Путовао сам кроз силне –
непознате и тајинствене –
светове;
кроз далека и онострана
звездана јата;
кроз многе животе своје,
прошле и будуће,
да бих, најзад! –
на крају пута својега –
стигао, гле! до тебе
и срца твојега,
невесто моја –
љубави моја!

Надмоћ Белих Срба, у поређењу са свим другим народима, уочљива је и препознатљива на свим пољима Присуства и Стварања.
Између осталог, Бели Срби спадају и међу највредније народе.
У сваком погледу, вреднији су и марљивији од свих иних европских народа.
Сви ини европски народи учили су вековима од Белих Срба да раде са сврхом и да стварају са смислом.
Многи европски народи, пре сусрета са Белим Србима, скоро да нису умели ништа паметно, вредно и лепо да ураде и створе.
Бели Срби су, такође, и описменили све друге народе, не само у Европи, већ и диљем света.
Бели Срби имађаху своје писмо, своју азбуку тисућама година пре иних народа.
Надаље, Бели Срби знадијаху за ватру, тајну прављења ватре, стотинама векова пре других народа.
И, надасве, Бели Срби имађаху точак тисућама година пре свих других народа.
Бели Срби нису имали ништа да науче од других народа, јер су поседовали знања која нису од овога света, космичка и божанска знања до којих многи ини народи нису ни до дана-дањег дошли!
Сунце,
како ми недостаје,
у оваквим тешким данима!
Тешки су,
јер, личе ми на таму.
Дан је, а ипак, тамно је.
Не да ми се,
да нађем кутак топлоте,
ведрине,
ма шта мислила.
Недостаје ми Сунце,
недостаје ми лет птица.
Данас,
као да све птице око мене спавају,
не чујем их, не певају.
Да бар има Светлица,
да ми осветле дан,
да бар оне дођу!
Роса Бела Србкиња из Данске: ДАЛЕКИ БЕЛИ ПУТЕВИ
Опремио: Стари Словен
„Многи не знају да су постојали логори у Норвешкој на поларном кругу. Тамо су доводили Србе све од 12 па до 70 година, и убацивали су заједно са њима и криминалце или по једног крвата или муслимана, да би тукли изнемогле Србе од рада за једну цигарeту – бедници… наши су из тих логора концетрационих, бежали за Шведску, некоме је успело а неке су разтрзали вуци и медведи по њиховим планинама пуне снега и леда. Ти поробљени мучени и убијени Срби у Норвешкој, саградили су им скоро голим рукама железничку пругу до поларног круга и путеве од камена… лажно су их представљали као комунисте, а били су само обични Срби, као и та деца од 12 година… после рата НИСУ дали да се ти људи наши називају Србима, него их прекрстише у југословене, да би ОПЕТ заварали траг да су САМО Срби тамо одвођени из Крватске и Босне и Србије, а највише су ипак из Крватске и Босне јер су чистили терен за своје крвате и муслимане после рата…“ Роса, бела Србкиња из Данске
Вилењак мора да осети кад је дошао онај прави тренутак да оде са овога света.
Он не сме предуго да се бави у овоме свету, не сме да дочека дубоку старост у овоме свету, већ мора на време, у прави час, у правом тренутку, да напусти овај свет.
Дубока старост у овоме свету обесмишљава и понижава, а често и поништава, вилењаков живот, тако да му живот у старости губи сваку сврху и сваки смисао међу људима.
Има још један, можда, и битнији разлог зашто вилењак не сме да чека дубоку старост у овоме свету људи, а тај битан разлог је у нечем што надилази појимања и схватања људи овога света: ако, рецимо, вилењак дочека дубоку старост у свету, тада ће потрошити сву космичку и божанску енергију љубави на одржавање свог тела у труљењу и распадању, тако да му тада неће преостати довољно енергије за звездано и космичко путовање, неће имати довољно енергије да одлети до свог жељеног звезданог јата, већ ће, можда, пасти у неке нежељене светове.
Ове тајне људи не разумеју, јер људима нису ни поверене.
Сваки вилењак може да оде са овога света кад год пожели, само ако га не засене и не замађијају неке лажне чаролије и лепоте овога света.
Сваки вилењак мора, у свакоме трену, да буде свестан тога, да у овоме свету нема ни лепоте, ни доброте, а ни љубави, већ да је ту лепоту, доброту и љубав – коју, на тренутке, препознаје у овоме свету – понео са собом из неких далеких божанских светова.

(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)
Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.
Мораш да се бориш,
а поражен бити се не смеш!
Мораш да бориш,
а предати се не смеш!
Мораш да се бориш,
а погинути не смеш!
Тебе су Богови изабрали,
да се без предаха бориш –
за Племе,
за Породицу,
за Род.
Да се бориш за Светлост,
за Истину,
за Правду,
за Живот у Вечности!
Ти ни трена једног не смеш
посумњати у Порекло своје,
у Богове своје,
у Божанство своје.
Ти си Један и Једини,
не само у свету овоме,
већ у свим знаним
и незнаним
световима иним.
Један и Једини,
и Непоновљив.
Мораш да се бориш,
и мораш да истрајеш!
Мораш да се бориш,
и мораш да надјачаш!
Мораш да се бориш,
и мораш да победиш!
Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.
Мораш да се бориш,
јер си Сварогом Свебохом
изабран –
да се вечно
бориш!
Благослов Вилењаче, тако је то су путовања за упознавање твоје душе и отварање и даривање светлости другој души за даље, шаљеш ту танану божју љубав за светлост Творца и вечност, сваки поглед из дубине, мисао о лепоти, узносиш и подижеш све душе у Творцу, иако је свадба била са музиком, мало онако у прашини, ту су биле прелепе душе, за осветлети и подићи, када ти то радиш, оне то оесћају иако не знају баш шта је то, али њихова душа зна и узврати ту исту светлост коју ти сам дарујеш, све се одбија од тебе и ти то добијаш, испада да ми сами себе сваког дана васкрсавамо и сами подижемо, ако ти одустанеш од лепоте, одустају и други, понекад се деси да мало застанемо, али Творац одмах пошаље тог дана душу свету, да нас подсети на себе, тако се свакодневно плете поглед, мисао, изговорене речи у једну велику Светлосну спиралу која куца ритмом безконачне Вечности.
Како те чува царица и васпитава, Вилењаче, можеш да пишеш о свему, али позадину коју остављаш иза себе тај невидљиви траг, више се осећа и прља, него сама твоја реч написана видљива, када нешто читам прво сакупљам позадину и све мирисе и сећаје те душе, и ако је ту мир и пријатно, осећа ћу се свеже, а ако није осећам како се прљам и почиње да смета то што читам, тако да ја и не волим баш свакога да читам, доста се тада запрљам, не знам шта није у реду, као да сам само удисала таму, и све морам да бришем, откривам, као да себе поново морам да обновим, то се тако лепи, душа и срце требају бити чисти, да би неко писао и даривао светлост, али добро свако има свој ниво бућења, тако да је неко увек ту за неког, бар малу искру да осветли, то треба да разумемо, е да, мој Вилењаче, не мораш увек бити расположен када ми се јављаш, то поштујем и разумем, волим те тек тако, што постојиш, је л знаш!
(Милици и Светлани,
двема младим и даровитим
песничким вилама.)
Чаролија и дивота песме
није у написаним и видљивим речима,
већ у тајинственим и тананим поткама
с ону страну видљивих и написаних речи,
с ону страну свега појмљивог и схватљивог.
Песник није песник
по ономе што је рекао и написао,
но, по ономе што је скрио
у дубокој тишини и шутњи
непојмљивих унутарњих светова.