Част и храброст иду упоредо.

Частан човек јесте, истовремено, и храбар човек.

Не може бити храбар онај ко није частан.

Зато што храброст и снага исијавају из части.

А част није ништа друго до Живи Бог у срцу.

Ко не носи Живог Бога у срцу своме, тај ни частан не може бити!

Сви ратнички народи држе веома до части, јер и част држи њих!

Кад неки ратнички народ напусти част, убрзо ће од ратничког народа постати кукавички народ.

Част је за духовно биће оно што је кичма за физичко тело.

Срби су били храбар, неустрашив и непобедив ратнички народ све донде док су држали до части.

Када су изгубили част, изгубили су и све врлине ратничког народа.

Највеће кукавице и највећи страшљивци – то су данашњи Срби без части!

Част се дуго стиче, али за кратко губи.

Све што живи нечасно, то брзо изумире.

Један нечастан народ може да нестане за мање од стотину лета.

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

 кад под ветром повијају главе.

Свирале су тополе над водом,

сетну свирку једне кишне ноћи,

док сам млађан киснуо под сводом –

јер је драга рекла да ће доћи.

Бејаше то у једно пролеће,

 кад ја бејах још млад, зелен соко;

 ни те ноћи, ни ноћи следеће –

 никад више не виде је око!

Од тада је прошло много лета.

 Као некад, али седих власи,

седим сетан испод тих дрвета,

и још чекам, да ми се огласи.

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

 Смеј се и кад би плакати хтео,
осмехом гуши што ти душа скрива,
јер тако мораш пред овим светом
који у твојим сузама ужива. 

Бедем испред, бедем иза
и са стране
снага слаба,где сам, куда,
без помоћи
Помоћ спава, помоћ спава
пробуди се
Сам сам, како, ја не могу
помози ми
Помози ми, чујеш ли ме
зашто ћутиш
Безсмртан си, чег´ се бојиш
одговори
Грива грдна, очи бистре
зуби страшни
У руци ти златно сунце
осветли ме
Магла, магла, пут нема
дај ми сунце
Циља нем, не видим га
ту је негде
покажи га, осветли га
ти то можеш
Шта год речем, куд год кренем
мркла тама
Ја кроз таму морам ићи
схваташ ли ме
Идем, идем, морам ићи
и стићи ћу
Јер ти си ми зубља жарка
изпред мене
Ти си стaо, посустао
ал` ja нисам
Јак сам као Црна Гора
познајеш ме
Језик твој сам ја издао
разумеш ме
Језик… зашто, а шта ће ми
моје дело!
Твоје сунце, нећу њега
хоћу своје
За истином ти си иш`о
и наш`о је
За истином и ја идем
где је, зашто
Ти то знадеш победниче
одговори
Уста хладна, уста ћуте
о ратниче
Зар победа мора бити
тако тешка
Не бојим се, победићу
као и ти
Спавај мирно, сањај снове
црногорске
Превисоко ти узлете
зашто паде
Сунце твоје беше мало
сам си био

одговор:

Змије знају, змије гмижу
ал` не лете
Газих змије, крв се моја
отровала
Крила моја без снаге су
опуштена
Коса њена међ` колена
зове, зове
Отров? Снага? варка нека?
Па нека је
О отрови, о мишице
отроване
Не сеците крила своја
да пузите
Ал` крила одсечена,
на колена!
Кости вире, месо трули
глава смрди
Знаш да не знаш, срам те било
Знадох више имах сунце
у рукама
Видех једно веће што је
изнад њега
Пружих руку, севну муља
погоди је
Доле Ловћен, испод њега
дим црвени
Браћа гину, сабља сече
па се тупи
Гмижу црви, браћа моја
црви гмижу
У блату им глава лежи
ако јесте
Нити чује нити види
ослепела
Храна свињска, ждеру свиње
свиње масне
То је казна кукавици
издајнику
Издао је род поносни
гмаз плашњиви
Кад би знао за награду
што га чека
Нове снаге, бистре главе
уз тебе су
Знаш како ћеш, сам не можеш
помоћ ту је
Снага млада, ум блистави
за награду
Награда је дело ваше
изнад мога
И веће је и сјајније
видео сам
Не чекајте, стрх је терет
храброст води
Истина се сама ствара
брзо, брже
Нек се она креће напред
ти је прати
Снови ваши, истине су
на планини
Попењи се на планину
видећеш је
У рукама ништа друго
већ је варка
А варка те увек води
у превару
Превари се, ја је узех
сажеже ме

Мили Роде! 
Ваши записи су Божанствени, тако и ови нови и теме које обрађујете. Ја би жељела, али не умијем онако као Ирена и друге Србкиње са Журнала да преточим у пјесму или прозни запис оно Дивотно што нама поручујете. Ја то осјетим, али као писац нисам кадра да изразим доживљено! Можда ми то и дође са временом, јер читајући и дописујући се са Вама, чини ми се да лакше него раније пишем, и успијем нешто од доживљеног и да вам пренесем. Видите, образујете ме на разне начине и ја уз Вас заиста растем и то видно (за кратко вријеме се види Ваш утицај).

Благодарим и Благосиљам за све што чините за мене и друге, јер ја осјећам у себи огромну разлику, и чини ми се већу смиреност, читајући и примјењујући она добра која нам шаљете!

Благословени наш пјесниче срца и душе, откључали сте моје срце, сузама избацили тугу од вијека и пуните га дивотним садржајима, оним што сам свих ових година тражила а нашла код Вас! 

Љубим и благосиљам вашу небеску душу!       

Ваша Драгана.

ПЕСНИКОВ КОМЕНТАР

Благодарим, Бела Србкињо, на овим дивот-речима душе и срца!

Немој више никада рећи, љубим те, да не умеш да пишеш.

Уме да пише свако онај ко мисли, види, осећа и пише душом и срцем!

И ово твоје писмо је чиста поезија, чиста лирика.

Поезија се не рађа у глави, већ у пречистом срцу и лучезарној души.

Нас су у материјалистичким и позитивистичким школама погрешно учили и васпитавали.

Звездано Доба које долази биће Доба Душе и Срца.

Тако је речено, и – тако мора бити!

Само пиши, само стварај и, никада не размишљај о томе, да ли ће се то некоме свидети!

Важно је да се то, што си написала или записала, допада твојему срцу и твојој души.

Нека су нам благословени сви дани, и нека су нам сви дани – празници!

Празници душе и срца, празници лепоте и љубави.

Сваки дан је празник, без обзира које смо и чије вере, којег смо и чијег убеђења и погледа на свет.

Свако има права на своју веру, на своју поетику, на свој светоназор, на своје мишљење, виђење и појимање, само уколико то није уперено против наших ближњих, против иних, против живота и устројства Васељене.

Нека су благословена сва Божја бића у свим световима, и нека љубав завлада Васељеном!

Нека наше различите вере и поетике буду богатство и лепота овога света, нека свако од нас живи свој живот са сврхом и смислом, и нека свако од нас љуби самога себе и све ближње своје ма у којему свету обитавали!

Дошао је битни звездани тренутак, када наш разРођени и разСрбљени Род, у Древности Велики Звездани Род, мора да се Сабере, уКорени и уСрби у Свесности и Свести, у Истини, Светлости, Лепоти и Љубави, те да, Узлазном Сунчевом Осом, крене Путем навише –  ка Божјем СвеЈединству, ка Творчевој Једноти!