Страх влада спољним светом.

Страх који се људима увукао у кости, у крвоток, у мисли, у осећања, у срце, у душу…

Честице страха већ се осећају и у ваздуху, и у води, и у храни.

Људи су, напросто, посве обамрли од страха.

На сваком кораку срећемо преплашене и забринуте људе.

Живот се одвећ претворио у преживљавање од данас до сутра, преживљавање без сврхе и смисла.

Али, ми добро знамо одакле долази тај страх, знамо и ко сеје невидљиво семе страха.

Страх паралише и хипнотише људе, чинећи их бесловесним, безосећајним, беживотним…

Човек обхрван страхом престаје бити човек, престаје бити божанско суштаство, престаје бити умно, осећајно, радосно и духовно биће.

Сви смо давно чули за свети рат.

Но, шта је свети рат?

Свети рат јесте унутарњи рат против страха.

Јер, ко победи страх – бива непобедив!

Упамтите: непобедив је онај ко је победио страх у своме срцу, у својој души, у својему суштаству.

И опет: ко год не победи страх – свеједно да ли појединац или народ – већ унапред бива пораженим.

Пораженим и пре но што уђе у било какву битку!

Снага једног човека, као и народа, огледа се у томе колико је успео да победи страх у себи.

Где влада страх, ту нема ни љубави, ни лепоте, ни доброте, ни мудрости!

Жуборе сећања у мојим очима,
А уморне мисли краду ми снове;
О где си се крила у тешким ноћима
Док теби само још све наде плове?

 
Да ли то са неба твоје очи светле,
А у месечини коса ти се скрива?
У часу кад зора пробуди све петле
Ко у твом погледу испијен ужива?

           
Или си од страха капке затворила,
Да не види нико како чежња боли?
И као што птицу поломљених крила
И тебе самоћа у тишини сколи.

 
Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи
Да већ другој модре милујем божуре,
А не слутиш да сам самотњак највећи,
И да твоје име још ми усне зборе.

 
Да мрзим свакога ко о теби ћути
Мислећи да никог не питаш за мене;
И тад ми се разум сасвим већ замути
Да неко ти други љуби очи снене.

 
И шта да је тако? Зар још имам права
Да завидим твојој срећи с неким другим?
Или се и с тобом живот поиграва
Док самоћу кријеш у ноћима дугим.

Крушке дрво једно, на пропланку,

У тишини збори,…

Човек је, пре векова много и оно било….

Бејаше давно, у  сутон, кад све се смири

Чекао човек невесту, своју девојку!

Сео под крушку, наслон му  глатка кора!

Још чуо се птица цвркут и бумбара лет!

О, срце му тукло, поглед летео стално на пут

Траву миловаше ко вољене руку!

Чињаше му се, да прође година сто,

Док гледаше облаке, како  лете небом!

О, поведите ме – да сретнем што пре- њу!

Мрак је полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло и зебња му стиже…

Устаде човек,  крушку загрли и

Као божанству поче да јој се моли!

Дрво се затресе и упита човека,  

зна ли, ко му је девојка?

Љубљена моја, како не бих знао,

Погреших  што сам ти се и обратио!

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину ме знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Овога се живота, мораш да одрекнеш!

Приста човек; запита само,

Шта чинити му треба и где да иде…

Нигде – одговори дрво- загрли ме,

Чврсто,  пољуби гране,  срце ослушни,

То ја сам мили, погледај ме…

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво и

Нестадоше!

Сваки пут, када Сунце јутром изађе,

 Најпре овај пропланак  обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Један зрак  радости, да разбуди

 Оно двоје успаваних, заљубљених….

 

Коначно сам у свом крају,

 Рају

Трешња ми је процветала

Још мирисе ћутим њене

Крени сузо, срећо и очају

Казала ми,боље да је

прећутала

Речи жене, заљубљене

 

 

Протекло је воде колико и

дана

Тукло к’о да гора тресе

Ја сам био с’ове стране

Она, с друге големог

Радана

Време успомене к’о река

однесе

Скривене погледе, слатке

ране

 

 

Ал’ по некад кад се сетим

Кад Проломска река

узбрдо потече

Гором гром удара

Сећања повратим,

 полетим

 Кроз планину кланац да

просечем

До града, столице, Лазара

 Цара

 

 08.04.2017 у 22,46 на Лазареву суботу

Мислим…
Постојим…
Није ли све оно што нас вуче и привлачи игра- центрипеталне и центрифугалне силе.Физички закони пресликани су на наше битисање на планети.Од свег дара ми не користимо,не убирамо плодове који су зрели…Животаримо…
Бојимо се,плашимо,страхујемо,плачемо…
Измислили смо хиљаде речи које описује једна реч-Мука!Мука ударила на човека,он више не може даље.Стали смо.
Чекамо!
Судњи дан…
Антихриста….
Питам се….
Није ли тај противник нашега рода наших мисли дело.Чекамо,слутимо,језа нас хвата,црне мисли.Облак сивог дима иде ка нама…
То смо и очекивали,дозивали…
Има ли ичег дивотног да смо слутили?
Не!!!
Док завојница убрзава време,диже резонанцу нагоре…ми таворимо и спустамо….Доле.Међу наше НЕ припаднике,отпаднике,уротнике,..
Губимо контакт са нама,нашим ЈА,…Сушто биће,праизворна материја…
Треба јачи притисак,отисак који не губи се док свиће.Онда зора свану ће,људски род пробудиће,…
Откриће!

Упамтите: ма колико радили на себи – никад није довољно!

Рад на себи – то су сви наши будући и прошли животни токови, сви наши еони, све наше вечности.

Рад на себи је први и најважнији рад.

Сви други радови јесу подређени раду на себи.

Кад без предаха и престанка радимо на себи, тада ће сваки наш следећи животни ток бити на вишем ступњу, на вишој духовној и узлазећој разини.

Радећи на себи, ми стварамо и развијамо све нова и нова наша душевна, духовна, небесна и божанска тела.

Замислите да градите кулу високу и превисоку, да желите да саградите кулу до облака и понад облака, до звезда, до неба.

Е, то је рад на себи!

Може се без престанка и предаха радити на себи и, опет, радити све друго у овоме свету.

Од ране младости, без престанка и предаха, гле! радим на себи.

Сада ће неко помислити, да ја ништа друго нисам ни радио у овоме свету!

Не! радио сам, у овоме свету, све оно што и други људи!

Женио се, рађао и подизао децу, радио у разним редакцијама дневних и недељних листова; био сам уредник у издавачким кућама; писао књиге, писао за листове и разне књижевне часописе; повремено радио у пољу, у њиви: сејао, копао, брао кукуруз… Стизао сам свуда. Бивао сам на различним књижевним и уметничким скуповима, путовао и лутао…

Па, ипак, све време сам, без престанка и предаха, радио на себи!

Рад на себи одвија се у нашем унутарњем суштаству, дубоко у унутарњој тишини.

То је ток, то је поступак који нема никакве везе са спољним светом.

И када сам седео у великом друштву и разговарао са људима, ја сам и тада радио на себи, једнако као да сам посве усамљен, негде сред широка поља или у столетној шуми.

Кад човек почне да ради на себи, то му се испрва чини тешко, веома тешко, и, скоро, да одмах пожели да одустане, јер му се чини, да то не може, да није дорастао томе, да је преслаб за такве подвиге.

Но, ако те прве препреке и тешкоће савладамо, онда нам већ после неколико недеља бива лакше, па све лакше и лакше, да би се, већ после годину дана, тај унутарњи рад на себи одвијао сам по себи, без икаквог нашег труда и напора. Напросто, тече само од себе, као горски поток.

Без непрестаног унутарњег рада на себи, нема нам живота са сврхом и смислом!

Са унутарњим радом на себи, одвија се упоредо и унутарње тиховање, унутарња медитација и молитва.

Наше срце преузима улогу нашег ума, нашег унутарњег Бога, и води наш поступак без почетка и свршетка!

Никада нисам, и никада нећу бити, задовољан властитим унутарњим радом на себи.

И то је добро, и то је, уистини, дивотно!

Никада не смемо бити задовољни властитим унутарњим радом на себи!

Јер, морамо да стварамо без престанка и предаха све нова и нова своја виша и тананија, духовна и божанска тела: да надрастемо Земљу, да надрастемо Сунце, да надрастемо Галаксију… да стигнемо далеко и високо, да се узнесемо до Самог Језгра Васељене, до Творчева Престола…

Благодарим Вилењаче, све се тако одиграло, било је доста светих ратника који су бранили, тек сада сазнајемо за њих, а ту смо били и ми а да нисмо били свесни своје битности и своје посвећености, полако током одрастања и током прелаза разних дошли смо коначно до своје битности, успели смо да се пробудимо, освестимо и негде дубоко осетимо зашто смо дошли овде на ову планету где се смењује дан- ноћ, где се из трена у трен води битка светлости и таме, дубока успаваност, отупљеност, све се ради по образцу већ виђено, али без икакве свесности за даље и више, за успаване је најважније сада да нам буде лепо, а како ће то деловати за будућност, како ће то обликовати мој пут, моју душу, како ће то утицати на целу планету није битно,е то је та успаваност, или програм мрака заборавностио отуђености од Бога, постали смо туђинци на својој планети Богова, а тај програм се скида дуго, баш дуго залепио се за нас и када почне да се скида много боли, јер се баш добро учврстио и постао део нас, тако се калимо и претварамо у чистоту. Ту су Свети Ратници на важним местима у датом тренутку и ту нема случајност, већ се зна, ко, и где, треба бити редослед постоји за свакога!

Вилењаче, видим да си се јуче  дружио са Витезом Праисконог Реда, баш лепо, тиховали сте у Творцу као једно, моје две слатке душе. Благосиљамо и ми вас пуно, и то испод божанских  цветова трешања, вишања и… Ија сам јуче била у селу, све се расцветало, пуне воћкице у цвету, али највише обожавамо наше Дрво Воденац. Оно је на средини у центру плаца Чувар, има до 200 година. Када је тата купио тај плац, од њега је било остало само огромно стабло и почело је изнутра да се суши и трули, тај човек је хтео да га посече, али тата је платио, само то да не ради, и лечио га, мазао воском, и та његова љубав га пробудила и подигла, сада је раскошно, пуно у цвету, и нама се радује, воли, прича, а када дођеш до њега да га загрлиш, познат ми је познат, као да се знамо однегде, колико велико срце има, знање кроз њега колико је протекло, како држи Земљу за Небо, не би се одвајала од њега, као да се наслониш на Творца, и паде мрак, звездице се појавише на небо, пространство, бесконачност струји, погледам горе ка небу, па у Чувара, а он сија у белини, а испод њега наша планета земљица па је прекрила травица, па не знам ко се више радује, да ли земљици травицама, звездицама или звездице травици, земљици. Како се само воле Небо и Земаља и љубе, а ја њихов сведок Љубави! Дивотно, дивотно!

Даровница,

Вилењаку,

и

Орани Свамили.

 

Оно што туга
Може сломити
Не могу
Ни најсилнији
Свила се ткала
Данима
Па се покидала

Туга није
Усек
Који одваја
Од живости
Она поклања
Чар да видимо
Слабости
Сањајмо

Јава

Сан

Месец

Дан

Стварајмо
Оно што
Улепша дан
Руком са неба
Преливени бићемо
Мислимо да сами
Одлучујемо
Закључујемо
Ми визијама
Згушњавамо
Добробит
Нас и свију
Што један
Помисли
То се свима
Догоди
Што други чини
То свима
Узврати
На вечитом
Плавом своду
Плови
Барка
Кренимо
Упловимо
У воде
Бескраја
Кап једна
Цело море
Садржи
Море од капи
Не пресуши
Биће лако
Стићи до краја
Светионик пружа
Усмерава
Не изгубимо се
Светлост изнад
Наших глава
Где год ходили
Одлазили
Грумен жара
Биће подсетник
Савршенство сводова
На нама се прелива

 

Живот је дар

Живот је  сусрет

Живот   је смисао

Живот  је љубав

Живот је парадокс

Живот је енергија

Живот је шанса

Живот је борба

Живот је радост

Живот је почетак и крај

ЖИВОТ ЈЕ  СВЕ

Благодарим Ти Оче на Животу

                                      

Ми смо Творци самих себе.

Ми смо Богови који сами себе стварају.

Стварамо и рађамо сами себе: у светлости својих мисли, у светлости својих снова, у светлости својих јасновиђења, у светлости својих дела.

Творац није изван нас, Богови нису изван нас, већ у нама, у срцу и суштаству нашему.

Творац је именица Множине што се прелива у Једнину, у Једноту.

Кад кажемо Творац, ми тада мислимо на Множину која је израсла у Једнину, у Једноту.

Будни и освешћени – ми постајемо Творци – Творац.

Ми смо Ствараоци.

У свим световима, у свим васељенама, у свим пространствима постоје само две расе, само две врсте бића: Ствараоци и Готовани.

Ствараоци стварају Све, а Готовани су сушта супротност и опречност Стваралаца.

Готовани готовански живе од дејстава и енергија Стваралаца.

Стварањем и освешћивањем, гле! најбоље се штитимо и бранимо од Готована – Паразита, како видљивих тако и невидљивих.

Стварање и освешћивање – то је ПУТ ВЕЧНОГ ЖИВОТА У СВЕТЛОСТИ ВЕЧНО ОБНОВЉИВЕ ЉУБАВИ.

Шта је Дан Сварога?

Дан Сварога је Доба када ми, разбуђени иза еонске космичке поспаности, иза еонске васељенске обамрлости, видимо и препознајемо Себе – Боговима и Богињама у Себи: у Сушт-Суштаству Своме!