Песнички коментар Милана Живковића: Спољне видљиве слике само уносе немир…


  1. Песниче,

    управо је тако ….

    то је велика истина…

    те спознаје дају мир

    спокој и снагу нашим душама…

    све око нас је маја и опсена…..

    спољне видљиве слике

    само уносе немир и раздор

    у нашим мислима …..

    одвајају нас

    од суштанства…

 

Драган Симовић: Тајна Белога Србства


Ово је Истина записана у Летописима Акаше:

Чак и кад би се сви Срби света одрекли себе и својих предака, одрекли Србства, Бело Србство би остало!

Јер, судбина Белог Србства не зависи од Земљом ходајућих Срба, не зависи ни од једног Србина на Мидгарду, већ од Белих Срба у Језгру Васељене, од Оних Белих Срба који еонима владају Нашим Звезданим Јатом.

Бели Србин који дође до ових увида и познања, бива посве смирен у свом срцу, ма шта год се дешавало у свету око нас.

Овај Закон је васпоставио Сварог Свебох на самоме Почелу Свих Почела, у Трену Вечнога Сада, када се рађаше и настајаше Бело Србство.

Владан Пантелић: Када човек ослободи заробљену радост …..


Када човек ослободи заробљену радост, душа игра и пева.

Зашто се људи плаше радости, плаше среће?

Можда стога што радост и срећа скидају окове и

раскивају рамове, на што смо навикли,

што су нас учили родитељи, вртићи, школе,

Тв, сви и свашта…

Срећа је у промени, промена је једина истина.

Циљана промена, она која стреми високим циљевима,

је живот достојан човека.

Она ослобађа наше безконачне потенцијале.

Стога непрекидно певај и играј!.

Драган Симовић: Срби! Не бојте се! – Вечан је Дух Србства!


Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства обитава од Почетка Без Почетка и
обитаваће све до Свршетка Без Свршетка!
Шта су све мрачне силе овога света привида и опсене,
спрам Живога Духа Вечнога Србства!?
Шта Живом Духу Србства могу они који су мртви
рођени, који ће мртви отићи са овога света!?
Они су само јутарњи дашак над пољем зелена шаша!
Они су само одсјај на језеру горском ждралова белих
што небом прелећу у сутон!
Они су само клетва својих предака, и усуд својих
далеких потомака!

Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства није оно што се видети
и опипати може!
Дух Србства је умилно и дивотно тајинствено појање,
што допире из Дубине Вечности, када се, у пролетњој
ноћи, загледамо у далека звездана јата, сасма утонувши
у блажено тиховање Срца, Душе и Духа.


Срби! Не бојте се!

Дух Србства је, гле!

Душа Пра Васељене у нама, 

и Велики Дух Стварања 

над нама!

Дух Србства није само Земљина Оса, већ и Оса

Сунчева, Оса Бога Живога!

Дух Србства нико убити не може;

нико победити не може!

Сви непријатељи Србства јесу смртни и пролазни, а

Живи Дух Србства јесте Бесмртан и Вечан!

Срби! Ову Истину Свету,

Златним Сунчевим Зраком,

у Срцу Својему

упишите!

Драган Симовић: Пре много лета


 

Пре много лета

Кренух на далек пут –

На пут

Кроз властито срце –

Да нађем драгану своју

Коју сам

Вековима пре овог рођења

Открио и познао

У сновима својим.

Нисам ни слутити могао

Да она коју тражих

Далеким световима –

Гле!

Обитава у селу моме

Надомак мојега дома!

 

Коментар Беле Веверице: Лепоту божанскога стварања не смемо само гледати – у њој морамо учествовати!


                                                 
  1. Као снег што нестаје лагано и отркрива озелењену земљу и прве цветове, тако и овај свет, који истина по много чему стварно не бејаше наш свет, нестаје и оставља место стварању једног новог, другачијег, надајмо се по много чему, нашег света!
    Лепоту божанскога стварања не смемо само гледати – у њој морамо учествовати! Стварајмо и ми, ту траву и то цвеће, волимо то лишће што се на дрвећу рађа, милујмо погледима те птице што гласовима звоне и красе небо – ту дивну плавичасту сферу.
    Поздрављајмо сунце јутром и пред вече и облаке кад их ветар радосно у игри јури и загледајмо очи сваког детета које сретнемо и искрама из срца својих – дарујмо их! Дарујмо их нашим радостима, нашом срећом, нашом у бољи свет сутра, надом, нашом љубављу, нежношћу и милином! Дарујмо их оним што је најлепше у нама- оним што је сачувала наша древна душа. Само тако ћемо и ми градити са Творцем нови, наш свет!

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – двадесети део


Подела је уследила, део Вилењака прати, Радмила у извидници, а, остали приводе крају борбу. Још једна победа Светла над тамом, још један успешно спашен свет. Над планетом готово да се не примећују летелице лоших, ових неколико у трену нестадоше, под зрацима наших летача.
Нисам желео да пропустим прилику, и не кренем са братом у патролу, и, брзо сам их стигао. Нисам задивљен погледом. Овај свет је готово уништен. Овај свет као да је нуклеарним оружјем уништен. Осим камена и песка, ништа друго на видику.
Где је живот? Где су бића?
Нисам успевао да …
-Ледане, слажеш ли се, да се спустимо?
-Мора да постоји живот, који је сакривен. Слажем се, брате, спустимо се.
Био сам управу! Планета је од песка и камена, живот се не примећује.
И, док сам разгледао планету, у нади да има живота, приметио сам као да су улази у пећине. Прелетео сам, и вратио сам се, неки немири у мени су ме терали на то. Спустио сам се близу, и, био сам управу, ово јесте улаз у пећину.
Улаз је довољно велики да може летелуца да прође, и са још неколико летача, ушли смо унутра. Опрезно и лагано смо се кретали, да, останемо непримећени, јер, не знамо куда воде ови тунели.
На моје изненађење, на крају тунела, бљеснула је светлост. Испред мене је читав светлосни град.
Град је жив! Видим бића попут људи, крећу се без страха од нас.
Уследио је контакт са вођом, који нам је објаснио ко су и одакле они у подземном граду.
Град је направљен за склониште, у случају напада бића попут оних против којих смо у рату.
Сусрет је био леп, али, нисмо имали времена да обилазимо град, који је бљештао попут, Звезде.
Радмила сам обавестио о сусрету, али, било је прекасно за упознавање, већ, било је мало времена, разарајућа бомба је активирана.
Све што нам је, Радмило рекао , јесте, да бежимо што пре, и, што даље, планета ће бити уништена за 30 минута.
Бића попут људи полетела су са бродом испред нас, заједно са осталим Вилењацима.
Остао сам последњи са братом, да будемо сигурни да су сви летачи узлетели.
Бежали смо што смо брже могли, јер, кристали се не могу још активирати, што значи да зона није безбедна.
Прошло је 29минута и 50 секунди, и одбројавање отпочело.
Лана покушава да отвори портал, јер, удаљеност није довољна, експлозија ће прогутати летаче.
Срећа, портал се отвара, и, у трену експлозије, летачи и бродови улазе у портал!
Последњи сам, и успевам да видим призор!
Нажалост, свет је нестао!

 Осетио сам ужарени удар, осетио сам бол света који неста!                                                                              
Зашто толико боли? Па, знате ли, колико љубави се уложи у стварање света? Знате ли, колико воље, колило осмеха, колико снаге, уметности, колико лепоте Космичке се уложи у један свет, који људи или бића налик њима, тако лако изгубе?! 
Знате ли?!
Портал нас је одвео изнад ,,Мидгард,, планете. Хтео сам да се дивим тој лепотици, али, још ми је слика изгубљеног света испред очију. 
-Ледане, брод са људима морамо оставити овде. Ти се освести, не мисли више на свет који је нестао, морало је тако, брате.
-Разумео сам, Радмило, отпратићу брод на безбедно!
Одржао сам обећање, и, брод са бићима налик људима оставио на ,,Мидгарду,,. 
Радмило каже да су то људи, ја кажем да су то бића налик људима, јер, ова бића имају развијенију интелигенцију од људи на ,,Мидгарду,,.
Добро, било како било, они и тврде да су научници са ,, Мидгарда,, и да су их оставили на оној планети давно, као експедицију. 
Нисам спреман да слушам било кога, било какве приче, желео сам тишину и мир, умор ме сустигао.
Предложио сам, Лани, Нори и Радмилу, да се спустимо ту где смо и да се одморимо. 
И, напокон одмор! Остајемо на ,,Мидгарду,, неко време.
Наставиће се…

Драган Симовић: Пролази и нестаје један свет


Пролази и нестаје један свет,

свет трошан и трулежан,

свет блуда и разврата,

свет безнађа и бесмисла.

Али,

тај свет што пролази и нестаје,

није мој свет,

нити тај свет икада

бејаше, уистини –

свет!

Нека пролази,

само нека пролази,

и нека заувек нестане

свет гмазова и грабљиваца,

свет поганих и грозних,

свет бездушних и безглавих,

свет у којему

нигда не бејаше

дивоте и љубави,

свет у којему

од чопора и крда,

нигде

не видиш човека!

Олга Павков: Беле године


Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.