Верица Стојиљковић: Коса плетеничаста боје злата ….


Коса плетеничаста боје злата!

Пут, боје првог сунчевог зрака!

Босонога, младом травом хода

Са цветовима, у рукама,

Сабраним по свим пољима,

У хаљини прозирној

На крајевима руменој ……

Богиња је била; Биће јесте  и…

Богиња је она!

 

 

Она, она погледом лута

Преко врхова  светих планина;

Зове ветар, да шапне јој,

Стиже ли …. он… из далеких даљина!

Он,  он… једри небом, хита …

Име му на уснама њено титра…

Он… он… стиже …

Стиже Бог, Богињи својој љубљеној!

 

 

Бултони: Весна


ДАНАС ЈЕ ПРОЛЕЋЕ
ПЕСМУ ПОСВЕЋУЈЕМ СВИМ МОЈИМ ДРАГИМ ВЕСНАМА

 

 

Твоје име је Пролеће

зрак сунца, кап кише

роса на латици цвета

твоје име је процвало цвеће

уздах и кад се не дише

нејлепше име целога света

 

 

 

Твоје име је таман облак

из којег олујне кише падају

планински поток што жубори

први јутарњи сунчев излазак

сви ти се после зиме надају

које се из пуних уста изговори

 

 

 

Први каћуни у пољу, јагорчевина

љубичице уткане у плетенице

ливаде пуне цвећа, пропупалог дрвећа

за долазак се испија чаша најбољег вина

жељно те ишчекујемо мезимице

Весна, Богињо пролећа!

31.08.2015 год. у 00,10 сати

ПоНеко: Од чега је саткана суштина бића нашега


  1. Трујете ме вином
    У устима вода постаје
    Приморавате да псујем
    Ја клетву изговарам
    Осуђујуте за издају
    Причам молитву
    Излуђује Вас
    Природни поредак
    Не схватате
    Личност самобитну
    То што горди нисмо
    Што на материју
    Имуни смо
    Што оружије ваше
    Нас ојача
    Од чега је саткана
    Суштина бића нашега
    Линчовали сте многе
    Срца пресађивали
    Тај калем
    Није успео да се усправи
    Јер док гледате
    Земљу љубите
    Ми небо видимо
    Док говорите
    Одзвања приземно
    Ми горње ноте дотичемо
    Док волите
    То у корист радите
    Ми душом милујемо
    Док дајете
    Рачунате
    Ми захваљујемо
    Зато док сте
    Нас уништавали
    Вама се враћало
    Нисмо исти
    Треба да разумемо
    Тако је било и остало
    Записано

 

Драган Симовић: Све што мислимо да је тајно и скривено, то је већ јавно и откривено!


Никада ми ништа не радимо само за себе.

Ма шта год радили, чинили, мислили, осећали или говорили, увек је то како за нас тако и за Све, за Род.

У свакој нашој мисли, речи или делу учествује свеколика Васељена, учествују сва бића сушта из свих видљивих и невидљивих светова.

Онај ко каже: ја пишем песме само за себе, тај несвесно лаже и себе и друге.

Јер, све што је написано на једном месту, записано је, истовремено, и на свим местима диљем и широм Васељене, у свим сазвежђима и звезданим јатима, у свим световима, у Акаши.

Све што мислимо да је тајно и скривено, то је већ јавно и откривено!

И, стога, ако већ пишеш песме, онда их и објављуј, не скривај их, не скривај ни своју душу ни своје песме!

Од Творца ти је и Васељене дано да пишеш поезију, па зашто је онда тајиш и скриваш?!

Више таштине има у скривању, него у откривању; више се душа прља лажном скромношћу, него дичењем и величањем властитих дарова!

Скромност је тескоба и скученост душе и духа.

Кад су дарови Духа Стварања у питању, тада се скромност пројављује као себичност и саможивост.

Ово сам толико пута видео: себичност и саможивост се прикрива скромношћу.

Творац нас није створио да бисмо били скромни са својим даровима, већ да бисмо били крајње нескромни, те да што више стварамо и предајемо Роду.

А Род – то је Васељена, то су сви знани и незнани, овострани и онострани светови.

Песници и сви ини ствараоци, одбаците скромност! јер, скромношћу понижавате и ниподаштавате себе пред Створитељем, пред Великим Духом Стварања.

А то жалости и Творца и Васељену!

Драган Симовић: Нека моју песму љубави проносе горе и воде


Нека моју Песму Љубави

проносе горе и воде,

 облаци и ветрови,

звезде и сунца,

 и нека разгласе

по свету и световима,

 да сам љубио све ближње

 и сва бића жива,

те да сам на овај свет дошао

 да бих у свету

открио и познао

Дивоту над дивотама

ПоНеко: Вибрација вечне љубави


  1. Престаћу
    Да дишем говорим
    И пишем
    То Вас плаши
    Апсолутна истина
    Оно изнад
    Што остаје
    Кад све престаје
    Универзална клица
    Која код нас ниче
    Онај пркос који расте
    Престаћу
    Да слушам чујем
    И ослушкујем
    То Вас плаши
    Вибрација љубави
    Она искрена
    Која језике све користи
    Она пружа радости
    Замрзнута светлост
    Која привлачи
    Тај магнетизам
    У души носимо
    И ако нас укинете
    Чула одузмете
    Свест остаје
    Да привлачи
    Наша поколења
    Све се мења
    Ал пролазно што је
    Срж остаје иста
    Коло праведно је
    Зато када заћутим
    И престанем да слушам
    Размислите
    Чија су копља оштрија
    Чије су војске бројније
    Нису ли они
    Који су највише губили
    Битке добијали

    ВИЛЕЊАКОВ ПОГОВОР УЗ ОВЕ СТИХОВЕ

    Песничка вила која се потписује са ПоНеко ствара дивотне стихове који из себе исијавају чудесне мудрости и визије, чудесне лирске пра-слике и енергије.

    Ово је трећа песма тајанствене песничке виле, чије право име не знам, али слутим, и знам, да песме пева срцем и душом, да дубоко осећа и проживљава оно што ствара и записује.

    Желим овом кратком белешком, уистини, да је охрабрим, ободрим и осоколим: да настави тим унутарњим путем, да никада не посустане у свом песничком стваралаштву, те да никада не посумња у свој песнички таленат. 

    ПоНеко, ти си, заиста – Неко у свету поезије!

    (Драган Симовић)

ПоНеко: Душа од светлости


  1. Погледај
    То време не миче
    Ослушни
    То птица не пева
    Додирни
    То се не осећа
    Кроз кога то пролазе додири
    Ко то тако немо говори
    Коме то сат не куца
    Поглед од сазвежђа
    Душа од светлости
    Срце од радости
    Снага од камена
    То мајка рађа Србина

 

Богиња Пролећа Весна


Весна је богиња пролећа у старој словенској религији.

Реч весна на руском језику значи пролеће и младост. У српском језику се често употребљава израз весник пролећа.
У српском народу се ова реч често користи као женско име.

Етимологија
Етимологију имена богиње Весне даје нам Крек на тај начин, што њено име доводи у везу са староиндијском речју – вас – што значи бити јасан, светао, светлост. Весна тј. „светло или годишње доба, које доноси светлост (ведрину),“ може се упоредити и са ст. инд. – Vasanta – које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком йар; у лат: ver место verer, veser пролеће; у ст. норд: vbr, у лит: vasara што значи лето. Називи пролећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корену: – vas. – Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња пролећа.[1]

Изглед
Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац.

Особине
Весна је богиња пролећа и поред Ладе сматра се богињом које је оличење ведрих годишњих доба.[2]. Због ове особине, да је богиња радосног и светлог годишњег доба, она је била омиљена међу народом. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена[3]

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца.

Весна и Морана
Веснина непријатељица је била Морана, богиња зиме. Њихов митски сукоб се понављао сваке године на смени зиме и пролећа. Весна је односила победу убијањем Моране, враћајући је у подземни свет и ослобађајући тиме земљу од зиме. Зима је била доба када су се многи смрзавали, гладовали и умирали. Долазак пролећа је све то мењао. Зато се народ у обичајности приклањао Весни и дозивао је, док је Морана била спаљивана и бацана у реку.

Обичаји
Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак претходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци. Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хришћанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком.

Извори
Спасоје Васиљев – Словенска митологија (По I штампаном издању – Србобран, 1928)
Сретен Петровић – Систем Српске митологије

ПоНеко: Док ме тако немо нападате…


  1. Док ме тако немо нападате
    Осуђујућим погледима
    Питам се
    Крива ли сам
    И знам
    Јесам
    Јер разум за правду
    Данашњи трампе
    Извор из срца каљугом умијају
    Не памте
    Они лењи
    Они потлачени
    Интуиција извор пресахнула
    Природа свест кодирала
    Ал запис
    Тај чисти акт
    Вишњег и нама ближњег
    Ту је нама пред очима
    Не тражите лек далеко
    Није он тамо
    Негде
    Он је ту
    Чека
    Вековима
    Баш нас и неког
    Зато док ћутке примате сиву данашњицу
    Замислите
    Жељену сутрашњицу
    Јер минут пре после
    Не постоји
    Сада се увек бројало
    Броји

 

Драган Симовић: ДИВОТА НАД ДИВОТАМА


Моја душа је одувек вапила и трагала за Дивотом.

За мене је Дивота највиши ступањ Лепоте.

Лепота има дванаест ступњева.

Кад кажем Дивота, тада управо мислим на дванаести ступањ Лепоте.

Дивота, као дванаести ступањ Лепоте, рађа и Истину и Љубав.

Ни Истина ни Љубав не могу се потпуно схватити и осетити изван – и без – Дивоте.

Да, моја песничка и вилењачка душа је одувек вапила и трагала за Дивотом, и никада неће престати да вапије и трага за Дивотом!

Још сам у младости схватио, да Дивоте нема нигде у Овостраном, већ само у дубинама Оностраног, само с ону страна свих илузија, варки, омаја, привида и опсена.

Само с ону страну свих обзорја и пројава овог вештаственог и видљивог света, тамо где престају све философије, све религије, све идеологије и сва овосветовна учења, знања и сазнања.

Дивота је Вечно Творчево Присуство у Обновљивој Љубави и Милини кроз Стварање Самог Стварања Ради, кроз Стварање Свег Суштог Стварања без почетка и свршетка.