Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Са дванаест прстена дејствених
опасана Родина Белих Срба,
под вечитим снегом и ледом.
Плаветним и љубичастим снегом,
зеленим и руменим ледом,
у Праскозорје Сварога.
Три Луне Лучезарне
на пурпурном обзорју
подно Вечерњаче.
Подно Ладине Звезде
Разјаснице.
И бели ветри Стриборови,
што стрижу, вију, хује и шуморе
кроз кедре и модре борове вите,
над несагледном земљом
што је утонула
у сне и тишину.
Светлост што леска и зрцали се,
титра и трепери
понад снежних поља;
Светлост Стриборије
што се распршује свеудиљ,
што сипи, слапи и ромиња
подно Три Луне Лучезарне
у Пурпурном Прстену
Вечерњаче.
Прасак бреза
и сетан рсак јасика
у Праскозорје Сварога,
када су вагре рујане и румене,
пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,
и када нас греју огњила и кресила
плавет-зеленог леда
у Дивот-Колоплету
Сварге Сварунове.
Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Иза Ноћи Сварогове.
У Јутро Поновног,
а тајинственог и тајносаног,
Рођења Света.
Како ли се пишу
Имена људи
У чије груди
Срце не куца
Душа не станује
Како ли се пише
Љубав
Када свест
Нечиста је
Како ли
Овде опстаје
Силе пођоше
Земљу
Да походе
Утваре
Духови
Све поган
До погани
У грудима
Камен
У очима
Суров пламен
Тле да униште
Све њихово
Боље је
Бестрагија
Без граница
Земља кључа
И катанца
Ништавна гомила
Свиће
Зора руди
Нико се не буди
Успавано преживљава…
Промена се десити мора
Када најгоре личи
Понор руке шири
Она друга страна
Рађа се
Хоризонтала
Вертикала
Сплет игара
На месечини