнија песма птица, на брдашцету са зелено-плавичастом травом, налази се прекрасан храм. Нора и ја смо у трену пробудиле сећања, и, готово у истом трену почеле да причамо шта и кога се сећамо. Препричавале смо догађаје из сећања, и, лагано ходале стазом, која води кроз шуму, и иде право до храма, не приметивши да смо већ на самом улазу у храм.
Врата се полако отварају, спуштају, и, све јасније чујем песму вила, које певају нама, у знак добродошлице.
Заиста, отворена врата, а, испред нас дивна слика, виле лепотице у дивним, разнобојним свечаним хаљинама, и са пуним рукама цвећа, стајале су испред нас, певајући песму која се пева, вилама ратницама у част.
Једна вила, са круном од бело-плавог кристала, искорачила је испред свих раширених руку. То је знак, да смо дуго чекане, и да се познајемо, а, и сећања пристижу, тако да сам се сетила ко је она. Вила која нас прва дочекује, јесте, Првосвештеница Белих Ура, Богиња вилењака из свих сазвежђа, и, заштнитница свих који долазе овде на ,,Мидгард,, кроз сва времена.
Загрљај пун љубави, Светла, милине и силине, јесте и, најчистији загрљај који душа може да доживи.
Нема речи, не постоје, сувишне су, јер, срцем и кристалним сузама радосницама које се пролише у трену , зборимо са Богињом дивоте. Све нам је поглед њен рекао, све смо виделе, и благ и нежан додир руке њене преко моје косе, силином спуста Божанску Светлост кроз моје тело, души на дар. Све мрље нестадоше, сва прашина покупљена из света нељуди, нестаде пред Богињом.
Знала је зашто смо ту дошле, и, већ је запис, тј. књига спремна да нам се преда.
Вила у жутој прекрасној хаљини, пришла је, и књигу предала, Богињи, а она је ту исту предала нама. Узела сам записе у руке, погледала, Богињу у очи, а, она ми је погледом рекла, како, где и ко записе да отвори.
Поклониле смо се и опростиле, до, ко зна ког времена.
Песма вила и даље нас прати, све до излаза из шуме, орила се светом, створеним од чисте љубави.
Изашле смо, и, за дивно чудо, Радмило и патуљак су мирно зборили, без свађе и љутње.
-Лана, Нора, донеле сте записе?
-Јесмо, Радмило, и, идемо, знаш шта нам је,Ледан рекао! Исто то је и, Богиња рекла, само, то није све!
-Шта је рекла?
-Записе можеш само ти да отвориш, свако други би изазвао лоше енергије.
-Фироде, поздрави остале чуваре, ми морамо да кренемо одмах!
Благодаримо на помоћи, пријатељу!
–До следећег виђења, Вилењаци!
Знам, долазићете чешће у будуће, јер, сваки запис је, друга књига, а, има их још подоста.
-Како знаш?
-Шта ја не знам, кажи ми, момче?
-Не почињите опет! Идемо!
Журимо, Ледану је потребна помоћ!
Видимо се, опет, ускоро, Фироде!
-Збогом!
-Збогом!
Наставиће се…
