Краљевна Јелица, бејаше једино дете краља Радана. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је сусрела дрвосечу, у чију се лепоту загледала,  некако знајући, да он по рођењу није дрвосеча.

Кришом се распитујући, сазнала је, да му је име Богумил (онај који увијек говори  истину, који је боговима мио) и да је по рођењу краљевић, а да је његова слепога оца, краља, изагнао из краљевства преварни рођак. Богумил је живео у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.

Све то бејаше довољно да се Јелица заљуби у Богумила и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Јелица објавила родитељима да је њезин избор Богумил, отац се у први час запањио. Тада је позвао великога мудраца Авалона  да их посаветује. Авалон је потврдио све што је Јелица испричала о Богумиловом карактеру и удесу, но питао се зна ли она још једну врло важну чињеницу у вези с младим краљевићем. Но, сама га је Јелица пресрела с питањем:

– Поштовани свече, је ли истина да је Богумилу суђено умрети на данашњи дан после дванаест месеци?

– Истина је – одговори Авалон. – Желиш ли се још увек  удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице?

– Не плашим се – одговори девојка. – И даље се желим удати за њега.

Иако је оца задивила девојчина срчаност, покушао ју је одговорити од одлуке. Али Јелица рече, да ће њен муж бити или Богумил или нико.

– Звезде су окрутно недвосмислене – дометну Авалон. Али млада краљевна рече:

– Ја чврсто верујем да живот и смрт одређује нешто далеко више од положаја звезда, које нам тумаче звездознанци. Верујем, да ће моја судбина утицати и променити његову – нико уистину не зна што се може догодити!

Тада јој мудрац Авалон даде благослов, говорећи:

– Моје су молитве с тобом, Јелице. Нека твоја храброст и љубав заштите Богумила од наречене смрти.

И тако се Јелица удала за Богумила и преселила се из краљевскога двора родитеља у колибу мужа. С великом је оданошћу служила слепога свекра а кућни је посао преузела од свекрве – она која је око себе вазда имала слушкиње и дружбенице. Била је сретћна и ведра, но каткада би је укућани затекли замишљену, готово забринуту. Били су то тренуци када је осећала да време пребрзо пролази.

Но никоме није говорила о пророчанству. Молила се да Богумил буде поштеђен зле коби.

Ближио се крај године. И неминовно, свануо је дан наречене смрти. Јелица је ту ноћ молила и бдела. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Богумил је желео поштедети Јелицу од напора, тим више што је била исцрпљена бдењем; на њезине молбе изјавио је да ће је повести са собом ако јој и његови родитељи то одобре. Свекар и свекрва су се најпре успротивили плашећи се да за младу жену шума није најпогодније место. Но, кад је Јелица замолила свекра, да јој изузетно данас допусти поћи, слепи краљ рече:

– Откада си дошла у нашу колибу, није било ни дана ни сата када ниси испунила сваку моју и најмању жељу. Како да ја теби не испуним твоју, једну једину?

И тако је Јелица кренула са Богумилом у дубину шуме. Дан је био тако обичан – једнако сјајан као и сви досадашњи срећни дани; једнако су радосно певале птице, шумео ветар, жубориле воде. Јелица се у души молила, говорећи да ће јој данас затребати сва њезина храброст и дисциплина.

Кад је Богумил пронашао дрво које ће оборити, Јелица је села у близину,мотрећи, неће ли однегде доплазити каква змија отровница. Али није се видела ни једна. Онда у једноме  изненадном тренутку, Богумил одложи секиру и затетура према жени.

– Не знам што ми је – промрмља. – Мрачи ми се пред очима.

И он клону главом жени у крило. Јелица му обухвати главу рукама и погледа около тражећи помоћ. Но никога не беше на видику. Била је затечена наглошћу догађаја – Богумил је изгубио свест, клонуо и она је осећала да одлази од ње.

Изненада Јелица угледа високу, грозовиту прилику у црној кабаници, подстављеној ватром. Знала је да је то Црнобог, бог смрти. Његова голема мрка сена паде по њој. Пружио је руку, положио је на Богумилово грло и извукао кроза његову душу. Уомчио је душу и без речи се упутио према југу.

Јелица је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – повикала је. – Желела бих реч-две с тобом!

Мрка прилика застаде. Јелица се одважи погледати га у очи. Угледала је узвишен, спокојан, самилосан израз на лицу Бога. И сви је страхови минуше.

– Опрости ми – рече. Јеси ли ти Бог смрти?

– Јесам – одговори Црнобог.

– Прими мој поклонствени поздрав. Реци ми, долазиш ли увек ти лично да би повео душе са собом?

– Не. Ја долазим само онда када се ради о посебним душама.

– Ох, ако је мој муж тако посебна душа, да је заслужио ту част, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никому није ничим наудио.

– Знај – смрт није казна.

– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?

– Јелице, није лако разумети те ствари. Врати се, не прати ме, ово није ни пут ни смер за живе.

– Господине, не пратим ја тебе. Ја  пратим свога мужа.

– Он више није твој муж.

– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти. Када волимо једно друго, ми препознајемо једно друго. А препознаје се само онај кога већ знамо. Богумил и ја бесмо муж и жена у многим прошлим животима. Познавали смо се пре нашега садашњега рођења. Превише смо дуго били заједно и ја га не могу сада оставити. Ако га мораш узети, онда узми и мене.

Црнобога је дирнуло умовање Јелице и  стога јој рече:

– Испунићу ти једну жељу ма што пожелела осим једне једине ствари – а то је Богумилов живот.

Јелица размисли и затражи, да се родитељима њеном мужу врати краљевство. Црнобог рече, да ће јој услишати жељу али да га сада напусти.

Упути се дубље на југ, носећи Богумилову душу. После неког времена стане, окрене се и угледа Јелицу која га је следила, крварећи табанима по трњу и камењу.

– Врати се, дете и припреми последње почасти за укоп – саветовао јој је Црнобог – Даље ни један смртник не сме крочити.

Но, Јелица је својим речима опет успела раздрагати и дирнути страшнога Бога. Он јој понуди испуњење још једне жеље. Она тада замоли да се њеномсвекру, краљу, поврати вид.

– Враћен је – одговори Бог.

Јелица сада стаде распредати о дужностима краља према народу.

– Краљеви су дужни водити бригу о свом народу, они му морају донети напредак и срећу. Али за тај циљ потребно је имати непрекинут ланац краљевске лозе. А што ће се догодити, о Господару, с наша два народа ако и једно и друго престоље остане без наследника – и краљевство мојега оца и краљевство мојега свекра? Доћи ће до расула, до сукоба међу краљевим рођацима и до несреће по целу земљу. Већ чујем вапај жена и плач деце…

– Стани! – повика Црнобог – То се неће догодити, обећавам ти! Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти, да ћеш имати стотину синова.

– Јелица је само то чекала. Усправила се пред страшним Богом у свој својој краљевској лепоти.

– Сада мораш прекршити обећање о неповрату из смрти. Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?

Лице Бога облило се сјајем.

– Храбра си, Јелице – рече. – Али не поклањам ти Богумилов живот само зато што си храбра. Мудра си Јелице. Али не поклањам ти Богумилов живот само зато што си мудра. Јер има нешто што је јаче од смрти. 

То је љубав.

 (МАХАБХАРАТА, ведсрбска верзија; за Србски журнал приредила: Верица Стојиљковић)