Преузето са сајта:
Завет будуће прошлости и садашње будућности
Хлад је био све оно што су желели сада. Напорно је било корачати од горњег извора испред беле капије града на камену, окруженог високим као највише куле Боровима и Кедровим јуначким стаблима.
Раније су њих двојица знали да у трену скоче до подножја Белог Града који је поносно и ћутке стајао над њима. Мисли би усмерили на место где желе бити и бљесак би се само видео око њих…
Следећег трена би се смејали далеко доле говорећи ко је био бржи…ако је тако нешто и могло да се деси. Знали су и појавно да буду негде а суштином другде.
Ретко су то међутим данас радили…
Временом особа расте, човек нема исте навике ни жеље како време тече. Тако да су овога пута пешачили дубоко доле узаним путем од Белог Града до шумарка код тихе воде.
Нашавши поштен хлад Липа и Бреза, седоше и тиховаше. Реч је нестала.
Тишина њиховог изражаја је све што се дало приметити. Они су ћутали а птице певале. Дечица су весело малко даље певала и цичала док су трчали кроз медоносне ливаде крај реке.
Ромор девојака које се весело купају у реци и жарки спев младића који се утркују ко ће брже и лепше да преплива реку…
Милина и пуна лепота народа, рода који спокојно обитава у овом месту.
Бели Град је стајао поносно изнад њих. Тих и величанствен. Сијао је бисерно и сребрно. Лукови његових зидина и грађевина су били лаки и мајсторски исклесани као стих у песми, као осмех дјеве која воли и благост мајке која брине.
Стаменост и снага су му били као момци од брега одваљени, као Белац коњ у пуном трку, као јутро снаге Светога Рода. Брат му беше далеки град на обали Светога Ирија…
Тиховали њих двојица. Мислима су рекли све док су усне мирно сада на заповест чекале.
Звездамир и Милодар, браћа по светлосном запису сред суштина њихових, безвремене душе а сада у телу два старца, додуше бриткија но што може свест да схвати и бржа од јелена у трку…само ако би им се хтело.
А хтело им се друго…
Мисао бржа од светла и она која нема ограничења…Тело је само одело једног трена у вечности…
Носили га много пута…
Милодар упути слику мисаону Звездамиру и одви се следеће…
Искрице жарког светла и системи планета који се окрећу око два Сунца са пурпурним небом и плавом водом која као огромни зрак плови сред неба и на мах се претвара у водопад величанствене лепоте и са неба јури ка земљи.
Она напаја све на свом путу и огроман број различитих врста живог света непосредно буја и расте свуда око плаве реке. Закони физике су потпуно другачији него на овој Земљи.
Ту природа свесно ради са мишљу светих људи и њихове мисли покрећу ову плаву реку живота сред неба па до земље и надаље…
Бејавши и на небу и на земљи, ова плава река исијава етарску енергију и силу те храни остале системе планета и због тога буја живот мећ планетама ова два Сунца.
Једно је жуто а друго љубичасте вагре… Свако чини да се одређене вредности природно стварају непрекидно у сваком човеку и живом створу.
“И мени недостаје драги мој брате…последњи брод је отишао пре дванаест наших година, 1200 ове планете, недостаје ми љубичасто Сунце да обнови тело ово…Мидгард пуно троши наше ћелије…”рече Звездамир…
“Али зато наше душе и суштине овде толико брзо напредују да смо ускоро жива рука и оваплоћење Творца. Овде нам је последња карика у ланцу напретка и зато је одлука савета Свете Расе да дођемо овде најбоље што нам се могло десити. Овим коначно и за сва времена и просторе Сварге пресвете ми стављамо печат савршенства на Творчево дело. Шта год да је Тамни посејао на свршетку ће бити једино на славу живота и упркос њему, јер нема те силе против оне која је све створила…ово је наше време које се прелива у безсмртност, ово је време када бивамо!“
Крепко заврши Милодар.
Гледаше обојица како се млади око њих стапају са животом и срећом…ипак знали су суштину, То им је даривало мир…
Али са великим знањем долази и свест о неизбежном. Тамни ће доћи и на овај свет.
Он их неће оставити на миру јер он би да поседује оно што је део њихове суштине. Плам неугасли.
Помало су и тужни били јер нису још увек тачно знали како Милодар и Звездамир да објасне да ће ускоро (по изворном њиховом рачунању) за коју годину да настане крш и лом на Мидгарду.
Бели Град под којим седе ће нестати и бити поново рођен…небројено пута. А сваки пут са мањом славом док у последњим данима пре коначне победе не буде изгледао као ругло у поређењу са њима славним градом тада.
Бели Град и Град Светих Асова су као два ока у глави. Знали су то њих двојица. Оставише у оба града светим чуварима упутства и савете да истрају и сачувају свете списе, кристале, мапе и знања…
Те вечери су поново решили да пешаче (јер ваља се, тако се каже) до ковнице у најстроже чуваној одаји Белог Града.
Она је била од чистог кристала коју направи њихов рођак Белимир још пре пресељења на Мидгард. Извајана у једном овалном комаду и довољно велика да прими двадесет особа.
Стадоше насред ње и у стиху запеваше мили тон.
Један се кристал као дрво из земље подиже и на њему две сјајне кугле. Милодар их узе обе и другим стихом започе умилни пев и оду…Кугле се увећаше и почеше да се издужују и обликују према свести онога који стихове певаше.
Тако Милодар створи светлосна мача два који се мењаху по потреби и свести онога коме су даривани. Звездамир настави свој стих и оду и тако унесе безсмртну заштиту и силу да ни једна несвета рука таћи ово благо не може.
Оно је невидљиво ономе ко га није достојан. Оно је и мач и скиптар моћи. Извор и резонатор свете енергије Плама Неугаслог и Жутог и Љубичастог Сунца.
Завршише стварање. У ковчеге непробојног челика украшеног дијамантом, положише створено.
А оно се скупи у мале кугле чистог светла.
Изађоше. Свануло је ново дивно јутро и само је пев Славуја пловио небом и крошњама.
Мисаоно оставише упут чуварима Белог Града и у трену несташе.
Град Асова је већ био будан и дочека их главни чувар.
Брзо им сликовито мисаоно објаснише све и исто се понови и у овом граду.
И после још једног поздрава, они нестадоше.
И прође многи век од тада…
И нико не знаше ништа да каже о Звездамиру и Милодару, где су и како су…
Нико не зна…до саме њихове суштине и Творца живота.
Остала је само нека фина и никад објашњена осећајна мисао и сила, дубоки осет и сушт који се проносио кроз гене свакога ко би бивао рођен у Белом Граду и Граду Асова кроз све њихове векове.
Човек у незнању заборави али не и Плам Неугасли у њему и њој.
То ће ти рећи свако…кад тихо босим стопалима ходи травом поред реке испод Белог Града…
Кад стопала додирну воду Светог Ирија…
Оног трена, када се упознаш са Љиљаниним животом и не осетиш бол у срцу вековну која наш народ прати; и не осетиш тугу што сеже хиљаде година уназад; и не осетиш понос што припадаш Роду, из кога је ова жена потекла; и ако очи ти не пролију ниједну сузу за овим угашеним животом – Човек Србин – ниси!
Наш Род на једном месту, у једној личности, у једној жени, дао је слику изворног изданка лозе Србскога Народа.
Прелепа, образована, мама шесторо деце, могла је…… као многе друге жене данас …да бира људе, место, начин живота – свет је могао да буде њен.
Она- одабрала је љубав према своме народу и живот није пожалила.
Србијо имаш Виле Горкиње, Виле Језеркиње, Виле Облакиње; имаш и Вилу Равијојлу; реци Србијо да имаш и Вилу Љиљану…Љиљанку – ено је, седи међу Прецима славним нашим и воли воли … све нас….ено је ;
Ено је у орла лету, у изниклој трави, у исцветалом сваком цвету, у потоку што жубори, у камену, на врховима планина… ено је свуд где нам око гледне; и ноћу…. кад се чују вуци…то она јечи и каже да нам нашом земљом…више непријатељ никада неће проћи… и ако дође…на кратко ће бити јер Србија се не брани више сама….ту је и Вила Љиљана!