Драган Симовић: Песма Белом Србству


20150531_154820

Једино Бели Срби

имају високу Самосвест.

Самосвест и Памћење!

Сви други Срби,

можда, и нису Срби.

Нису Срби,

јер не говоре србски,

 не пишу србски,

не мисле србски,

не осећају србски,

не живе србски.

Међу стотинама и тисућама лажних Срба,

одмах ће се препознати:

расни Бели Србин и расна Бела Србкиња.

Препознаће се по господству,

отмености и узвишености;

 препознаће се по Дивоти и Мудрости;

препознаће се по високој Свести и Самосвести.

Препознаће се, гле, по нечем Божанском,

што се ни описати не може!

 

Драган Симовић: Ода Белом Србству


120620151057

Није битно шта ће о мени мислити,

причати и писати они

који су били моји савременици

и они који ће после мене доћи

кроз стотину лета,

 али ја морам да кажем и ово:

Само у Беле Србе

и Беле Србкиње

имам поверења,

 и само у Бело Србство верујем.

Туђинцима уопште не верујем,

и у њих немам никаква поверења,

 макар да се на жртвенику,

пред Живим Богом Створитељем,

и по стотину пута закуну.

Верујем у Живога Бога Створитеља,

 у Мајку Васељену

и у Бело Србство,

у Бело Србство Хиперборејаца

 и Првобитних Аријеваца.

 

Светлана Рајковић: Ми смо Срби – ми смо ти који смо неуништиви!


 
На нама је,
хоћемо ли бранити Србство
и скинути љагу са предака наших,
нас самих и потомака у нас,
или,
погнути главе и ћутати!

Ми смо Срби,
Божији,
Звездани народ,
Раса,
потомци Белих Богова!
Ми смо ти који смо неуништиви,
који од постојања носимо
највећу Божанску титулу,
а ћутимо,
сада ћутимо,
док нам фукаре пљују
на крв јунака у Србина,
крв ратника
проливену за Србство!
НАПОМЕНА УРЕДНИКА
Ову ћете Светланину песму још боље разумети, и доживети, ако причитате чланак објављен у коментарима испод песме.

Јагода А Маринковић: ДОК ТРАГОВЕ ОСТАВЉА ВРЕМЕ


Док трагове оставља време
још понеко натоварим бреме
храбро се осмехом борим
животу пркосим да не сагорим

У простору скучена 
дубоко у себе повучена
временом тешким не дотучена
на лоше навике навучена

Узех горчину додадох сласти
ако издржим нећу паcти
тако даље могу ићи
куда пошла можда и стићи

Стаза је препрека исувише
од сујете тешко се дише
завист и злобу тежину знам
узимам од среће да је дам

Наставићу назад немам куда
да ли паметна или дворска луда
даље наставити треба
дуг је пут од земље до неба

Преживећу небоболи дане скривене
Залечићу срцу мом непреболне ране
Грешке још увек наивно правим
али пораз као победу славим

Драган Симовић: Пробуђен и освешћен човек јесте најхрабрији, најснажнији и најмудрији човек!


Не очекујте да ико у земљи, држави, племену, нацији, раси и свету реши иједан ваш проблем.

Нема те политике, нема те идеологије, нема те религије и нема те философије која ће се суштински позабавити вама и вашим проблемима, оним суштим и битним, што вас, као биће, сушто и непоновљиво, тишти и мучи.

Све је око вас, као и другде у свету: луткарско позориште и циркус, спрдња и фарса, комедија и лакрдија.

Сва људска друштва су у расулу, пометњи, смутњи и безнађу.

Мудрост одавно не влада светом.

У свету нема никакве мудрости.

Не рачунајте ни на какве изборе.

Изборима се ништа не решава.

И после сваког избора биће онако како је било и пре избора.

Политичари долазе и одлазе, а ви остајете са својим проблемима, са својим животним и философским питањима.

Ни на једно ваше животно и суштинско питање нико од људи у свету нема одговора.

Одговори су дубоко у вама.

У вашем срцу, у вашој души, у вашем суштаству.

Да ли излазите или не излатите на изборе, да ли гласате или не гласате – свеједно је!

Ништа се ни у држави ни у свету не решава никаквим политичким изборима.

Сви политичари у свету имају једног те истог господара.

То што се они предастављају оваквима или онаквима јесте највећа опсена.

Они су само глумци које је изабрао рептилски редитељ.

Све улоге су већ унапред подељене.

Сви победници се већ унапред знају.

Ви само имате илузију, омају и опсену, да некога и нешто бирате, да сте веома важни и битни, да од вашег гласа зависи судбина овога или онога.

Од вашег гласа баш ништа не зависи.

Ваш глас уопште и није битан.

За рептилског редитеља, гле! вас нигде нема; ви сте, за њега, само ходајући мртваци.

Знате ли када ћете променити свет и све у свету; када ћете победити све душмане и враге своје?

Онога трена кад се пробудите и освестите.

Кад се пробудите и освестите, тада ћете видети и разумети, да је све у свету омаја, лакрдија, варка, илузија и опсена.

До тада, ви ћете само залудно и сулудо витлати својим самурајским мачем, бивајући унапред осуђени на сваки пораз.

Пробуђен и освешћен човек јесте најхрабрији, најснажнији и најмудрији човек!

Њега се сви црни гмази, душмани и врази највише плаше.

Коментар Милана Живковића: Творац нас је послао са задатком у овај свет


Добро Јутро Песниче,

Истина ослобађа …  нажалост свака секунда овде на Гаји је лаж и обмана које робе душу, тело, племе, народ….

Наполеон је лепо дефинисао историју “она је скуп догађаја и чињеница око којих смо се договорили“… знамо добро ко овде кроји и договара нама видљиву “капу“…..   то је та  материјална видљива “капа“ пуна  превара, крви, лошега…. Песниче ти си сам дивно и лепо дао закључницу да када на Гаји нестане и последњи Бели Србин … гле.. опет ће победити светлост, лепота, смисао, љубав….   зна се добро ко ће “победити“ садашњост, смртност, лоше, несмисао, нељубав….

Све те дилеме и борбе престају у Вечности… зато не требају да нас много море и муче слике овог света… све је то пролазно.. све је то  потребно  за ојачавање душе….Творац нас је послао са задатком у овај свет маје и опсене.. да учимо.. да напредујемо.. да кроз борбу и лоше  спознамо лепо и добро… све око нас је управо онако како треба да буде.. сви се ми опет враћамо нашем Оцу, неко са више а неко са мање спознаје…. Биће све ово добро…

Свако Добро, Роде Мој!

Драган Симовић: Ви сте били и пре но што сте били…


Сазерцајте и прозрите свет око вас.

Посматрајате га широм отворених унутарњих очију.

И свуда ћете видети тешке чини, црну магију.

Свуда ћете видети поробљене, обесправљене и понижене.

Свуда ћете видети тугу, патњу и боли.

Свуда ћете чути лелек и плач.

Све је у савременом свету у служби тешких чини, све је подређено црној магији.

Али, дословце – све!

Црна магија црних гмазова!

Тај свет који видите – није ваш свет!

Ваш свет је високо понад тог видљивог света.

Ваш свет је, истовремено, како у Језгру Васељене тако и у вашем пречистом срцу.

Ваш свет је у Вечноме Сада.

Њихов свет је омаја, привид и опсена.

Њихов свет, заиста, не постоји у Стварности Творца.

Њихов свет постоји само као илузија и омаја Црнобога.

У свету који је створио Црнобог ничега Стварног и Истинитог нема.

Нема ни Љубави, ни Лепоте, ни Доброте, ни Части, ни Вертикале…

У том свету све је на продају: и образ, и част, и тело, и душа…

Не зна се ко је пониженији, ко јаднији и беднији у томе свету, у свету Црнобога.

У том свету Црнобога, човек и човечица нису Једно Суштаство Двају Бића, нису Склад Неба и Земље, нису Склад Мушког и Женског, но су они два завађена ока у једној глави, две међусобно закрвљене половине једног суштаства у двема плотима.

Прозрите и презрите тај свет, јер то није ваш свет!

Ваш свет је у вама, у вашем пречистом срцу, у вашој лучезарној души.

Ваш свет мора да обасја и озари све ине светове.

Ви сте дужни да створите свој свет!

Ваше Задужење је од Творца.

Вас је Творац задужио да створите свој свет, јер Творац има поверења у вас.

Немојте се шалити са Творцем, немојте прокоцкати поверење које Творац има у вас, зато што поверење Творца није шала.

Творац се не шали, па се ни ви не шалите и не играјте са Творцем.

Ви сте били и пре но што сте били, и бићете и када не будете!

Анђелко Заблаћански: 69


Ноћ- чини ми се није била

ни у мом оку ни у сневањима

тек у ћутњи душе болу

црну и лепљиву као смолу

доказ да је има

ноћних птица – лепет крила

а жена као вила

наготом својом мисли ми твори

да траг торе у роси

слуте ми прсти у њеној коси

док поглед ватре ми збори

сву чежњу бректањем жила.

 

Драган Симовић: Наши преци живе и узрастају у нама


Наши преци живе и узрастају у нама.

У нашим мислима, сновима и визијама.

У зависности од наших мисли, снова и визија, наши преци час умиру, час васкрсавају, а час се опет снова рађају у нама.

Ако ми кажемо: наши су преци били лоши, онда ми изнова мучимо и убијамо своје претке, а убијајући своје претке – убијамо и своје потомке.

Ако, пак, кажемо: наши су преци били добри и племенити, а ми радимо на томе да буду још бољи и племенитији, тада ће наши преци, уистини, почети да се поправљају и да у духу узрастају кроз нас, па самим тим кроз нас и наше претке узрастаће и наши потомци.

Ми смо сви повезани.

Повезани како са прецима тако и са потомцима.

Свеједно у којему свету ко од нас обитава.

Ми у смо у вези и са оним далеким потомцима који ће се родити кроз стотину или тисућу лета!

Јер сва времена, сви векови, сви еони јесу Вечно Сада у Божјему Стварању, у нашему стварању.

Причајте о својим прецима лепо, па ће бити лепо и вашим потомцима.

Све оно што мислите о својим прецима, десиће се вашим потомцима.

Србин који прича ружно о Србству, исписује самога себе из Творчеве Књиге Вечнога Живота.

Боље би било, кажем, да се ни родио није такав Србин – тужни, никоји и ничији Србин!

Јован Јовановић Змај‎: КАЖИ МИ, КАЖИ


 

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
Или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.