Верица Стојиљковић: Ноћ пуног месеца
Ноћ пуног Месеца
Постаде у соби тесно
Искон силе зову ван
… зове ме неко…
и …изађем ја….
На небу – облаци високи, звезде сакривене
Велики круг светлости печати небо!
Месец наш певуши….
Ти си ме мили звао – да!
Чујем још твој глас.
Слушам те, сад – причај…
И мењаху се боје око месечевог круга,
Цела дуга украси његов пут.
Чујем те…
У ноћима оваквим, сећаш се времена,
Кад на путу не бејаше сам.
Знам да у сећање сестара својих сјајиш сад,
Силином већом но игда!
Знам мили, знам!
Ево, види, донећу ти
Из светова где су оне сад,
Донећу ти звездицу- њихове бакље сјај!
Видиш, нестале нису,
Но у свету живе другом!
И отрчах до места једног,
И видех сестрице ,
Где лебде у пространству звезданом
И мотре помно на нас!
Тугу да умирим морам, рекох им!
Шта ћете ми за Луну дати?
Затрепташе драге сјајнице мале
И пружише ми свака од себе
По звезддицу, од њих, светли траг!
Са даровима у рукама, вратих се брзо
Да Месецу нашем све то дам,
И утрем му невидни плач.
Воле те мили и памте
Као што волиш и памтиш и ти њих,
Ево, поздрав ти шаљу!
Нема туге драги мој! Сви ћемо
Једном, у времену једном, заједно бити
Опет ко на почетку!
И знај! Ниси сам!
