Недалеко од Смоленска, у горњим врховима реке Созвисоко, на планини међу Храстовим дрвећем, стајао је Храм Сварога.
То је била четвороугаона структура,од исечених трупаца Светог дрвета богова Храста…
Само светилиште је било двоетажно,украшено пирамидалним кровом – по крајевима ивица, у четири угла, мале пирамиде; ове златне куполе су биле симболи ватре приказани у облику двоструке свастике. Унутра, на првом спрату је била библиотека. На другом спрату, под куполом – био је пет метара златни кип самога Сварога. На његовој глави био је златни шлем, на ком су стајали Орлови – Симбол неизбежне и снажне победе – његово тело прекривено дамастом и златом.
На војном оклопу је стајао Куммир У десној руци је био тешки ,огромни дамаст мач.
На сагнутој левој руци, статуа.Сребрне прелепе лепотице са тракама златним и бисер украсима за главу – вез на руском платну – она се осмехује и пружа руке високо под куполу – Крилатом духу Великога Рода. То је било оличење миле и прекрасне Русије.
Такав је био Храм до његовог последњег дана трагичних догађаја. Након нереда у Смоленску, плаћеници хришћанске војске, Кнеза Владимира, дошли су у Храм Сварога.
То је била војска од двадесет хиљада плаћеника по саставу углавном од Данаца, Швеђана , Пољака, Мораваца. На челу је био Војвода Путиата, који је знао, да цели комплекс штити не више од триста витезова – али сваки витез је вредео као његових десет војника; то му није сметало; видео их је у мањини и уздао се у своје добро наоружање.
Долазећи у Храм, Путиата је затржзио од Жреца Волхова и Витеза „чувара Бога“, да отворе капије своје дрвене тврђаве. Али – они су одговорили не!
Тада је Војвода решио да преузме Храм силом и наредио да се освоји светилиште. Замислите његово изненађење, када је на зидовима Храма, видео не триста Витезова, како је замишљао, већ више од хиљаду. Перје и заставе на борбеним куполама,… сијали су борбени шлемови – Путиата се спремио за рат- да залије крвљу непослушне градове: Кијев, Полоцк, Смоленск, Новгорад и друге градове, којима је већ био у посети Кнез Владимир.
Покрену своју војску Војвода, полетеше стреле из Храма и свака од њих погоди циљ. Стотине мердевина су избачене на зидове Храма и на стотине војника је падало у дубоке јаме. И ни један заштитник Храма, није се померио, нити је трепнуо, пред великом војском Војводе Владимира. Тешки, ован ударао је у капије, летеле , врвеле стреле и копља, покушавајући да задају смртоносни ударац Витезима на зидинама Храма. Али – ти ударци, само су додиривали њихове оклопе и мачеве од дамаста.
Секирама су разбијали шлемове нападача, коњи су падали од умора и терета, …војска је и даље настављала жесток напад и напредовала. Напад је трајао три дана. И нико није знао исход.
До вечери, трећег дана, плаћенички нападачи су видели, на зидовима Храма све саме Жреце и Волхове у чистим, белим одорама, свечаним, како држе у рукама мачеве и секире – тако исто и жене и деца – са оружјем у рукама.
Хришћани су се запањили оним што су видели; помислише да ови „безбожници“ иду у смрт, као на свечани празник. А онда, Путиата је обуставио напад и окренуо се Врховном Жрецу Сварога-Добросвету.
Он је предложио, да му се дају сви Куммири из Храма, укључујући и све одоре Витеза, војне справе и кип самог Сварога као и књиге, крунска златна свастика, да би све бацио у огањ и запалио. Посебно је Војвода Владимир, затражио сребрну слику младе, прекрасне лепе Русије, коју би прво злостављао тако што би уз певање хришћанских молитви, скинуо одоре са симболима Сунца и онда го и без заштите, претопио би симбол Русије у нову хришћанску Русију.
За такву послушност и помагање, Кнежевски Војвода, обећао је, заштиту цркве и опрост за мртве хришћанске плаћенике и тако би спасили живот и добили слободу.
Тихо, у тишини, слушали су предлог Жреци и Витези; погледаше строго на непријатеља пред капијом. Тада, предложише хришћанима да дозволе, да обећају, да ће пустити да изађу из Храма жене и деца. Прихватио је услов Путиата; пустио је да изађу из Храма деца и трудне жене – силазили су лествицама и мердевинама низ зидове Храма. Када су деца и жене ушли у дубоку Храстову шуму, отвориле су се капије и врата од Храма.
Жреци, Волхови и Витези, су били у центру, опкољени хришћанима; ударили су непријатељи жестоко по њиховим непробојним оклопима и плавим штитовима; све је врвело од стрела, копља и мачева.
Жреци су певали химну Сварогу – победнику; направише војни-клин. На самом челу Витеза, био је сам Добросвет. Брзином муње и светлости он је расекао редове хршћанске.
Вечерње сунце је зашло иза тамних облака; чим је пала ноћ, одједном, ненадано, са свих седам страна, пламен је предводио главни пламен из Храма; почело је све да гори. Пламен је спалио све околне куле које окружују тврђаву – Храм.
Загрмео је гром, муња је пала са неба, појавио се јак ветар који је распаљивао ватру и подизао је ка небесима. И при том страшном светлу, светлости запаљеног Храма у хришћанском кампу – киптела је жестока, ужасна борба. Плаћеници од Кнеза, Данци, Швеђани, Пољаци Моравци – када су видели такву природну, небеску катастрофу били су ужаснути.
Многи су бацали оружје, бежали, одбијали наредбу њиховог команданта. Бежали су према шумама али њих су тамо сачекали и напали медведи, вукови, рисови, разбеснеле животиње и ту им је био крај.
Битка је трајала целу ноћ – до јутра. До јутра хришћанска војска је престала да постоји.
Тада су, преживели заштитници Храма, превили и напојили рањене. На челу са Волховима и Добросветом, отишли су на рушевине Храма.
Исцрпљени и крвави војници заштитници Храма, ослањали су се на дамаст мачеве.
Скидали су шлемове и ишли на место, где је до недавно, био величанствени Храм Сварога – Владара Небеске Ватре.
Добросвет је пошао до огњишта – нису веровали својим очима – он је у задимљеном оклопу држао пажљиво у рукама, прелепу Русију.
Видели су кип самога Сварога, нетакнути Куммир Бога Врховног. Жрец Добросвет, дубоко му се поклонио .и окренуо се запањеним и запрепашћеним војницима и Волховима и рекао:
„Погледајте браћо, овде је судбина миле нашем срцу Русије. Погледајте и запамтите вечно! И нека наша деца својој деци пренесу, да су видели своје очеве, .Витезе – борце; деца нека причају својим унуцима; нека се преноси на хиљаде и хиљаде година. У пламену будућег времена, сам Сварог ће понети свету Русију – штитити је и чувати је. Сварогов мач се додељује против тамних сила.
Победом светлих сила над тамним силама, Русија је ушла у доба праведности и правде – .Иде под заштитом Сварога и његове моћне руке. И када Врховни Жрец заврши говор, над рушевинама Храма, одјекну широм целог округа громко….
СЛАВА СВАРОГУ! СЛАВА! СЛАВА! СЛАВА!
После тога, војници и Волхови, пажљиво су спустили Куммир на земљу, скинули су своје оклопе и арматуре и кренули на пут. Понели су кип чудом преживели – прелепу Русију, Сакупивши све рањене, помажући им а све погинуле часне заштитнике Храма, предадоше ватри.
Скољка свих људи, узимајући свете тајне књиге од Волхова, напустила је земљу (кривицеј) -култ…отишли су сви на Север Европске Русије. Тамо су сакрили два кипа. Један исклесан од великог и моћног Храста припада Богу Сварогу. Поред њега је оружје зароњено у масло-уље.
Други, умотан у крвав војни плашт, у чекању свог часа – Сребрна са златним плетеницама статуа симбол непокорене и напредне Русије – док она стоји на нашој земљи, она штити руски народ – не постоје снаге које је могу уништити.
И сада, као ехо тих далекох страшних догађаја на земљи, постоји веровање:
Једног дана, када земља не буде више дисала, из ње, ка Сунцу светлост ће доћи – сам Сварог.
Моћни Бог Огња – ватре!
И, на своме длану, изнад небеса,
Он ће подићи златнокосе Русе
Он ће бити на земљи,
Земљи руској и свих других земаља
Божанске правде!
Можете веровати или не у легенду о Храму Сварога.
адаптация былины © РОД „Гардарика“
Лекови за наше патње, било телесне, душевне, психичке, ….налазе се у природи. Наше окружење је једино које нам може пружити потпуни опоравак. Јер природа наша је на истој фреквенцији као и наша околина. Дешава се заправо да раскорак између наших прохтева и бити цепа нас као подвојене личности. Тако да не можемо удовољити обема, него само једној. Проблем је у информацијама које личност поседује, јер ми нећемо добити оно за чим сазнања немамо. Ми можемо видети лек али наше искуство не наводи интуицију да нам помогне и „шапне“ да је то оно за чим трагамо. Зато је знање моћ а истина ослобађа. Будност стање потпуне контроле наведеног…