Милорад Максимовић: Мост Богова


Дугин беше мост Богова…
тако барем вед-зборе легенде.
Сија Кристал сад подно стопала,
душе буде све те вагре светле.
 
Ах ви приповедачи од искона!
Додајте ми небеско сад перо,
да излијем реку својих мисли
што немирне чекају зов смело.
Нека би се умови сви ко једно
у складноме тону душа свили!
Да саставе и повежу вез вредно,
да ведају приче о јединој сили.
 
И ево стојим овде…
Вазда оком до граница времена.
Шта ћу носит` сред Творчева краљевства?
„Само Љубав“…чу се сред срца и уздаха...

Мост Богова

 
Поезија је уметност преношења необјашњивих појмова, појава, искустава, надахнућа и ведајућег знања.
Она која дира суштину душа, она је ведајућа. Она која веда, она види далеко и дубоко…кроз Васељену безкрајну.
Није случај да су наши славни преци све кроз стих преносили.
Такође најомиљенија уметност Вилинског народа и њихових додира са Србима у дубинама времена, са родом Творчеве деце је управо поезија…она је мост Богова којим се ходи у више светове.

Драган Симовић: Када стварамо, ми тада бивамо најближе Творцу – Вечном Ствараоцу!


Све оно лепо и дивотно што створих, то је заслуга свих вас, свих нас, и свих иних бића од светлости.

Ништа ја сам не стварам, већ стварамо сви скупа, у светлости и љубави.

Када смо повезани, када смо обједињени у истини, лепоти, доброти, чистоти и милини, тада творимо чудесна и дивотна дела којима се и Сам Творац диви.

Нико од нас, сам са својом сујетом, таштином и гордошћу, ништа вредно, лепо и дивотно не може да створи.

Или стварамо сви, или нико не ствара!

Стварање је сила и дејство што нас покреће ка узрастању у љубави и светлости.

Када стварамо, ми тада бивамо најближе Творцу – Вечном Ствараоцу!

Тимочка Бела Вила: Зауставићу време …


Зауставићу
Време
Замрзнути
Сате
Длановима
Крећући се
Међу сновима
Откривајући
Непознате светове
Непомично
Стоје

Све тајне

Жеље

Љубави

Видим људе
У истини
Маске
Немају
Злоба се искрала
Под савест
Сакрила
Немој
Туго
Љубљена
Под окриљем
Врлине
Бити скривена
Теби треба
Друга димензија
Ниси ти
За мој свет
Прављена
Слагали те
Они који
Помешаше
Свете чаролије
Па себи терет
Вратише
Колико год
Светих књига
Читали
Напитке правили
Прочитати
Могу на хиљаде пута
Слова иста
Ал дато
Је оном
Да види
А да и не чита
Написано
Свуда лежи
Невиђено
По крај пута
Неко проћи ће
Прочитаће
Дознаће
Туда идете
Милионима пута
Није вам дано
Тражи се
Божије створење
Да види

Откровење

 

Владан Пантелић: Време старог Споразума је истекло ….


Време старог Споразума је истекло (Свето писмо = Све то писмо!!!). Учили смо много неистина у свим наукама и религијама. Неистине нигде не одведу човека. Увек га врте по мањем или већем кругу патње, неизвесности и страха. То је живот у мраку незнања, живот заробљеног човека. Уздижуће време Сварога доноси поплаву истинитих знања, знања о Богу. Бог је свеприсутан, Он је са нама – физички, духовно!!! Погледајте очима душе!!!

Знање о Богу је једино право знање. Оно има много аспеката – Истина, Љубав, Правда, Срећа, Радост, Вечност, Безкрај, Васкрсење, Вечни живот, Стварање… Светлосном катаном отсеците неистине старих знања, отсеците лаже и фалсификате у религијама!!!

Посветите се (иницијација) у Знање о Богу и живите са Богом у непрекидном садејству. За срећу је неопходна Одлука, неопходно је извршење Одлуке, и неопходна је Храброст!!!

 

Н о в и с п о р а з у м с а Т в о р ц е м

 

У лаванда – миомирисној одаји

Уз Гандарва звуке оносвета

И светлост тама – одагначице свеће

Огрнут шар ћилимом прабабе Анке

Певам свете песме радоснице

Свете песме стварања вечности

 

 

Са катаном у десници…..

На столу посвећења – Кремен камен

Цвет Перунов и жир Храста Учењака

Изнад главе три птице ластавице

Испод стола вредни кућни лари

У десном углу пар отишлих-дошлих

 

 

Заузми став за Нови Споразум са Творцем

У диши Живот издиши бајату прошлост

Призови присуство Творца и Аватара

Осети у срцу мир спокој и срећу

Постави се на дејство свеспасења

У поштовању оснажи моћну Одлуку

 

 

У земљен –  гледај Творца лицем у лице

Гледајући – из срца нечујно говори

Желим да живим вечно у физичком телу

И да се развијам брзо и многодимензионо

И желим да са Тобом будем Стваралац Вечности

Стварање је Лепота Дивота и најдубља Нирвана

Милан Живковић: Што понесеш у себи и свом срцу, то исто доживиш и потврдиш било где!


Драгане Песниче,

Имам потребу да Вам пренесем утиске са Свете Горе… Главно је ипак

оно што понесеш у себи и свом срцу пре самог пута … то исто доживиш и потврдиш тамо ….. разне су побуде и потребе да се тамо оде … тако да човек види разне слике и приче… то је просторно мало место али види се цели холограм … од Гаје до Акаше …. Путници, намерници, ходочасници … долазе са разних страна света… о искрености и њиховим спознајама не бих да судим … али свега има… Иста прича је и са монасима … сваки монах је прича и универзум за себе ….

Моја директна запажања су да је то ипак судар савршенства и поприличног несавршенства….има много инсистирања на мистици… по мом укусу мало радости, весеља и слободе.. доста правила-типика … матрица и клишеа… Спољни утисци се вешто крију … али моћ, новац и распоред карата спољног света много уређује “правила игре“…

Божјом вољом имао сам срећу да сам један дан и ноћ проведем у зилотском манастиру Есфигмени … ту имамо одступања од генералне приче … они отворено и слободно коментаришу појаве из спољног света … осећају да је све то дело паразита … да сви учесници  и актери спољног света раде  за истог “газду“… због таквих отворених  и критичних ставова они су у изолацији …. укинуте су им све донације,немају струју , укинуто им је право да комуницирају са осталим манастирима, већина њих је осуђена за кривична дела из области тероризма.. казне су драконске … било је више  покушаја да их трајно иселе и избаце са Свете  Горе   …. они у својим срцима осећају превару и опасност …  осећају се издато од свих.. препуштени су сами себи и својим молитвама … они директно казују да је циљ да Гајом завлада зло и пропаст под влашћу паразита…

Кратак боравак на Атосу само ми је потврдио да је тренутна слика света свуда иста …   слике добра и зла   и  сама матрица живљења  је добила своју преслику по целој Гаји …. Времена су сложена и сабијена догађајима  … све је у игри , све се ускомешало.. све звезде су у игри црвена, бела, жута.зелена , плава … све је збијено у један тор…  све то ће убрзо нестати… ми се налазимо пред вратима парадокса…. ја то  у свом срцу дубоко  осећам  као  животиња пред неку природну појаву…  једина разлика је у томе  што у мени нема узнемирености него управо супротно  осећам смиреност и благост.

Толико од мене. Живи били и Свако Добро!

Милан

(ПС: мали видео прилог о Зилотима у коментарима.)

Драган Симовић: Свест је првобитна покретачка сила и првобитно покретачко дејство у свим васељенама


Свест је првобитна покретачка сила и првобитно покретачко дејство у свим васељенама.

Из Свести је све рођено, све постало, све настало.

Из Свести је и Живот рођен-и-постао.

Поље Свести јесте Поље Реда, Поље Космоса.

Како се шири Поље Свести, тако се упоредо шири и Поље Реда, Поље Уређеног Света, Поље Космоса.

Хаос је Простор-без-Свести, Простор до којега не допире Свест.

Све што се одвија у Спољном, одвија се и у нашем Унутарњем.

Како год се шири Поље Свести у Спољном, тако се шири и у нашем Унутарњем.

Колико је Свести у нама, толико је и Светлости у нама.

Како год нараста Биће Свести у нама, тако се исто смањује и Поље Хаоса, Поље Таме у нама.

Оно што светли у нама, из нас и око нас, то је Свест у нама.

Зато одувек понављам: буђење и освешћивање.

Будите се и освешћујте.

Када се пробудите, и почнете да освешћујете, тада узрастате у Свести, Духу, Творцу и Стварању.

Свест је праузрок свега: Стварања, Љубави, Лепоте, Доброте, Дивоте, Вечног Живота…

Непробуђени и неосвешћени бивају лак плен земаљских и васељенских готована – црних паразита!

Незнање, успаваност и неосвешћеност не могу бити никаква заштита, никаква одбрана ни од чега, како на Земљи тако и у Васељени.

Само знање о будности и Свести, као и само буђење и освешћивање може бити једина одбрана, једина заштита и једино спасење у свим световима.

Од Знања, Будности и Свести нема силнијег, нема моћнијег, нема јачег и нема бољег оружја у свим видљивим и невидљивим васељенама у светом рату против црних паразита, против мрачних сила, против грозних ентитета.

Понављам по ко зна који пут: велики свети рат је у току, велики свети рат за Вечан Живота, за Извор Вечног Живота.

Они који се буду оглушили о ово упозерење, који се буду спрдали са овим опоменама из Вишњих светова преко Акаше, осуђују сами себе на вечиту смрт.

Но, то је њихов слободан избор!

Тимочка Бела Вила: Хеј, Ви, ….


 

Хеј
Ви
Чувари одаја
Одкуд
У затвореном
Простору
Олује дувају
То вама
Бес ври
Таласи их
Сударају
Сами себи
Пресудићете
Од једи
Спонтано
Сагорећете

Хеј
Ви
Зверате
На супротну
Страну гледате
Глас одакле
Допире
Мене не одаје
Свуда ме има
Очима се не пратим
Погледом
Не ухватим

Хеј
Ви
Док севају
Варнице
Мислите
Моје сенке
Заробити
Ја немам
Границе
Мене
Не можете
Спутати
Ухватити
Поробити
Убити
Светлост сам духа
Причљива тишина
Не схватате

Хеј
Ви
Разумите
Оно што
Гоните
Нисам ја
Ухватите себе
Не можете
Нема вас
Мртав простор
Учамела прашина
Горка тишина
Опор укус
У устима
Шири се мирис
Тамјана
Свете водице
Крсти се
Како треба
Да крсти се
Закатанчене
Одаје попустиле
Ваздуха узеле
Кула урушила
Саму себе
Од темеља
Обновила
Дише
Мира царство
Непријатељ се победи
Кад сам себе
Прецени
А нас подцени
То лукавство
Није
Оптичка је варка
Једног од нас
Видели
Војску изгубили
Толико пута
Насртали
Никад схватили
Потомци јунака
Где срце једно куцало
Уз себе претке
Носило
Заштиту имало

Хеј
Ви
Осмех
Молим
Док одлазите
Такви се упамтите
Можда нешто
Научите
Осмех
Свети подсетник
Радост је лепа
Када облик
Поприма

Хеј
Ви
То Вас
Разједа
До костију
Огољава
Лепота вас
Ослепела

Верица Стојиљковић: ОПРОСТ – ГОСПОДЕ БОЖЕ СВАРОЖЕ!


Господе Боже Свароже!

Окрени се и Племе своје погледај

Љубављу га обасјај, злу крв не дај

Да помириш Род свој покушај

Нема очију ни мачева што вреде

Да Род се окрви – злим заведе!

Боже Свароже, отвори душе наше

Срца позови истину да ти зборе

Лажи лет ускрати ма ко да је!

Заведене на пут Права врати

Свест освест да нас све прати

Јединство у редове наше врати!

Ако једни друге родном љубављу

не љубимо, шта ћемо ти Боже дати?

Зло на делу, мрклина проговорила

О колико је далеко радост остала

Ветар љут, земља мајка се узнемирила

Звезде  устрептале, гледају

Ко ће где посрнути

О Боже, Свароже, опрости

Роду опрости, душу и срце му врати!

Драган Симовић: ДА ИЗБИЈЕМ НА ПРОПЛАНАК СВЕСТИ…


Да избијем на Пропланак Свести –

 да јасно видим, јасније да чујем;

 да бистро мислим, бистрије осећам!

Да словим Словом словесних Предака,

из Суштог Суштаства,

из Језгра Светлости!

 

Да сневам и певам с ону страну

сете и самоће;

 с ону страну киша и ветрова;

 с ону страну умља и безумља;

 с ону страну свих ноћи

од века!

 

Да избијем на Пропланак Свести –

 да се снова родим у Истини;

да се снова родим у Љубави;

да се снова родим у Светлости!

 

Да Истину у Бићу откријем;

и да Љубав у Срцу препознам;

 и да Светлост у Души упознам!

 

Да избијем на Пропланак Свести –

али Свести Божанске и Суште!

 

Да се моје биће и суштаство,

стопе с Бићем Суштим Створитеља;

 да узлетим, летим и прелетим,

све светове и звездана јата;

 да прероним најдубље дубине,

 да надвисим највише висине!

 

Да се с Духом Вечнога Стварања

у Тишини Бескраја сјединим!

Драган Симовић: ТУЖБАЛИЦА ПОСЛЕДЊЕГ ПЕСНИКА БЕЛИХ СРБА


Како је студено, и мрачно, у свету без Тебе,

 Боже Свароже!

И како у ноћи од века зебу, и мрзну, Душе наше,

Благи Свароже!

И како се Племе моје осипа и расипа;

и како се гони и прогони Народ мој,

и Народ Твој,

Оче Свароже!

Племе моје – о, тако дуго! –

копни и вене, смањује се и умањује,

и у патњама и мукама

 умире и нестаје!

Од оног кобног часа; од часа када смо са Пупка Стриборије сишли; и када смо Тебе не знамо зашто напустили; окренувши у безумљу леђа Боговима Предака наших, и прихвативши Богове и Веру туђина; тада су, Љубљени Свароже, почеле све невоље и страхоте наше!

И то мучење и умирање наше, већ вековима, без престанка, траје; и све већи ужас бива,

и све самљи у свету бивамо!

И ево, ја сам Последњи Песник Племена Твојега –

 Племена што се расеја и распрши

светом и иним световима;

и што се просу низа далека звездана јата

иза Обзорја Догађања.

Ја сам, уистини, Последњи Песник Белих Срба! –

 Племена Твојега, Синова и Кћери Твојих! –

оних што су рођени од Тебе

и од Велике Мајке наше

Мокоше

у Светлости!

На водама Предачког Дунава,

у ноћи једној, месеца цветног,

7520/2012. године.