1. 

   Има ли знања у овом времену? Када сви пристају на предодређену намену. Механика, човек од знања зависи од дугмета…Постао је фино брушени елемент, лако утапајућ у осталу конструкцију. Одрицањем себе самога, дозвољено је удаљавање од непресушног извора. Није нам потребно земаљско знање, самоспознаја, сазнање то нас је водило у напредовање. Свака личност, уникат који вреди. Маса се обликује, већина усмерава, личност ствара. Личи да немамо право избора, он увек постоји то нам је из будућности предодређено. И сваки пут је варијација могућег. Како би стигли до себе морамо изнова да се родимо и упознамо. И док корачамо стазом, на њој нас чекају преци…Оно што мислимо да десило се, мора да се деси… Вртлог који се шири мора се концентрисати онда када моћ једног тренутка ојача…

 

Открићу вам једну тајну.

Незнања се од детета плашим више него и саме смрти.

Када би ме неко питао: шта је страшније од смрти? ја бих му, не трепнувши, одговорио: незнање и бесловесност.

Тај страх од незнања и бесловесности понео сам са собом и у себи ко зна одакле и из којих светова и, надасве, ко зна из којих давнашњих животних токова!

Незнање је више од греха: незнање је, по мени, отац и мајка свих греха.

И, заиста, ништа тако не понижава једно божанско биће – а човек то и јесте! – као незнање.

Незнање и бесловесност иду упоредо, руку под руку.

Где је једно, ту је и друго.

Знање узноси човека међу богове, приближава га Творцу, Васељени и Вечном Извору Живота.

Али, Знање о Суштом и Битном, а не знање од овога света које се огледа у бесловесним питањима и одговорима зарад самих бесловесних питања и одговора.

Сва знања овога света јесу најобичније омаје и опсене, јер су далеко од Суштог и Битног, далеко од Творца и Васељене, далеко од Вечног Извора Живота.

Вечни Извор Живота јесте, истовремено, и Вечни Извор Знања.

Ако нема Знања, нема ни Живота!

На крају свог животног пута у овом животном току, човек би, у тренутку одласка са овога света, требало да понесе собом и у себи што више Знања о Суштом и Битном, јер ће му управо то Знање о Суштом и Битном, зацело, и бити једини Божански Водич кроз тајинствене оностране светове ка Вечном Извору Живота и Вечном Извору Знања у Сушатству Творца.

П-ерун
Господар грома и стрељ –
Велике Небеске Расе учитељ
Ооој ПерунеСтрељуне!

 

 

Р-аСија
Замироточила земља Србија
Сваки напад са успехом одбија
Ооој РасијоСрбијо!

 

 

С-амилост
ПравдаЉубав у покрету –
Као Играчица у окрету
Ооој Са-милости!

 

 

Т-ијанија
Свесно пространство –
Ј е д н о т е тајинство
Ооој Ти-ја-ни-јо!

 

 

Ћ-илим
Слика Потке – Свете Материце
Божанске Мајке – Лице
Ооој ЋилимеЋилимице!

 

 

У-м
То зна свака духовна школа –
Идол је свих идола. Ооој УмеНеуме!

Виолине магичне, гласно су зашкрипале

Окове са њеног Срца, коначно су откључале

 

Уз музику и смех, уз глас леп

Унесоше у Срце њено, другачији свет

 

Сада лепотица, весело се смеје

Док у Срцу њеном, снег је престао да веје

  

Уз наказан осмех, Ђаво, држећи магично Клатно

Дође тражећи од мене, обећање дато

 

Њено Срце, опет учинио је веселим

Под цену страшну, магично Клатно је сведок

 

Да лепотица, опет ће сретна бити

Мене никада више, неће се сећати

 

 

Застадох
да сакупим Непреболе

 

што Уместо кише

Из Корака полетеше.

 

Упитах
да сазнам Недолазе

 

што Уместо ветра

Из Земље прелисташе.

 

Видех
Мене порађа Љубав

 

Уместо васионе.

 

Иза плаве планине
Преливају
Уместо звезда

 

… Усне
… Очи

……Речи…

 књига „Душа душе моје“ 2004.

Упоредо са освешћивањем себе, ми освешћујемо и своје претке.

Преко освешћивања предака освешћујемо и потомке.

Такав је редослед.

Освешћујући претке, ми их, у исти мах, узносимо на виши ступањ Присуства.

Наши освешћени преци потом припомажу својим потомцима кроз нас и у нама.

Није битно ко је у којему свету и пространству.

Сви смо у Творчевом Присуству.

Сви смо Сада и Овде.

И они који су напустили овај свет пре много векова, увек су с нама и Овде.

Ако смо у Свесности и Свести – они су Овде и Сада, они су с нама и уз нас.

Ми смо Средиште, ми смо Овај Тренутак за све претке и потомке.

Освешћујући своје претке ми истовремено чистимо и усудбу (карму) својих предака.

Миримо завађене.

Миримо претке пагане са прецима хришћанима.

Јер имамо и једне и друге претке.

Не одбацујемо ниједног претка, но свакоме припомажемо да узраста.

Оне несрећне претке чинимо срећнима.

Откивамо им нова знања и сазнања у овоме свету.

Јер њих то и те како занима!

Они желе доста тога да науче од нас.

Ми смо њихови водичи и учитељи како кроз овостране тако и кроз оностране светове.

Ми смо одговорни за њих.

Ако им је лоше тамо где су – и то је наша одговорност!

Ово су Тајна Знања Белих Ура која сам преко Акаше примио и освестио.

Буђење и освешћивање јесте највиши ступањ рада на себи.

Нема никакве духовности без буђења и освешћивања.

Буђење и освешћивање – то је поступак без свршетка, без конца, без циља.

За наше узрастање нема циља, нема краја.

Није мудро постављати никакве циљеве у духовном узрастању.

Јер, чим поставиш циљ, ти си, истовремено, поставио и границу.

Постављањем циља, ти ограничаваш и спутаваш самога себе.

Постоји један једини циљ – Вечност и Безкрај!

Творац и Васељена немају границе, немају циљева.

Па, ако већ Творац и Васељена не постављају никакве циљеве и границе, зашто бисмо онда то ми чинили!

Будеђење и освешћивање – то је тајинствено унутарње путовање ка Свести и Вечном Извору Живота.

Рад на себи, буђење и освешћивање није убијање својега ЈАСтва, својега Ја, својега Ега, како говоре не-ведски, не-аријевски, не-хиперборејски учитељи којих је тушта и тма свуда око нас, како на Истоку тако и на Западу.

ЈАСтво се не убија, већ буди и освешћује.

Јер, ко убије ЈАСтво (Его), тај је себе вратио на духовни ступањ биљке!

Сретао сам још од ране младости на својим овостраним путовањима оне који су под снажним утицајем неких индијских, магијских и окултних учења убијали своје ЈАСтво, свој Его, и тако су постали биљке у људском обличју.

И буквално су преживљавали попут биљака!

Нису стварали, нису ништа чинили ни за себе ни за ближње, већ само медитирали без сврхе и смисла.

Погасили су сва стваралачка и божанска светла у себи – у срцу, у души, у бићу…

Пробуђено и освешћено ЈАСтво спаја се са Творчевим ЈАСтвом.

И на тај начин, пробуђено и освешћено ЈАСтво постаје Божји Стваралац у нама.

Чувајте се лажних духовних учитеља којих је све више у свету омаја и опсена!

Некада, у тренуцима тиховања, осетим, изненада, неку дубоку тугу у себи која је дошла из ко зна којег сазвежђа и звезданог јата…

Туга неке знане а незнане душе којој никакво добро не учиних, да ли у овом или у неком ранијем животном току!

У последње време, све чешће се будим иза сна у праскозорје, са сетним осећањима у души и болним осећајима у срцу, да сам некога, драгог ми и милог, ко зна где и када изневерио, да нисам испунио обећања која сам негда и некоме дао, да нисам био довољно добар према онима које сам на својим животним путима сретао…

Будим се и кајем, што нисам више поклањао и давао онима који су мени у свакој прилици, несебично, душом и срцем, давали и поклањали кроз многе животе.

Русиjo, ти си joш jедина нада!
Oчи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
jедва се држимo joш за твojе скуте.

 

Тoпи се мoрал из стариjе’ дана,
нестаjе мудрoсти, негдашње, из глава,
дjеца нам биваjу индoктринисана,
несвjесни, jадни, шта им се дешава.

 

Oни oсjећаjу да нештo не ваља,
ал’ не знаjу кo jе за тo кривац прави.
Штo више науче, мудрoст им jе даља:
испиру им мoзак на шкoлскoj настави.

 

Њима мoзак пуне свиме и свачиме
самo да би били oд суштине даље
и затупљуjу их, у учења име…
Интелектуалне праве, oд дjеце, бoгаље.

 

Кoга упитати, кo да их научи,
шта jе прави живoт, шта jе мудрoст права…?
Не знаjућ’ oдгoвoр, учитељ се мучи,
питања o тoме вjештo избjегава.

 

Oвo малo наде, штo на селу има,
oва луча свjетла кojа срца гриjе…
штo сељаци чуваше, наши, вjекoвима
jедва да се jавнo и пoменут’ смиjе.

 

Русиjo, искрo, пoсљедња у тами,
кojoj су упрте руке милиoна
и oчи из таме, кojе свjетлoст мами,
паднеш ли joш и ти, паст’ ће и сва oна

традициjа штo се чува стoљећима,
пo кojoj су истина и Бoг изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће jеднoм сунце oгриjат’ и њега.

 

Русиjo, акo стварнo си Русиjа,
храбрих Запoрoшких и Дoнских Кoзака,
нек из тебе стара слава сад засиjа,
спаси свиjет oд Западних oкoва и мрака.

Вечерњи сутон.

Седим у соби на спрату испред широм отворених врата.

Подухује плах лахор са Истера.

Сањарим, зурим у даљину кроз трепавице.

Тихујем.

Свуда уоколо, гле, бео шљивин цвет!

Као да су се бели облаци спустили на земљу.

Небо плавет-зелено, тиркизно.

У сенци кровова, и ниско под стрехама, шишмиши, попут модрих муња, плешу чудесан вечерњи плес.

Излазим из ума.

Само посматрам и осећам, без иједне мисли.

Тренутак вечности.

Тренутак свих прошлих и будућих тренутака.