1. Понекад
   Понакад само
   Осећам се
   Усамљено
   Само
   Тада притекну у помоћ
   Виле
   Вилењаци
   Тонови
   Сунчеви зраци
   На таласима
   Светлости замрзнуте
   Одјекују боје
   Свирају ноте
   Мелодију чујем
   Пишући стварам
   Дом за бића ина
   И мене је неко
   У песми описао
   Пишући је
   Живео
   Волео
   Дисао
   Зато се не бојим
   Куд ме ветар носи
   Јер песник само љубав
   У стихове преноси

   

 

Зурим у дубине звезданог неба

оживљавајући успомене

на једну давнашњу љубав,

која се догодила

негда и негде – 

да ли на јави, или у сну! –

под истим оваквим звезданим небом,

у истој оваквој ветровитој ноћи,

са истом оваквом тугом и сетом.

Нас двоје,

сами под трептавим звездама,

окружени ројевима плавичастих свитаца,

на пласту шушкавог сена

што на мајчину душицу мирише,

загрљени и устрепталих срца,

запловисмо попут лаганих облака

бескрајним и вечним пространствима

неких тајанствених светова.

Један народ без части нема никакве будућности.

Част је најбоља и најмоћнија заштита за сваки народ.

Тамо где нема части, нема ни благостања, ни културе, ни уметности, ни духовности, нити живота са сврхом и смислом.

Почетак најбедније пропасти једног народа јесте губитак части.

Кад један народ изгуби част, тада је све изгубио.

По стотину пута је боље часно погинути, него један једини пут нечасно живети.

Част је кичма на телу народа.

Оно што је кичма за наше физичко тело, то је част за један народ, за једно друштво.

У часном народу, у часном друштву и сваки појединац мора бити частан.

Часни појединци, часне личности чине часно друштво, чине частан народ.

Где је част, тамо је и љубав, а где је љубав, тамо је и Бог.

Бити Србин, значи:

бити виша раса

и у вишој раси

бити виша каста.

Срби су међу Првобитним Хиперборејцима

 били виша каста –

каста ратника и духовника.

Када би се, у Древности,

 рекло Србин или Србкиња,

 тада се мислило

на вишу касту

 звезданих синова и кћери.