Када Србију и Русију сазерцавамо са становишта тајне (хиперборејске) духовне науке, са становишта сакралне (есотерне) историје, са становишта мистичне мета-историје, са становишта свете унутарње и оностране повеснице, тек тада нам бива јасно све оно што нисмо могли да појмимо, схватимо и разумемо, док смо Србију и Русију сагледавали и тумачили искључиво са становишта профане (егзотерне) и материјалистичке (западне) историје.
Песнички речено, србска и руска повесница није световна, није профана и материјалистичка (није овосветовна), већ света, мистична, тајинствена, онострана, космолошка и космософска.
С ону страну званичне материјалистичке и профане историје, с ону страну свега појавног и видљивог, открива се истинита и права (света и посвећена) повесница Срба и Руса, повесница која је, у самој бити, космогонија и теогонија, митска и космичка драма, повесница у којој се води вечити рат између Светла и Таме, Добра и Зла, Љубави и Мржње.
Отуда су сви ратови у свету, од Праискони до дана-дањег, били, устини, ратови против Срба и Руса, чак и онда када се, у први мах, није могло јасно разазнати и видети, да су ти ратови уперени против Срба и Руса.
Посвећени и упућени у тајна (хиперборејска) знања, посвећени и упућени у сакралну мистичну мета-историју, виде, и знају, како све зло овога света, већ столећима, покушава да сломи кичму (вертикалу) Срба и Руса!
Рат против Срба и Руса јесте рат Мрака против Видела, рат Зла против Добра, рат Мржње против Љубави, зато што су управо Срби и Руси изабрани од виших духовних и божанских бића, да буду чуварима Мајке Земље, чуварима и бранитељима природног и божанског устројства на Земљи.
Када, у времену долазећем, људи буду обновили видовита знања Древних, тада ће схватити и разумети ово о чему Песник Вилењак пише.
Клатно љуља се тамо-амо…Кад застане…тај трен…тачка, знак круга. Наша шанса. Да родимо се од почетка…тако без свршетка. Вечити трен, који живимо да љубимо, будемо љубљени од стране живота. Са друге стране кога волимо ко нас воли, није ништа друго но да неког начинимо бољим и он нас. То је наша слика и прилика да се живо све заволи. Клатно држи тежу да не преокрене равнотежу, да варке, опсене и остале сене сматрају да нису заборављене. Тако ствара се Васељена, вечито шири руке ка мистичном светлу. Које даје, пружа али и узима. Ако не дамо не можемо имати, ако не ускратимо не можемо примити…Тако и она види, чује, осећа…ту је да подсећа. Док ногом по нити корачамо и себи тежу одржавамо, ми стварамо нас у њој и обрнуто.
Живот није да се схвати, он је да се прати и треном живи.
Зато сви љубављу, љубљени били…
Остало су све приче празне јер да нас скрену са пута желе утваре разне…