Тврди се да у званичним документима НАТО-а за агресију 1999. године на нашу земљу, нема назива „Милосрдни анђео“. Операција против СР Југославије која је почела марта 1999. била је названа „Allied Force“, што би у преводу било „Савезничка сила“.
Оно што је ипак неоспорна чињеница је то да се од марта 1999. године НАТО-агресија 1999. године против Срба и тадашње Савезне Републике Југославије јавља под називом „Милосрдни анђео“. Као таква обликовала се а потом и усталила како у српским медијима, разговорима и чланцима, тако и у мишљењима, критикама и оценама одговорних и позваних људи.
Налазимо додуше веома ретке ставове који истичу да се ни о противнику ни о непријатељу не сме говорити оно што није тачно, нити га блатити лажима ма какав злотвор био и колико год нам зла нанeо.
Када је реч о томе да ли се овде ради о неистинама или лажима, онда би било добро имати у виду дубљу суштину и смисао наведеног назива „Милосрдни анђео“. Уколико би се строго придржавали става да не постоји никакав траг или доказ за постојање једног таквог документа или плана везујући га за агресијју НАТО на СРЈ, онда би се о њему могло говорити са аспекта проблематичног.

Међутим, оно што је далеко озбиљније, поучније па и ако хоћемо моралније и утемељеније, је суштинско и историјски дубље посматрање и анализа назива „Милосрдни анђео“. Наиме, то да су овај назив измислили људи из Милошевићевог „казана“ или неки други људи из Савезног секретаријата за информисање, а на плану контра пропагандних мера где су дозвољене и планске манипулације са истинама које су циљно оправдане па и потребне, највероватније да није спорно. Оно што је ипак у Српству присутно, је следеће уверење: Колико год агресију НАТО на СРЈ називали нама страним појмом „кампањом“, то је све дубље укорењивање у народној свести правог појма „агресија“. С друге стране, кроз агресију се потпуније разумева смисао назива „Милосрдни анђео“.

У вези са споменутим називом, ваља поставити важно питање: Зашто је назив агресије НАТО на СРЈ „Милосрдни анђео“ у Срба прихваћен као истинит те као такав ушао у народно памћење?
Али пре одговора, потребно је истаћи бар два карактеристична примера. Наш народ је „Завештања Стефана Немање“ заиста доживео као да су изречена од Стефана Немање. Она се тако у целини или по деловима јавно исчитавају и публици и нашем народу представљају иако мали број људи зна да их је саставио и написао Др Миле Медић. Њега готово нико и не спомиње. Суштина је у томе што је Миле Медић на најбољи могући начин погодио ону племениту суштину моћи и духа Српства коју кроз беседе типа завештања не само Светоме Сави, већ пре свега нашем народу, упућује са самртне постеље Стефан Немања, али тако да имају одјека у актуелном времену. Тако је кроз сјајног господина Мила Медића додатно проговорио заветни и предачки дух Српства спајајући векове прошлости, садашњости и будућности.
Други пример је везан за четири слова „С“. Наиме, познати национални слоган „Само слога Србина спашава“ је стих из песме „Јека од гусала“ (или „Слобода се не поклања, него силом осваја“). Ту епску песму је саставио 1859. године тада питомац Војне академије Јован Драгашевић, касније почасни ђенерал. Ова песма је била веома често извођена не само у војсци већ и у народу добијајући све више на популарности. Посебно су били упечатљиви и поучни стихови: „Па чуј Србе, о почуј ме брате,/ Ова патња нек је наук за те:/ Изван тебе тражићеш бадава-/ Само Слога Србина Спасава, / Тако Србу пише и на грбу.“ Никада се раније слоган „Само слога Србина спасава“ у нашем народу није чуо нити у таквом облику јавио. Ипак га је наш народ препознао као изузетно моћну поуку и поруку. Усвојио га је као своју историјску и заветну водећу нит и дух. Готово да нико и не зна, и не спомиње Јована Драгашевића. Суштина је у томе да је овај питомац Војне академије успео да стихом „открије значење“ она четири огњила или слова „С“ као један од предачких поука и наука за сва времена, и то је тако остало и овековечено у Српству.
Да не идемо у анализе косовског мита и култа Видовдана из угла народног предања.

Тако је назив „Милосрдни анђео“ погодио праву суштину те циничне америчке и западно европске „војно-васпитне демократске културе“ путем агресије немилосрдног типа уз масовну употребу забрањених убојних средстава. (Да подсетимо да је француски генерал Жофреа као командант ваздухопловних снага НАТО, казао да је авијација добила задатак „да уништи живот у Србији“.) Уосталом, морало би се уједно и подсетити на вековну сатанизацију нашег народа од водећих земаља Европе где су предњачиле Енглеска, Аустро-угарска односно Аустрија, Немачка па и Француска, и наравно Турска. Тако је било и за време Првог српског устанка када су Немци нашег Вожда називали „Сербишен бандитен“. Напоелон је послао помоћ турској војсци од око 3000 војника за напад на устанике и бој на Мишару 1806. године. Вреди подсетити да се јавно и без аргумената у Европи ширила ружна слика и злонамерна представа уз бројна клеватања и током Српско-турског, односно Српско-бугарског рата из друге половине 19. века. У таквом духу је пропраћен и Мајски преврат 1903, Анексија Босне и Херцеговине 1908, те оба балканска рата, као и почетак Првог али и Другог светског рата. Сведоци смо и сатанизације нашег народа кроз ратове од 1991. године на просторима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Сатанизација нашег народа се проводила и даље проводи и кроз политички наметнуте и јасно предодређене пресуде Хашког трибунала где су само Срби унапред криви за оно где и не постоје никакви реални докази. Ослобађајуће пресуде за Орића, а потом и за Готовину, Маркача и Харадинаја само потврђују један зломанеран, тенденциозан и политички западно мотивисан и обрукан, назови правни систем.
Егзодсуси и прогон Срба из Републике Српске Крајине која је била под „заштитом“ снага УН, потом исцениране и пропагандно обликаване те свету лажно представљене сцене и догађаји око случаја Маркале, Сребренице и Рачка, уз оптужбе за неколико стотина хиљада силованих муслиманки, само потврђују један не само деценијски, већ и вишевековни тренд борбе против православних Срба и наших државотворних и слободарских намера и борби на овој балканској ветрометини.

Уз све претходно, евидентна је и неоспорна даља сатанизација нашег народа не само у матичној држави Србији, већ и на балканским и европским просторима, при чему се изврћу историјске чињенице вековног и систематског геноцида који је на балканским просторима једино вршен над српским народом. (Током двадесетог века изгубили смо скоро 50% своје биолошке масе при чему највећим делом кроз плански геноцид при чему се Запад као и наши санародници праве и невини, и неми и глуви.) Од народа који је жестоко платио своје слободарске тежње уз упорно брањење својих огњишта и територија од којекаквих насилника, пљачкаша, банди и белосветских освајача, кроз нове западно монтиране „историјске истине“ пропраћене пропагандном машинеријом наставља се тренд дообликовања нашег народа за главног кривца свих догађања на балканском полуострву са све учесталијом халабуком да смо геноцидни, те да је свака казна и мера како сада тако и у будућности према нама оправдана.

Све наведено управо осликава тај америчко-западно европски дугорочан дух и однос према Хуманизму, Истини и Правди, односно према Србима у ужем, али и Русима у ширем смислу.

У нашем народу, без обзира ко је тај назив дао и по суштини га погодио, „Милосрдни анђео“ јасно осликава не само период од она 72 дана агресије, већ обухвата историјски дужи период до данашњих дана где се напада на све што је српско. Тај „Милосрдни анђео“ као да је и даље присутан у актуелном времену, између осталог и кроз недавне ослобађајуће пресуде Хашког трибунала, наговештавајући перспективе даљих напада на основне државне, културне, историјске и духовне вредности нашег народа.
„Милосрдни анђео“ као да индиректно подсећа на икону нашег „Белог анђела“ из Милешеве. Ова икона је 1962. године као прва слика у електронској форми из Европе послата у Америку као симбол мира. Та слика је касније испред Земљана а на предлог Европљана уз слику Кинеског зида и спуштања првог човека на Месец, послата у космос тамо неким могућим ванземаљцима. Наш „Бели анђео“ је из мора светских уметничких дела одабран управо због тога јер се сматрало да ова икона може на најбољи начин у име човечанства да представља мир, љубав и разумевање.
Уколико се подсетимо на први и свету оборени амерички стратешки невидљиви бомбардер Ф 117 који је учествовао у агресији на нашу земљу, онда би се у контексту „Милосрдног“ и „Белог анђела“ по смислу више праведне и невидљиве духовне силе, могло чак рећи: „Бели анђео је ударио морални шамар Милосрдном пред целим светом оборивши му најбољи авион СЕЛТ технологије, понос и дику НАТО пакта и Америке“. С друге стране, може се поставити и питање: „Да ли је случајно да је до данашњег дана једино на Свету, наша ПВО оборила амерички бомбардер Ф-117?“ Такви догађаји нису случајни, али су опомињући, наравно не толико за нас, колико за незасите силнике НАТО алијансе.

На крају, да ли ће и како, колико дуго и у ком (разумном или тајанственом) смислу опстати у Српству назив „Милосрдни анђео“ за агресију НАТО, нека то буде остављено народу и времену. Ово тим пре што се мора имати у виду опрез и опомена за садашњост али и будућност која нам се јасно даје кроз „милосрдност“ Западног типа а која је осведочена са далеко више трагичног него доброг искуства. Оставимо се дакле вековних шарених лажа пријатељства, помоћи и брига које нам долазе са Запада.

Погледајмо чињеницама у очи и њима верујмо јер нам оне највише говоре о Истини и Правди, о добру и злу, о части и бешчашћу, али и путу којим ваља ићи.

( Др Раде С. Н. Рајић )