Све је лепота над лепотама
у свим освешћеним и лучезарним душама,
у свим милоносим и светлоносим
Божјим световима и пространствима! –
кликну и ускликну мој вилењачки пријатељ
Владан Пантелић,
песник и јасновидац од Тијаније Праисконе.
Седесмо данас,
нас двојица вилењака,
и све редом пријатеље нам,
знане и незнане,
благосиљасмо
лепотом и вилин-дивотом,
под белим шљивиним,
вишњевим и трешњевим цветом,
а у мојему врту за тиховање.
Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне
Моја душо – где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли
И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде
Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?
Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове
Пре 18 година, код села Љубенић, крај Пећи, погинула је Љиљана Жикић Карађорђевић, песникиња, добровољац, лепотица бивше, СФРЈ и мајка две кћери и четири сина. Тада – имала је само 42.године.
Пре него што је отишла на КиМ, написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“
И кад умрем, ја ћу ногом опет стати
да стојим ко храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема,
тамо за све ћу бити и
за шта се не зна и
за оно кол’ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим ко храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
КОМЕНТАР ОРАНЕ СВАМИЛЕ
УЗ ОВУ РОДОЉУБИВУ ПЕСМУ
ЉИЉАНЕ ЖИКИЋ КАРАЂОЂЕВИЋ
Има једна земља
На њој широко поље
Камен на њему
Лежи
Обележје других светова
Белег многих страдања
Капија
Са небом везана
И није неба плаветнило
Њега од радости
Сакрило
Удаљило
Од бесловесног постојања
Тим пољем стражари
Пролазе
Они земљом не газе
Небом не путују
Реком не ходају
Они дишу
Пољем
Кроз цветове
Пију росу
Са листова
То није поље туђина
Родина је њихова
Оно што се отме
Туђе не постаје
Само брже
Клетва стиже
Стража само чека
Знак из далека…
(МИТ О СВЕТОМ РАТУ НА КОШАРАМА:
КОСОВСКИ ЗАВЕТ БЕЛИХ СРБА
У ЗЛАТНО ДОБА СВАРОГА)
Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.
Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.
Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.
Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.
Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.
Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.
Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.
Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.
И ово још да освестимо.
Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.
Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.
Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.
На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.
Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.
Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.
Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!
И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.
На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним људским језиком.
Само видовити може да види и разјасни.
На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.
Горело је и Небо и Земља, без престанка.
По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.
Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.
Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику Белога Србства.
Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!
О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају космички свети рат са Кошара.
Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.
Хлад је био све оно што су желели сада. Напорно је било корачати од горњег извора испред беле капије града на камену, окруженог високим као највише куле Боровима и Кедровим јуначким стаблима.
Раније су њих двојица знали да у трену скоче до подножја Белог Града који је поносно и ћутке стајао над њима. Мисли би усмерили на место где желе бити и бљесак би се само видео око њих…
Следећег трена би се смејали далеко доле говорећи ко је био бржи…ако је тако нешто и могло да се деси. Знали су и појавно да буду негде а суштином другде.
Ретко су то међутим данас радили…
Временом особа расте, човек нема исте навике ни жеље како време тече. Тако да су овога пута пешачили дубоко доле узаним путем од Белог Града до шумарка код тихе воде.
Нашавши поштен хлад Липа и Бреза, седоше и тиховаше. Реч је нестала.
Тишина њиховог изражаја је све што се дало приметити. Они су ћутали а птице певале. Дечица су весело малко даље певала и цичала док су трчали кроз медоносне ливаде крај реке.
Ромор девојака које се весело купају у реци и жарки спев младића који се утркују ко ће брже и лепше да преплива реку…
Милина и пуна лепота народа, рода који спокојно обитава у овом месту.
Бели Град је стајао поносно изнад њих. Тих и величанствен. Сијао је бисерно и сребрно. Лукови његових зидина и грађевина су били лаки и мајсторски исклесани као стих у песми, као осмех дјеве која воли и благост мајке која брине.
Стаменост и снага су му били као момци од брега одваљени, као Белац коњ у пуном трку, као јутро снаге Светога Рода. Брат му беше далеки град на обали Светога Ирија…
Тиховали њих двојица. Мислима су рекли све док су усне мирно сада на заповест чекале.
Звездамир и Милодар, браћа по светлосном запису сред суштина њихових, безвремене душе а сада у телу два старца, додуше бриткија но што може свест да схвати и бржа од јелена у трку…само ако би им се хтело.
А хтело им се друго…
Мисао бржа од светла и она која нема ограничења…Тело је само одело једног трена у вечности…
Носили га много пута…
Милодар упути слику мисаону Звездамиру и одви се следеће…
Искрице жарког светла и системи планета који се окрећу око два Сунца са пурпурним небом и плавом водом која као огромни зрак плови сред неба и на мах се претвара у водопад величанствене лепоте и са неба јури ка земљи.
Она напаја све на свом путу и огроман број различитих врста живог света непосредно буја и расте свуда око плаве реке. Закони физике су потпуно другачији него на овој Земљи.
Ту природа свесно ради са мишљу светих људи и њихове мисли покрећу ову плаву реку живота сред неба па до земље и надаље…
Бејавши и на небу и на земљи, ова плава река исијава етарску енергију и силу те храни остале системе планета и због тога буја живот мећ планетама ова два Сунца.
Једно је жуто а друго љубичасте вагре… Свако чини да се одређене вредности природно стварају непрекидно у сваком човеку и живом створу.
“И мени недостаје драги мој брате…последњи брод је отишао пре дванаест наших година, 1200 ове планете, недостаје ми љубичасто Сунце да обнови тело ово…Мидгард пуно троши наше ћелије…”рече Звездамир…
“Али зато наше душе и суштине овде толико брзо напредују да смо ускоро жива рука и оваплоћење Творца. Овде нам је последња карика у ланцу напретка и зато је одлука савета Свете Расе да дођемо овде најбоље што нам се могло десити. Овим коначно и за сва времена и просторе Сварге пресвете ми стављамо печат савршенства на Творчево дело. Шта год да је Тамни посејао на свршетку ће бити једино на славу живота и упркос њему, јер нема те силе против оне која је све створила…ово је наше време које се прелива у безсмртност, ово је време када бивамо!“
Крепко заврши Милодар.
Гледаше обојица како се млади око њих стапају са животом и срећом…ипак знали су суштину, То им је даривало мир…
Али са великим знањем долази и свест о неизбежном. Тамни ће доћи и на овај свет.
Он их неће оставити на миру јер он би да поседује оно што је део њихове суштине. Плам неугасли.
Помало су и тужни били јер нису још увек тачно знали како Милодар и Звездамир да објасне да ће ускоро (по изворном њиховом рачунању) за коју годину да настане крш и лом на Мидгарду.
Бели Град под којим седе ће нестати и бити поново рођен…небројено пута. А сваки пут са мањом славом док у последњим данима пре коначне победе не буде изгледао као ругло у поређењу са њима славним градом тада.
Бели Град и Град Светих Асова су као два ока у глави. Знали су то њих двојица. Оставише у оба града светим чуварима упутства и савете да истрају и сачувају свете списе, кристале, мапе и знања…
Те вечери су поново решили да пешаче (јер ваља се, тако се каже) до ковнице у најстроже чуваној одаји Белог Града.
Она је била од чистог кристала коју направи њихов рођак Белимир још пре пресељења на Мидгард. Извајана у једном овалном комаду и довољно велика да прими двадесет особа.
Стадоше насред ње и у стиху запеваше мили тон.
Један се кристал као дрво из земље подиже и на њему две сјајне кугле. Милодар их узе обе и другим стихом започе умилни пев и оду…Кугле се увећаше и почеше да се издужују и обликују према свести онога који стихове певаше.
Тако Милодар створи светлосна мача два који се мењаху по потреби и свести онога коме су даривани. Звездамир настави свој стих и оду и тако унесе безсмртну заштиту и силу да ни једна несвета рука таћи ово благо не може.
Оно је невидљиво ономе ко га није достојан. Оно је и мач и скиптар моћи. Извор и резонатор свете енергије Плама Неугаслог и Жутог и Љубичастог Сунца.
Завршише стварање. У ковчеге непробојног челика украшеног дијамантом, положише створено.
А оно се скупи у мале кугле чистог светла.
Изађоше. Свануло је ново дивно јутро и само је пев Славуја пловио небом и крошњама.
Мисаоно оставише упут чуварима Белог Града и у трену несташе.
Град Асова је већ био будан и дочека их главни чувар.
Брзо им сликовито мисаоно објаснише све и исто се понови и у овом граду.
И после још једног поздрава, они нестадоше.
И прође многи век од тада…
И нико не знаше ништа да каже о Звездамиру и Милодару, где су и како су…
Нико не зна…до саме њихове суштине и Творца живота.
Остала је само нека фина и никад објашњена осећајна мисао и сила, дубоки осет и сушт који се проносио кроз гене свакога ко би бивао рођен у Белом Граду и Граду Асова кроз све њихове векове.
Човек у незнању заборави али не и Плам Неугасли у њему и њој.
То ће ти рећи свако…кад тихо босим стопалима ходи травом поред реке испод Белог Града…
Кад стопала додирну воду Светог Ирија…
(ЈЕДНО ПЕСНИЧКО ЈАСНОВИЂЕЊЕ БЕЛЕ ДОМАЈЕ)
То није
само земља!
Ни оно
на земљи!
Нити под земљом;
нити над земљом –
што видиш и чујеш
што можеш отети!
Не, то још није
Домаја Србија!
Далеко одавде,
иза свих обзорја;
у тишини светова уснулих,
у зелен-плаветном
Кругу Вечерњаче;
где бели ветри
Срп Месечев њишу,
понад борова витих
у студеној ноћи;
где вучји чопори
сетно завијају,
подно горја
у свит зорја;
где кликтај орла
буди најлепше снове,
и где нас греју
Три Сунца
Поноћна!
Е, тамо, гле!
од света скривена –
у срцима нашим,
у душама нашим,
у сновима нашим –
бива и пребива
Домаја Србија!
Коју нико
никад –
укротио није;
освојио није;
оробио није!
Има ли знања у овом времену? Када сви пристају на предодређену намену. Механика, човек од знања зависи од дугмета…Постао је фино брушени елемент, лако утапајућ у осталу конструкцију. Одрицањем себе самога, дозвољено је удаљавање од непресушног извора. Није нам потребно земаљско знање, самоспознаја, сазнање то нас је водило у напредовање. Свака личност, уникат који вреди. Маса се обликује, већина усмерава, личност ствара. Личи да немамо право избора, он увек постоји то нам је из будућности предодређено. И сваки пут је варијација могућег. Како би стигли до себе морамо изнова да се родимо и упознамо. И док корачамо стазом, на њој нас чекају преци…Оно што мислимо да десило се, мора да се деси… Вртлог који се шири мора се концентрисати онда када моћ једног тренутка ојача…
Открићу вам једну тајну.
Незнања се од детета плашим више него и саме смрти.
Када би ме неко питао: шта је страшније од смрти? ја бих му, не трепнувши, одговорио: незнање и бесловесност.
Тај страх од незнања и бесловесности понео сам са собом и у себи ко зна одакле и из којих светова и, надасве, ко зна из којих давнашњих животних токова!
Незнање је више од греха: незнање је, по мени, отац и мајка свих греха.
И, заиста, ништа тако не понижава једно божанско биће – а човек то и јесте! – као незнање.
Незнање и бесловесност иду упоредо, руку под руку.
Где је једно, ту је и друго.
Знање узноси човека међу богове, приближава га Творцу, Васељени и Вечном Извору Живота.
Али, Знање о Суштом и Битном, а не знање од овога света које се огледа у бесловесним питањима и одговорима зарад самих бесловесних питања и одговора.
Сва знања овога света јесу најобичније омаје и опсене, јер су далеко од Суштог и Битног, далеко од Творца и Васељене, далеко од Вечног Извора Живота.
Вечни Извор Живота јесте, истовремено, и Вечни Извор Знања.
Ако нема Знања, нема ни Живота!
На крају свог животног пута у овом животном току, човек би, у тренутку одласка са овога света, требало да понесе собом и у себи што више Знања о Суштом и Битном, јер ће му управо то Знање о Суштом и Битном, зацело, и бити једини Божански Водич кроз тајинствене оностране светове ка Вечном Извору Живота и Вечном Извору Знања у Сушатству Творца.
П-ерун
Господар грома и стрељ –
Велике Небеске Расе учитељ
Ооој ПерунеСтрељуне!
Р-аСија
Замироточила земља Србија
Сваки напад са успехом одбија
Ооој РасијоСрбијо!
С-амилост
ПравдаЉубав у покрету –
Као Играчица у окрету
Ооој Са-милости!
Т-ијанија
Свесно пространство –
Ј е д н о т е тајинство
Ооој Ти-ја-ни-јо!
Ћ-илим
Слика Потке – Свете Материце
Божанске Мајке – Лице
Ооој ЋилимеЋилимице!
У-м
То зна свака духовна школа –
Идол је свих идола. Ооој УмеНеуме!
Оног трена, када се упознаш са Љиљаниним животом и не осетиш бол у срцу вековну која наш народ прати; и не осетиш тугу што сеже хиљаде година уназад; и не осетиш понос што припадаш Роду, из кога је ова жена потекла; и ако очи ти не пролију ниједну сузу за овим угашеним животом – Човек Србин – ниси!
Наш Род на једном месту, у једној личности, у једној жени, дао је слику изворног изданка лозе Србскога Народа.
Прелепа, образована, мама шесторо деце, могла је…… као многе друге жене данас …да бира људе, место, начин живота – свет је могао да буде њен.
Она- одабрала је љубав према своме народу и живот није пожалила.
Србијо имаш Виле Горкиње, Виле Језеркиње, Виле Облакиње; имаш и Вилу Равијојлу; реци Србијо да имаш и Вилу Љиљану…Љиљанку – ено је, седи међу Прецима славним нашим и воли воли … све нас….ено је ;
Ено је у орла лету, у изниклој трави, у исцветалом сваком цвету, у потоку што жубори, у камену, на врховима планина… ено је свуд где нам око гледне; и ноћу…. кад се чују вуци…то она јечи и каже да нам нашом земљом…више непријатељ никада неће проћи… и ако дође…на кратко ће бити јер Србија се не брани више сама….ту је и Вила Љиљана!