Витез тај што поносан и славан био је
Што свет овај красио је
Своју ружу изгуби он
Летећи по свету белом
Сад је тужан и сам
Седи поред реке и плаче
Кроз сузе и бол
Испева речи ове
Витез чувени и славни био сам ја
Витез, да равног ми било није
Али ружу моју изгубих ја
Што давно убрао сам је
Убрао, у врту магичном
Далеко одавде у земљи необичној
Ружа та снагу ми да
Да постадох непобедив ја
Сада сам слаб и јадан
Јер ружу моју изгубих ја
Пријатељи, гледам у овај спољни свет…леден и отуђен, из топлог дома, хвала Богу сита и ни у чему не оскудевајући, и видим ове потресне приче људи у невољи, жељних комада хлеба, топле фуруне, загрејане чорбе и блискости са заједницом у којој живе и оног „ево тањир уштипака, комшија“ и постидим се што живим, што ми није хладно, што ми није гладно…И онда се трзнем и кажем себи да нисам ни од кога ништа ни отела, ни украла, па се ,делом умирим….Сетим се тад свих оних ала што дођоше у гуњевима, на бициклима, са теткиних кауча, измилише из неких подрума, лабораторија, ватиканских катакомби, масонских радионица, надрукани неким тајним плановима и намерама да нас расрбе, заваде, подведу страним капиталистима у робље, да нам отуђе и овај комад земље под нама, ако се само нека рудна жила подвукла под кућу, и кућу да нам узму, јер су они господари подземља..јер по њиховом нељудсом закону све дубље од 25 сантима припада њима и ђаволима, или ако западне за око неком бедуину комад плодне србске оранице и посташе неки вајни буџовани без стида о труда…и тако редом…
И питам се тако шта ми је чинити да поправим барем зеру овај свет…..Кажу да кад хоћеш да пређеш планину , начини први корак, ако хоћеш море да премостиш, узми прву хрпу камења и понеси у море…и ради….и ходај право…Пружи тањир супе некоме ко је гладан, подели некад и свој оброк, Позови стару тетку која је зѕборављена у свом поткровљу, буди друг, опрости своме, или отпиши неки ситни или крупнији дуг ономе ко нема од чега да врати…између пара и пријатеља, изабери пријатеља…Обрадуј родитеље неком пажњом и лепом речју. Постарај се да имаш башту, гаји своје биље, за своју трпезу и за још кога и другуј, певај и смеј се кад год је згода.
Већ сам писао о Бранислави Чоловић, али има разлога, да вазда и увек изнова пишем о њој.
Она је веома даровита песникиња вилинског гласа и племенита Бела Србкиња која Бело Србство носи у својему пречистом срцу.
Храбра је, неустрашива, одлучна, одважна и паметна наша Бранислава Чоловић, јер Бело Србство, срцем, душом, духом и суштаством својим брани тамо где је данас најтеже бранити Бело Србство – у, од Белог Србства, посве одрођеној Црној Гори!
Браниславу Чоловић, у овом трену, видим као Сварогову и Перунову посвећену ратницу која својим етеричним и енергетским мачем сасеца око себе сенке и утваре, као и све ине мрачне и рептилске ентитете што насрћу и кидишу на Бело Србство.
У Црној Гори се, у овоме часу, води жесток рат за Бело Србство.
Мало је оних који виде, осећају и знају шта данас значи бити Бели Србин, а поготову Бела Србкиња, у Црној Гори!
Али, није довољно само да се дивимо овој песничкој вили и Белој Србкињи, већ, пре свега, морамо да је упитамо, како живи!
Јер, Бранислава је и самохрана мајка.
У окружењу србомрзаца није нимало лако једној Белој Србкињи да буде самохрана мајка.
Да живи Бело Србство и да на своју децу преноси љубав према Беломе Србству.
Зато би сви ми требало, понекад, да је упитамо: Бранислава, Бела Србкињо, треба ли ти наша помоћ?
И каква ти је наша помоћ најпотребнија?
Бранислава је достојанствена, поносита и дична Бела Србкиња, права Сварогова и Перунова ратница, и она се никада никоме неће пожалити, она никада сама и на своју руку неће затражити нашу помоћ, али, зато бисмо ми сами, по срцу и души нашој, требало да је приупитамо, да јој се нађемо у близини, да јој припомогнемо, да јој притекнемо у помоћ.
У Законику и Завету Белих Срба стоји записано, да је света дужност сваког Белог Србина да притекне у помоћ свакоме Беломе Србину и свакој Белој Србкињи.
Тај Законик и Завет у овоме часу обнављамо.
Јер, тај Законик и Завет се не односе само на прошлост, него и на садашњност као и на будућност.
Будући да све ово пишем на своју руку, из срца и душе, не питавши никога, савест ми налаже, да замолим Браниславу, нашу песничку вилу, да се јави Верици, Марку или мени, те да нам каже, треба ли јој, у овоме трену, било каква наша помоћ.
Ако ми не помажемо и не спасавамо једни други, онда је, зацело, свршено с нама!
(Бранислава Чоловић, србска песничка вила из Црне Горе.)
Када будемо певали Сви, Песму којом створи нас Бог,
И када будемо погледали Сви, све што још из песме настаде те,
И када будемо спознали Сви, коликом љубављу он гледа на нас,
И када будемо успели Сви, да ту толику љубав осетимо,
Настаће рај у срцима и душама нашим!
И одбациће се мачеви, стреле и копља
И мисли све наше, биће као једна
И тамни свет постојати неће јер је из срца и душа наших и
израстао, некада давно,
када свако од нас, помислише, на себе најпре !
Молим те Боже
за удах од љепоте
за поглед од сјаја
И срце од доброте
Молим те Боже да усрећим сваког
На путу што ме чека и учитељ је мој
И птицу и травку, и по неку звјерку
Убогог, јаког,слабог и драгог
Спусти те нити
Да душу ми вежу
У мелем од чистоте
Ко шкољка за бисер
заштита ми буду
Саткај те мреже
Да се звијезде угнијезде
У дугине боје
И обиље среће
Да створим свој свемир
Лепршав и луцкаст
Ко дијечија игра
Невина и света
Ко плес драгуља на Сунчевом молу
Молим те Боже
За музику Сфера
Корак од тишине
За додир од свиле
Да умијем душу на Сунчаном извору
Гдје станују виле.
Што смо сејали, то и жањемо.
Што смо сејали било када и било где.
Што смо сејали кроз многе животне токове, кроз многе светове, кроз многе векове.
Судбину смо сами стварали.
Не кривимо Бога за своју судбину.
Са нашом судбином Бог Створитељ нема никакве везе.
Са нашом судбином никакве везе немају ни наши богови ни наши преци.
Судбина је наша и само наша.
Друга је ствар то, што ми не знамо када смо и где и како стварали своју судбину, што се ничега не сећамо, што смо све заборавили и све из свесности и свести заувек избрисали.
Судбина је, упркос свему, наша и само наша!
Постоји само један једини начин да се промени властита судбина – да се прихвати и смирено живи!
Сви светови се узајамно прожимају и преплићу.
Све што постоји у једном свету, постоји и у свим иним световима.
Разлика је само у нијансама.
Све што има у једном човеку, налази се и у свим људима.
Све што налазимо у једној жени, наћи ћемо и у свим женама.
Разлика је само у нијансама.
Ако желиш да упознаш све људе, онда упознај једног човека.
Ако желиш да упознаш све жене, онда упознај једну жену, ону која је теби досуђена.
Разлика је само у нијансама.
Онај ко лута од света до света, од човека до човека, од жене до жене, тај није упознао ниједан свет, ниједног човека, ниједну жену.
Тај, на концу, није ни себе упознао.
А онај ко није себе упознао, тај ни живео није.
Онај
који унутарњим путем
путује ка Извору Светлости,
Извору Живота,
у овоме свету, гле!
вазда и навек
бива усамљен
и,
попут дивље звери,
прогоњен од људи.
Када би човеково спасење
зависило од људи,
тада
ниједан човек
никада
не би био
спашен!
Веома добро ми је познат „специјални рат“. Против Белих Срба се увек води неки од облика ратовања. Оружани или „специјални“, који није ништа мање опасан од овог првог. Овај „специјални“ може много дуже да траје, мање је уочњив, и препознатљив, поготово за „слепце“, али исто погубан као и оружани. Због деловања овог „специјалног“ рата, ми смо, ето, остали без свога писма, губимо језик, културу, обичаје и многа друга, од непроцењивог значаја предачка наслеђа, а као пијаном флашу, нама стално гурају све што је туђе и што је против нас. Многи то наравно гутају као сом удицу: „ма какве то везе има, све је то наше“. У свету не постоји ни један народ који има два писма, може се проверити, осим слуђених такозваних срба, којима је то наметнуто неким „Новосадским“ договором педесетих година, којега се и данас слепо држе само срби, а за друге нити је важио нити важи. ПОШТО НЕ ВОЛИМ МНОГО ДА ПИШЕМ, само нешто о горњем писму. Прво сам мало похваљен, па је затим у другом поглављу дошла до изржаја специјална или подмулкла порука о латиници. Завршавам сваку даљу расправу!