Владан Пантелић: Друга У с к л и ч н и ц а С р б и ц и


Е-лектра
А-Ш Сила – степеница
НебоЗемља повезница
Ооој, Електро!

 

 

Ж-ивот
ПраСунце жар-жаром сија –
У Васељени све проклија
Ооој, Животе!

 

 

З-емља
Мајка Четири са Севера Царства
Сада ра-с-ејана и завађена братства
Оooј, МидгардЗемљо!

 

 

И-стина
Једина права религија
Све тајно и чворно одвија
Ој, Истино!

 

 

Ј-аје
ЈА ЈЕСАМ – ЈАЈЕ САМ;
Светове ЈА-ЈА ВОД-а спаја.
Ооој, Ја-је!

 

 

К-олоВени
РасСија – Срб-и-ја:
АријПочело Тере и Чувари Капија
Ооој, Коло-вени!

 

 

Драган Симовић: Све добијаш онда кад ништа не иштеш


Све добијаш само онда кад ништа не иштеш.

Кад не очекујеш ништа.

Кад си посве равнодушан према добитку и губитку, кад ти свеједно бива имање или немање.

Кад схватиш, да нема добитка без губитка; да су добитак и губитак лице и наличје једног те истог у бити.

Кад ништа немаш, а чини ти се да све имаш.

Да имаш и више него што ти треба!

Кад живиш овај тренутак, не размишљајући ни о прошлости ни о будућности.

Кад познаш у свом унутарњем бићу, да твој живот нема ни почетка ни свршетка; кад познаш, осетиш и доживиш, гле! да си бесмртан и, да је твој живот вечан.

Ирена: Како ли се пишу имена људи…


  1. Како ли се пишу
    Имена људи
    У чије груди
    Срце не куца
    Душа не станује
    Како ли се пише
    Љубав
    Када свест
    Нечиста је
    Како ли
    Овде опстаје
    Силе пођоше
    Земљу
    Да походе
    Утваре
    Духови
    Све поган
    До погани
    У грудима
    Камен
    У очима
    Суров пламен
    Тле да униште
    Све њихово
    Боље је
    Бестрагија
    Без граница
    Земља кључа
    И катанца
    Ништавна гомила
    Свиће
    Зора руди
    Нико се не буди
    Успавано преживљава…
    Промена се десити мора
    Када најгоре личи
    Понор руке шири
    Она друга страна
    Рађа се
    Хоризонтала
    Вертикала
    Сплет игара
    На месечини

 

Драган Симовић: Вечерњи звон


Вечерњи звон,

из поља,

на ветру,

подно румених

облака од пене,

на зелен-плавом небу

што дном обзорја гасне

у пурпур сутона.

 

Седим на пропланку ветрова,

загледан у даљине снене,

одакле допире мирис

снежних врхова

горја.

 

Опхрван сетом од века,

а да не знам што,

слушам шапат лишћа

модрих топола

нада мном.

 

Једна давнашња љубав,

чијег се имена не сећам,

прати ме, гле!

сустопице,

на свим путима

мојим –

из света у свет!

 

Владан Пантелић: П р в а У с к л и ч н и ц а С р б и ц и


А-рило
Прапрапочетно сјајило!
АШ-бук је тог сјаја звук
Ооој АрилоСјајило!

 

 

Б-ог
Са љубављу ЛогосСлово ствара
Oх Стварање! Нема већег дара!
Ооој Боже!

 

 

В-енац
СлаваВеда Рода Аријеваца –
Свему свету светлица
Ооој ВенчеАријевче!

 

 

Г-од
КолоДух од Сунца блажен –
У Дрвету одражен
Ооој ГодеОдраже!

 

 

Д-аждБог
ДахБог – дари дажда појитеља –
Свега живог-сненог обновитеља
Ооој ДаждБоже!

 

Ђ-евојка
У Коло срцем похитрила
И ДухОком момка загледила
Ооој ЂевојкоЛепојко!

 

 

Драган Симовић: СТРИБОРИЈА У ПРАСКОЗОРЈЕ СВАРОГА


 

 

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Са дванаест прстена дејствених

опасана Родина Белих Срба,

под вечитим снегом и ледом.

Плаветним и љубичастим снегом,

зеленим и руменим ледом,

у Праскозорје Сварога.

 

Три Луне Лучезарне

 на пурпурном обзорју

подно Вечерњаче.

Подно Ладине Звезде

Разјаснице.

 

И бели ветри Стриборови,

што стрижу, вију, хује и шуморе

кроз кедре и модре борове вите,

 над несагледном земљом

што је утонула

у сне и тишину.

 

Светлост што леска и зрцали се,

титра и трепери

понад снежних поља;

Светлост Стриборије

што се распршује свеудиљ,

што сипи, слапи и ромиња

подно Три Луне Лучезарне

у Пурпурном Прстену

Вечерњаче.

 

Прасак бреза

 и сетан рсак јасика

 у Праскозорје Сварога,

када су вагре рујане и румене,

пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,

 и када нас греју огњила и кресила

плавет-зеленог леда

у Дивот-Колоплету

Сварге Сварунове.

 

Стриборија.

Северија.

Земља Бога Стрибора.

Иза Ноћи Сварогове.

У Јутро Поновног,

а тајинственог и тајносаног,

Рођења Света.

Драган Симовић: Унутарње путовање


120620151057

И најудаљенији светови,

гле, у нама су унутра!

И до најудаљенијих сазвежђа

може се пречицом стићи,

ако путујемо

кроз властито срце.

Све што нам се чини далеко,

 то је сасма близу,

када се спустимо

 у сушто свога срца.

 

Верица Стојиљковић: Господе Боже, Свароже, Свестворитељу мили …


Господе  Боже,  Свароже,  Свестворитељу  мили

Молим те, да даш складан развој по норми Твојој

свима на овој планети и другим планетама и звездама свим.

Молим те, да даш складан развој по норми Твојој

свему што постоји на овој планети и  другим

планетама и звездама свим,

Камену,  трави,  дрвету, води,  цвету, птици,

Шевару, трски, земље грумену,  ветру,

Свирали  на уснама чобанчета,

што песму  о животу  пева,

етру прожимајућем и …  облаку лаком!.

Молим те, за складан развој по норми  Твојој

Бићу,   што хода стазама земље ове,

Стазама јаве и сна,  мира и немира,

Стазама радости и туге, осмеха и

суза  у угловима очију, скривених,

Стазама  јаснине и богазама несветлим ,

Стазама Овостраног и Оностраног света!

Молим те, да отвориш срца и поспеш их

Прахом љубави своје –  истинопрахом

Здравља и Родоправља.

Молим те, да залијеш водама Светим

Душе сушне,  вид да им вратиш!

Молим те, да не чекаш, но да пожуриш,

Снове од опсене да скинеш,

Човека да оголиш,

себе да погледа очима  Истинитим!  Јер …

Зора,  већ,  дошла је …   и увелико је дан.

Док излиста Храст и Бреза, озелене Ливаде све

И занесе плод Вишња и Трешња ,

Нека Човек постане Светло   Светла  Твога,

за време прошло, будуће

И  …   време  Сад!

Молим , за траг  разбуђени

У души  Бића,

За траг настао мишљу Твојом.

Молим,  за поновно  душе  освештање

Траг да нађе у својој дубини.

Молим, за светлост у срцу и

искру у оку – молим!

Свестворитељу наш, Роде, Роде мили,  ја,

 чедо твоје –  те молим!

 

 

 

Иван Храст: Природа јесте жива


  1. Драги Песниче и Роде,

    Природа јесте жива,

    и тек таквим поимањем

    досежемо своју будност

    и животност.

    У мом малом расаднику

    избујало 100 храстоликих младица

    као војска спремна

    да обнавља свет…

    Радост и захвалност

    за речи оживљавајуће.