Божанска душо моја,

никад ме немој изневерити и издати,

никад ме се немој одрећи,

никада ме немој

самог и немоћног оставити,

како у овоме свету

тако и у иним световима;

проведи ме и преведи

преко воде смрти и заборава,

проведи ме и преведи

кроз сеновите,

тамне и мрачне светове,

и одведи ме,

на свршетку свих свршетака,

до Плавога Сунца,

до нашег звезданог и духовног јата,

молим ти се,

Божанска душо моја!

Одувек сам у себи осећао присуство двеју опречних, посве различитих и супротних личности, које свагда и свугде воде рат између себе.

Једна личност казује, да је мој живот у овоме свету са сврхом и смислом, да радим и стварам дивотна песничка и уметничка дела која некога чине радосним и срећним, дела која нечију душу обогаћују и оплемењују божанским лепотама, док друга личност све то оспорава и пориче, говорећи ми, без престанка, да је мој живот у овоме свету чист промашај, да је без икакве сврхе и икаквог смисла, да никога нисам учинио ни срећним ни радосним, те да ничију душу нисам ни обогатио ни оплеменио никаквим божанским лепотама, већ да је све то само моја самообмана, уобразиља, омаја, илузија и опсена.

У последње време, све је снажнији глас ове друге личности, која оспорава и ниподаштава све што сам икада урадио и створио, док се глас оне прве личности, која је мене све време бранила и оправдавала,  скоро уопште и не чује више.

Боље да си умро пре пет година, онда када си већ био позван од божанских бића да напустиш овај свет, и када се бејаше затворио твој девети звездани круг у овом животном току – казује ми, продорним гласом, ова друга личност – тада би, за твоју судбину у будућим животима, све имало више сврхе и смисла, јер би много чистији, и са више животне енергије, напустио овај свет и, отпутовао би, вероватно, заувек, тамо где си одувек и желео да одеш.

Твој останак после тога, може поништити и оно мало лепоте и дивоте што си као песник једвитом муком стицао у овом животном току, јер остарели вилењак у овоме свету често људима служи за подсмех, поругу и спрдњу.

И, ово упамти, вилењаче мој: што дуже будеш боравио у овоме свету, све ћеш јаднији и беднији бивати међу људима, и све ће ти теже бити да стигнеш до својега звезданог и духовног јата! 

Пошто сам, стрпљиво и смирено, салушао глас ове друге личности до краја, схватио сам, и познао, да ми је речено управо оно што и сам одавно слутим дубоко у срцу и души: да мој живот у овоме свету неће имати ни сврхе ни смисла, те би ми паметније било, да сам овај свет напустио пре пет лета, када сам из оностраних светова и позван био…

Све што постоји у духовној и материјалној Васељени, гле! постоји и у нама.

Ми смо Васељена-у-малом усаображена са Великом Васељеном.

Ми смо Микоркосмос усаображен са Макрокосмосом.

Једне те исте звезде што светле у Спољној Васељени, светле и у нашој Унутарњој Васељени.

Једино истинско путовање јесте путовање кроз властито срце, али и кроз срца оних које љубимо.

Колико је оних које љубимо, толико и траје наше путовање.

Колико је оних које љубимо, толико ћемо дуго и живети.

Што више љубимо, све дуже живимо.

Има оних чији живот траје вечно, јер љубе сва бића у свим световима.

Ако љубиш сва бића и свеколику творевину Божју, онда никада и нећеш умрети.

Како може да умре онај који све и свја љуби?!

Он је бесмртан и вечан као Бог.

Он по својој љубви и јесте Бог!

Душо моја мила,

само Светло побеђује,

само Љубав побеђује !

Нема страха за нас,

не постоји ништа

што нас може победити!

Заједно,

у Творцу,

у Боговима,

са Звездама,

ми смо непобедива Светлосна Бића!

Нека реже, нека лају, нека уједају, …

Ништа то нама наудити не може,

Сунце моје мило!

Драгане Песниче,

Ово су смутна времена,

тако да Смутни коло воде…..

још мало….

Бели Срби су огледало светла…

тако да смутни имају проблем

да се сусретну са истим

јер виде уистину

свој прави изглед и одраз,

они једноставно беже

и скривају поглед од истине и љубави…

још мало…

живот и светло увек побеђују…

Свако Добро, Милан

Људи су веома различити.

Толико су различити, да се уопште више и не могу поредити између себе.

У овом времену нема чистих раса, нема чистих народа, нема чистих племена.

Све је измешано и смућено.

Створена је збрка, пометња и смутња.

Смуте су растуриле и уништиле Беле.

Смуте су, на ведсрбском, мрачни ентитети који се скривају иза људског обличја.

Ово је време смуте.

У све родове, у сва племена и у све народе смуте су убациле друге смуте.

Смуте су рептили – лажни саплеменици, лажни сународници, чији је једини задатак да изнутра разједају и растурају род, народ и племе.

И Србија је пуна смуте.

И у србском народу има пуно смуте – мрачних и црних ентитета који имају србски лик, србско име, србско порекло, а у бити су рептили!

Смуте већ одавно управљају Србијом.

Необразован и неосвешћен србски народ не зна, да, уствари, смуте владају њиме и Србијом, да смуте у свету представљају њега и Србију.

Има доста Белих Срба и Белих Србкиња који су открили ове тајне, који имају увиде из Акаше о томе ко влада србским народом и Србијом, али, између освешћених Белих Срба и Белих Србкиња, на једној страни, и преосталог Србства, на другој страни, постоји дубока провалија коју су створили рептилски медији.

Пропаганда рептилских медија годинама је радила на томе, да се створи дубока провалија између Белог Србства и Србства, да преостали Срби уопште не верују у истине које им откривају Бели Срби.

Све вам ово казујем из искуства.

Када сам, некада давно, јавно говорио и писао о томе, да би се пробудило и освестило Србство, мене су редовно нападали водећи медији како у Београду тако и диљем Србије, назвавши ме мрачњаком, црним магом, националистом, ултра-националистом и фашистом, само што ме још нису ухапсили и стрпали у лудницу!

Толики је напад покренут против мене, да ме новинари и уредници неких медија, који су били моји пријатељи до тада, више нису ни смели да позивају у своје емисије и програме.

Рекли су ми, да им је запрећено отказом, уколико ме буду позвали у своје програме и емисије!

Разумео сам их и, наравно, уопште се нисам љутио на њих.

Знао сам да им није лако, да су уцењени, да морају да раде по диктату црних рептила.

И, сад ћу вам открити кога се највише плаше смуте, црни рептили: највише се плаше пробуђених и освешћених Белих Срба.

Више страхују од једног јединог пробуђеног и освешћеног Белог Србина, него од тисућу војника под оружјем!

У то сам се давно уверио.

Сви ми имамо своје снове које будни сневамо од када знамо за себе.

Живот без тих будних снова и није живот.

Више бих волео да будем заувек мртав, него да живим некакв живот без будних снова.

(Ја не говорим о сновима на спавању који су предмет истраживања и проучавања разних психолога, психијатара и вајних психо-аналитачара, већ о сновима у будном стању, о сновима и визијама што одређују наш пут и нашу судбину, како у овоме свету тако и у оностраним световима.)

Од детета сам, поред многих снова и визија, имао и сан о савршеној, идеалној љубави, о љубави која није од овога света, о љубави која је моћнија од сваке смрти.

Тај мој сан о идеалној, савршеној љубави обликовао је свеколики мој живот у овоме свету, обликовао је моју личност, мој карактер, моју судбину.

Тај мој сан о идеалној љубави јесам ја сам самим собом!

Тај мој сан о савршеној љубави јесте и овострани и онострани печат моје судбине.

Без тог сна о љубави која је моћнија од сваке смрти, ја не бих ни опстао у овоме свету.

И, ако би ми неко украо тај мој сан о вечној и свемоћној љубави, ја бих, верујем и знам то, у трену умро, али заувек умро!

Да ли сам пронашао, препознао, открио или остварио ту љубав у овоме свету – не знам!

И ако је, можда, нисам пронашао, и ако је, можда, нисам препознао и остварио, ја сам је, ипак, у својим сновима и визијама живео.

И, ако таква љубав није могућа и остварива у овоме свету, биће могућа и остварива у неким далеким оностраним световима, до којих, пре или доцније, морам стићи, када будем, засвагда, напустио овај свет!

Постоји место једно
где небо се скрива у крошњама зеленим.
А душа плови некако танано
између јаве и сна…

И чујеш како природа пева
чујеш како она живо снева
једно благословено сутра…
Она и живи од нестварних мисли.

Време што имаш ти,
узми га нежно и одлучно потроши,
да чујеш Божји глас
у свему и свуда…

Једну сам шишарку подно Бора
узео и руком окретао
и у њој нађох цветић што тихо расте
као твоја душа на јави…

Она се буди…
А зора живота руди…

Која је моја жеља која ме води,

која је моја прича, који је мој пут којим стремим?

Да ли ћу икада открити ту тајну свога живота?

Не знам!

Много сам се пута питао,

у свом лудилу и журби,

као да знам куда идем.

Стани, човече, знаш ли где ћеш?!

Који је твој пут,

којом ти планином ходиш,

који ваљак ваљаш,

коју срећу искаш?!

Е, мој ти,

сам си себи постао терет,

самог себе и гураш и вучеш.

О сваки камен си се спотакао,

сваку бару погодио.

Почећу и Сизифу да завидим.

Идем, а нити знам одакле сам кренуо,

нити где требам да стигнем.

Зато морам да станем,

да ухватим ваздух,

да размислим,

добро размислим,

И нађем пут,

који ће ме одвести некуд,

да бар сам знам да сам неко,

који је имао циљ,

који је бар кренуо ка њему,

који је бар знао шта хоће.

Вероватно ћу тада и почети да спознајем себе,

да се упознајем са самим собом,

и да радим,

да радим на себи.

Е, тад ће почети право путешествије,

права љубав,

права срећа,

право задовољство,

тада почиње прави живот.

Идемо!