Виолине магичне, гласно су зашкрипале
Окове са њеног Срца, коначно су откључале
Уз музику и смех, уз глас леп
Унесоше у Срце њено, другачији свет
Сада лепотица, весело се смеје
Док у Срцу њеном, снег је престао да веје
Уз наказан осмех, Ђаво, држећи магично Клатно
Дође тражећи од мене, обећање дато
Њено Срце, опет учинио је веселим
Под цену страшну, магично Клатно је сведок
Да лепотица, опет ће сретна бити
Мене никада више, неће се сећати
Застадох
да сакупим Непреболе
што Уместо кише
Из Корака полетеше.
Упитах
да сазнам Недолазе
што Уместо ветра
Из Земље прелисташе.
Видех
Мене порађа Љубав
Уместо васионе.
Иза плаве планине
Преливају
Уместо звезда
… Усне
… Очи
……Речи…
књига „Душа душе моје“ 2004.
Упоредо са освешћивањем себе, ми освешћујемо и своје претке.
Преко освешћивања предака освешћујемо и потомке.
Такав је редослед.
Освешћујући претке, ми их, у исти мах, узносимо на виши ступањ Присуства.
Наши освешћени преци потом припомажу својим потомцима кроз нас и у нама.
Није битно ко је у којему свету и пространству.
Сви смо у Творчевом Присуству.
Сви смо Сада и Овде.
И они који су напустили овај свет пре много векова, увек су с нама и Овде.
Ако смо у Свесности и Свести – они су Овде и Сада, они су с нама и уз нас.
Ми смо Средиште, ми смо Овај Тренутак за све претке и потомке.
Освешћујући своје претке ми истовремено чистимо и усудбу (карму) својих предака.
Миримо завађене.
Миримо претке пагане са прецима хришћанима.
Јер имамо и једне и друге претке.
Не одбацујемо ниједног претка, но свакоме припомажемо да узраста.
Оне несрећне претке чинимо срећнима.
Откивамо им нова знања и сазнања у овоме свету.
Јер њих то и те како занима!
Они желе доста тога да науче од нас.
Ми смо њихови водичи и учитељи како кроз овостране тако и кроз оностране светове.
Ми смо одговорни за њих.
Ако им је лоше тамо где су – и то је наша одговорност!
Ово су Тајна Знања Белих Ура која сам преко Акаше примио и освестио.
Буђење и освешћивање јесте највиши ступањ рада на себи.
Нема никакве духовности без буђења и освешћивања.
Буђење и освешћивање – то је поступак без свршетка, без конца, без циља.
За наше узрастање нема циља, нема краја.
Није мудро постављати никакве циљеве у духовном узрастању.
Јер, чим поставиш циљ, ти си, истовремено, поставио и границу.
Постављањем циља, ти ограничаваш и спутаваш самога себе.
Постоји један једини циљ – Вечност и Безкрај!
Творац и Васељена немају границе, немају циљева.
Па, ако већ Творац и Васељена не постављају никакве циљеве и границе, зашто бисмо онда то ми чинили!
Будеђење и освешћивање – то је тајинствено унутарње путовање ка Свести и Вечном Извору Живота.
Рад на себи, буђење и освешћивање није убијање својега ЈАСтва, својега Ја, својега Ега, како говоре не-ведски, не-аријевски, не-хиперборејски учитељи којих је тушта и тма свуда око нас, како на Истоку тако и на Западу.
ЈАСтво се не убија, већ буди и освешћује.
Јер, ко убије ЈАСтво (Его), тај је себе вратио на духовни ступањ биљке!
Сретао сам још од ране младости на својим овостраним путовањима оне који су под снажним утицајем неких индијских, магијских и окултних учења убијали своје ЈАСтво, свој Его, и тако су постали биљке у људском обличју.
И буквално су преживљавали попут биљака!
Нису стварали, нису ништа чинили ни за себе ни за ближње, већ само медитирали без сврхе и смисла.
Погасили су сва стваралачка и божанска светла у себи – у срцу, у души, у бићу…
Пробуђено и освешћено ЈАСтво спаја се са Творчевим ЈАСтвом.
И на тај начин, пробуђено и освешћено ЈАСтво постаје Божји Стваралац у нама.
Чувајте се лажних духовних учитеља којих је све више у свету омаја и опсена!
Некада, у тренуцима тиховања, осетим, изненада, неку дубоку тугу у себи која је дошла из ко зна којег сазвежђа и звезданог јата…
Туга неке знане а незнане душе којој никакво добро не учиних, да ли у овом или у неком ранијем животном току!
У последње време, све чешће се будим иза сна у праскозорје, са сетним осећањима у души и болним осећајима у срцу, да сам некога, драгог ми и милог, ко зна где и када изневерио, да нисам испунио обећања која сам негда и некоме дао, да нисам био довољно добар према онима које сам на својим животним путима сретао…
Будим се и кајем, што нисам више поклањао и давао онима који су мени у свакој прилици, несебично, душом и срцем, давали и поклањали кроз многе животе.
Русиjo, ти си joш jедина нада!
Oчи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
jедва се држимo joш за твojе скуте.
Тoпи се мoрал из стариjе’ дана,
нестаjе мудрoсти, негдашње, из глава,
дjеца нам биваjу индoктринисана,
несвjесни, jадни, шта им се дешава.
Oни oсjећаjу да нештo не ваља,
ал’ не знаjу кo jе за тo кривац прави.
Штo више науче, мудрoст им jе даља:
испиру им мoзак на шкoлскoj настави.
Њима мoзак пуне свиме и свачиме
самo да би били oд суштине даље
и затупљуjу их, у учења име…
Интелектуалне праве, oд дjеце, бoгаље.
Кoга упитати, кo да их научи,
шта jе прави живoт, шта jе мудрoст права…?
Не знаjућ’ oдгoвoр, учитељ се мучи,
питања o тoме вjештo избjегава.
Oвo малo наде, штo на селу има,
oва луча свjетла кojа срца гриjе…
штo сељаци чуваше, наши, вjекoвима
jедва да се jавнo и пoменут’ смиjе.
Русиjo, искрo, пoсљедња у тами,
кojoj су упрте руке милиoна
и oчи из таме, кojе свjетлoст мами,
паднеш ли joш и ти, паст’ ће и сва oна
традициjа штo се чува стoљећима,
пo кojoj су истина и Бoг изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће jеднoм сунце oгриjат’ и њега.
Русиjo, акo стварнo си Русиjа,
храбрих Запoрoшких и Дoнских Кoзака,
нек из тебе стара слава сад засиjа,
спаси свиjет oд Западних oкoва и мрака.
Вечерњи сутон.
Седим у соби на спрату испред широм отворених врата.
Подухује плах лахор са Истера.
Сањарим, зурим у даљину кроз трепавице.
Тихујем.
Свуда уоколо, гле, бео шљивин цвет!
Као да су се бели облаци спустили на земљу.
Небо плавет-зелено, тиркизно.
У сенци кровова, и ниско под стрехама, шишмиши, попут модрих муња, плешу чудесан вечерњи плес.
Излазим из ума.
Само посматрам и осећам, без иједне мисли.
Тренутак вечности.
Тренутак свих прошлих и будућих тренутака.
Л-епота
Једна од Ствараочевих многодлика –
Дубоко у нашем срцу и оку праслика
Ооој ЛепотоПраслико!
Љ-убав
Свеобујност – без Свршетка и Почела
СилАШ свих људских Начела
Ооој Љубави!
М-омак
Коловодич – вити јаблан,
Срцељуби дјеву милу – мирсабран
Ооој МомчеКоловодче!
Н-ебо
У новом дејству тихује Тера
Небо је покрива са безброј с-вера
Ооој Небо!
Њ-ива
Мајка плодница – Пречистог Љубва
Мировозрење и родница
Ооој, ЊивоРодницо!
О-тац
Стварајте Васељене од Светлости
За-једно смо безконачни у Вечности Ооој ОчеМајко!
Ткајем ноћас нити,ох љубави моја
Сребрну и златну мјешат ћу са плавом
Вијенац за ту СЛАВУ што БОГОВИ ти нуде
Зелену и жуту заштиту да праве
Црвену да крв узбурка у тијелу
А сад иди свијете
И мач свој пронађи
У камену светом хероја што тражи
Молитвом ћу небо везат ти за срце
Орлови су сури свили своје гнијездо
На врху јунака записана Тајна
Иди душу,душом запечати за безкрај
Мисија је твоја да љубав нам вратиш
Чекат ћу те свијете
Вијекови ће проћи
Памтит ћете пјесме и звијезде у ноћи
Смирит ћу туге,чежње а и боли
За дан кад СВИЈЕТЛОСТ донијет ћеш РОДУ
Да васкрсне ДУША
Из пепела и огња
Окупана у завјетну,нашу СВЕТУ ВОДУ.
Лекови за наше патње, било телесне, душевне, психичке, ….налазе се у природи. Наше окружење је једино које нам може пружити потпуни опоравак. Јер природа наша је на истој фреквенцији као и наша околина. Дешава се заправо да раскорак између наших прохтева и бити цепа нас као подвојене личности. Тако да не можемо удовољити обема, него само једној. Проблем је у информацијама које личност поседује, јер ми нећемо добити оно за чим сазнања немамо. Ми можемо видети лек али наше искуство не наводи интуицију да нам помогне и „шапне“ да је то оно за чим трагамо. Зато је знање моћ а истина ослобађа. Будност стање потпуне контроле наведеног…