Коментар Ивана Храста: Кроз непрестани рат свих облика постојања Звездана раса проучава просторе Свести и Душе


  1. Непрестани рат.
    Кроз непрестани рат свих облика постојања Звездана раса проучава просторе Свести и Душе.
    Рат кроз подвајање и уништење гради простор Страха, и гмазови се тиме хране и умножавају…
    Ово је време када Звездана раса искуствено живи Савршену визију Живота-Свест, и твори делима Савршено испољавање-Душу.
    Рат мора да се добије личним пробуђењем, обожењем.

    Погледајте у Сунце, погледајте дубље у средиште Сунца, и видећете бљештаву светлост унутрашње светлости Свемира, визију Савршенства.
    Погледајте у средиште вас и ту је та иста светлост. Дух Савршенства садржи све светове, и оно што мислимо да јесмо. Зато потражите средиште које све савршено спаја и испољавајте без задршке уметност и вештину постојања.
    То нико уместо вас не може да учини…

    А Свет ће да се преображава и постоји са нама или без нас.

 

Драган Симовић: Време када су србске мајке певале деци успаванке


Вилењакови лирски записи

01

Кад год ми је на души тешко, певушим неку праискону песмицу.

Песмицу коју само моје унутарње биће препознаје и разуме.

Обично певушим на самогласнике.

Уместо речи, певушим само самогласнике.

То су силнице које се још зову и мантре.

Почнем са А, па потом на Е, па на И, затим на О, и, на концу, на У.

Певушење на самогласнике има исцељујуће и магијско дејство.

Прочишћава дејствене жвирове илити енергетске вртлоге – чакре!

02

Некада су све србске мајке певале деци успаванке.

Деца нису могла заспати док им мајка не отпева успаванку.

Тада су деца и била здрава.

Здрава и телесно, и душевно, и духовно.

Данас мајке не певају деци успаванке.

Зато је толико болесне, тужне и несрећне деце.

Данашње србске мајке успављују децу уз неке туђе и туђинске песме и песмице.

Пуштају им песме са рачунара или мобилног телефона.

Али, то није исто!

Не само што није исто, него је и супротно од онога што би требало да буде.

Мора мајка да певуши деци!

Деца морају да чују глас своје мајке, да детиње унутарње биће упије глас мајке.

Преко гласа мајке деца се и повезују са матерњим језиком, са предањем, са митом, са боговима и прецима.

Шта мислите: зашто сви језици света имају заједнички именитељ – матерњи језик?

Није то случјно, јер случај не постоји.

Само неосвешћени и бесловесни говоре о случају!

03

Певање није само важно, већ и битно!

Прочишћава чакре, енергетске жвирове и канале.

Певање је поготову важно за грлену чакру, где је и смештена штитаста жлезда – штитњача!

Све више Срба данас побољева од штитњаче.

Зашто?

Зато што Срби све мање певају.

Све мање певају из грла, из срца, из душе.

Обично певају тескобно и усиљено, у неком распусном и пјаном друштву.

Но, то није певање!

То нема исцељујуће дејство.

Када певамо из грла, из срца и душе, тада најлакше и најбрже из себе избацујемо нагомилано негативно дејство: бес, љутњу, мржњу, пакост, злобу...

04

Када се, у неко суморно и магловито јутро, пробудим тежак и вас никакав, када не знам више, да ли сам жив или мртав, одмах почнем да певушим неку своју праискону песмицу.

Испрва, неколико тренутака само, иде веома тешко, скоро да не препознајем ни себе ни властити глас, скоро да то певуши неки мртвац из гроба… но, убрзо потом: мој глас поново постаје мој глас, ја поново постајем ја, и овај свет поново постаје мој свет…

Устајем из гроба, васкрсавам, и изнова се рађам – али: у светлости, лепоти, доброти и љубави!

05

Песма нас је одржала!

То није поштапалица.

То није неко пјан, луд и бесловестан тек онако, узгред, изрекао.

Не, то је истина сушта!

Истина сушта за сва времена.

Драган Симовић: Бејаше то давно, у једној Будућности ко зна када и где догођеној!


(ЛИРСКИ ЗАПИСИ

О СВЕТЛАНИ СТЕВИЋ ВУКОСАВЉЕВИЋ –

ХОМОЉСКОЈ БЕЛОЈ ВИЛИ)

Бејаше то давно, у једној Будућности ко зна када и где догођеној!

Попевала је Светлана, пра-србска вила светлости, у тајинственом Вилин-горју, иза девет ветрова белих, у један сутон вечерњи, румен и љубичаст, а сетан од смиља сноликог обзорја.

Њен глас се вијораше, и титраше и трепутљаше, под пуним Месецом, рујавим и жутим, што дном зорја изгреваше, иза модрог борја и понад сетаног горја, и буђаше у Бескрају, и у Вечности, давно уснула духовна звездана јата.

Попева Светлана, и попевком својом дозива, и призива, далеке претке и давно будуће потомке.

Не, не попева то Светлана, већ Биће њено праисконо кроз њу и њоме попева.

Попевање из Бића има исцељујуће и освешћујуће дејство!

Под тим тајновитим и тајносаним дејством попевке, Душа се буди ода вековног сна, и појима и схвата да је рођена, да је жива, да јесте и бива!

Јер многи живи не знају да су живи; немају свести о својему животу и живљењу; не појимају да су, будући од вечних Предака рођени, и сами

бесмртни и вечни!

О Светлани се Стевић не може сведочити у прози, већ само у стиху; у песми и песмом, певањем и попевањем!

Зато што Светлана није у стварности овога света; она је у Стварности Виших Духовних Светова.

Зато што је она Приповест и Повест, Предање и Мит!

Она је по Задатку дошла; по Задатку ВедСрбских Богова, ВедСрбских Предака!

Такви се рађају, али не умиру!

Не, такви су још пре рођена рођени!

Свест о посланству и изасланству, свест о аријевском пореклу, и свест о аријевском светлосном запису!

То је Светлана Стевић Вукосављевић.

Расна Србкиња; Србкиња Аријевка!

Аријевски дух јесте дух господства и племства, дух узвишености и посвећеништва.

Због лажних аријеваца, који су велику патњу, и страдање и зло, донели Расним Аријецима, као и свеколиком Човечанству, у двадесетом веку, Расни, Прави Аријевци, дуго нису смели ову Реч из Бића, из Душе и Срца, да са поносом, достојанствено, изговоре.

Али, Истина је сада изишла на Видело, и нико је више  оспорити не може!

Аријевци су ПраСрби, КолоВени, Стриборјани, Северњаци!

У Бићу Светлане Стевић, у њезиној песми и попевци, обитавају сви ВедСрби и ВедРуси и ВедЛужичани, као и сви ини ВедСловени.

Они који, уистини, јесу то што јесу!

Она је само суштаство прасрбског Бића и Битија.

Светланино се попевање слуша Срцем и Бићем.

Једино Срцем и Бићем!

И тада попевка улази у слушача, и слушач бива једно са попевком!

На левој обали Словенског Дунава,

у рану јесен, 7520/2012. године.

Иренин коментар: Тело је материјализовани дар


  1. Ни ја се не слажем са источњачким погледом на свет. Подмлађивајући себе, ми наш дух кочимо и враћамо на почетак. Где је још клијао и проклијавао тако да враћањем виталности, ревитализујемо и дух у нама. То интерес наш није, мудрост се мери еонима, земаљским годинама у смислу животног просветљења. Шта добијамо ако се стално уназад враћамо?
    Али се и не слажем са Вама. Тело је материјализовани дар. Није паразит који црпе душевне сокове… Ако дођемо до становишта-ЈЕДНОТЕ, онда смо савезници. Тело и душа једно цело. Постоји временско/просторно ограничење… када себе доводимо до фазе када душевни сокови, феромони, спектрови боја у нама,… расту а наше тело одржавају у форми и свежини… Еквилибријум је свуда…
    Само зависи шта Нам је дано чинити….Који смо ступањ прешли. Тада наново бирамо или будемо бирани да живимо и дарујемо мудрост другима чија је стаза иста, само не виде од препрека и потешкоћа…

 

Биљана Гавриловић: СМРТ НЕ ПОСТОЈИ


Опрости ако те не будем волела

једнога дана

више него сада.

Већ сам стигла до зенита

и горим у средишту

а пламени језици

топе ми жеље и мисли

као златне полуге

у стих.

 

 

Опрости ако не будеш чуо шапат

најдубљег осећања

када моје усне мртве буду.

Мртве су већ сада

после завета теби датог

да никада више

не чује од мене нико

оно што рекох

само теби…

 

 

Не тражи одговоре

сами ће доћи.

Када ме не буде

схватићеш

да смрт не постоји

да је то заблуда

јер осећаји остају

а боје неба сликаће мене

и трен када ти рекох

колико те волим.

Тимочка Бела Вила: Запис ано


Записано
Уклесано
Откривено
Сакривено
Чува се
Преноси
Нису коњи
Врани
Бежали
Кроз недођије
Витезови части
Реда змаја
Их молили
У галоп
Ударите
Да пут сами
Изгубите
Где галопом
Они ни оком
Чисте мисли
Ноге хитре
Однеше
Не упрљаше
Образ части
Двор велики
Храм Сунца
Тамо сијајте
Судбу чувајте
Ми се повлачимо
Ал идемо
До краја
Свако има
Обележје своје
Кад се скупе
Кад се зброје
Оно што чине
То на сакривеном
Пише
Знак сваки
Својега витеза
Има
Да га чува
Дозива у ноћима
Свира вилина харфа
Ред змаја
Се буди
Симболи светле
Божије писмо
По предању
Употребљено
У том дану
Враћа судбу изабрану
Нису нама хорде
Гомиле
Пут залуд
Пресецале
Наше војске гониле
Цареве склањале
Мислила бесловесна
Руља
Бешчаћем стићи
Тамо где мрви се
Материја
Наново ниче
Тамо где људи
Наново постају
Живо биће
Извориште живота
Није извориште
Врело
Ври уистину
Згушњава
Убрзава
Предање чува
Када на почетак
Врати
Има разлог
Схвати…

 

Драган Симовић: Вилењаков усуд у свету омаја и опсена


Кад вилењак остари у свету – а вилењаци у свету много брже старе од обичних људи – тада почиње да осећа, и схвата, како његово физичко тело све више постаје паразит који му полако исисава душевну, духовну и стваралачку енергију.

Поред свих паразита који нас нападају, од самог доласка на овај свет, и само наше физичко тело, у старости, постаје, такође, паразит, који готовански живи и опстаје у свету омаја и опсена науштрб наших душевних, духовних и стваралачких дејстава.

Овде се ја разилазим са многим својим пријатељима, великим посвећеницима источњачких духовности, који сматрају, али и верују, да наше физичко тело може вазда да се обнавља и подмлађује, а да то ни у ком случају не може бити на штету наших духовних и стваралачких енергија.

Моје ми вилењачко знање и искуство казује посве опречно: да је обнављање и подмлађивање физичког тела свагда и увек на штету духовних и стваралачких дејства, да обнављајући и јачајучи физичко тело, ми, у исти мах, слабимо наша виша –  танана, духовна, небесна и божанска- тела.

У последње време, скоро свакога јутра, будим се са једним јединим осећањем: да ја већ дуго и предуго обитавам у овоме свету, у овом животном току, у овом физичком телу – у овој врећи меса и костију – па се чудом чудим, и сам себе питам: шта ја више тражим, и шта још очекујем, у овом, мени туђем, свету?!

Тимочка Бела Вила: На обронцима једне планине …


На обронцима
Једне планине
Стоји биљка
Јача
Од лавине
Стене
Времена
Исијава
Енергијом
Добро дарује
Опече сваког
Ко је не заслужује
Баш ми
На овом простору
Заслужисмо
Божији наклон
Упутили се многи
Вребају
Биљке осете
Планином шетају
Себе мештају
Ни оком
Да угледају
Процветале
Оцветале
Нас чекале
Стуб да ојачамо
Постојање оправдамо
Истину одгонетнемо
Знање обновимо
Себи вратимо
Постојање свега
Разлог има
Што некада
У мислима било
Природи подарило
Док мислимо
Да све нас је мање
Ми стварамо
Такво стање
Има нас довољно
Да поплочамо пут
До неба
Наново
Освестимо славне
Биљка
Опет ће
Видати ране
Јер тако иде…

Драган Симовић: О вечитим ратовима на Мидгарду


Већ еонима,

виша звездана раса,

без престанка,

води свети рат

против нижих,

гмазовских и људождерских раса

које се,

у милијардама,

накотише и размилеше

по Мидгарду.

У свим минулим походима и ратовима,

само је виша звездана раса

бивала на губитку.

Јер,

после сваког рата,

виша се звездана раса смањиваше,

а гмазовско-људождерска раса

повећаваше и умножаваше.

Данас је јасније и извесније

него игда раније:

без помоћи белих богова,

Творца и Васељене,

виша звездана раса

не може да опстане

на Мидгард-Земљи.

Драган Симовић: Света онострана повесница


Када Србију и Русију сазерцавамо са становишта тајне (хиперборејске) духовне науке, са становишта сакралне (есотерне) историје, са становишта мистичне мета-историје, са становишта свете унутарње и оностране повеснице, тек тада нам бива јасно све оно што нисмо могли да појмимо, схватимо и разумемо, док смо Србију и Русију сагледавали и тумачили искључиво са становишта профане (егзотерне) и материјалистичке (западне) историје.

Песнички речено, србска и руска повесница није световна, није профана и материјалистичка (није овосветовна), већ света, мистична, тајинствена, онострана, космолошка и космософска.

С ону страну званичне материјалистичке и профане историје, с ону страну свега појавног и видљивог, открива се истинита и права (света и посвећена) повесница Срба и Руса, повесница која је, у самој бити, космогонија и теогонија, митска и космичка драма, повесница у којој се води вечити рат између Светла и Таме, Добра и Зла, Љубави и Мржње.

Отуда су сви ратови у свету, од Праискони до дана-дањег, били, устини, ратови против Срба и Руса, чак и онда када се, у први мах, није могло јасно разазнати и видети, да су ти ратови уперени против Срба и Руса.

Посвећени и упућени у тајна (хиперборејска) знања, посвећени и упућени у сакралну мистичну мета-историју, виде, и знају, како све зло овога света, већ столећима, покушава да сломи кичму (вертикалу) Срба и Руса!

Рат против Срба и Руса јесте рат Мрака против Видела, рат Зла против Добра, рат Мржње против Љубави, зато што су управо Срби и Руси изабрани од виших духовних и божанских бића, да буду чуварима Мајке Земље, чуварима и бранитељима природног и божанског устројства на Земљи.

Када, у времену долазећем, људи буду обновили видовита знања Древних, тада ће схватити и разумети ово о чему Песник Вилењак пише.