Љубави моја
рођена пре света, простора и времена,
проведи ме кроз звездане капије
и кроз оностране светове кривих огледала
и доведи ме до Дома нашега
у Златноме Ирију
на Плавоме Сунцу,
где ће се наше две душе
стопити у једну душу
и где ће наша два срца
куцати у једноме срцу.
Лирски записи
01
Гавран лепи и мили, скоро пола сата се игра изнад мог дома, онако на ветру.
Као да плеше, Вилењаче. Гракће и плеше, а ја га потајно поздрављам, да нико од људи не чује.
Штитимо се, јер, ако ме виде и чују, да причам са птицом, прогласили би ме лудом, а ко зна шта би мом гаврану учинили, јер, пушке оне ваздушаре вазда сви око мене користе.
Зато сам, само извиривала испод терасе, осмехивала се и причала себи у браду, желећи да ме само гавран чује.
Грактао је, и грактао, и плесао, Вилењаче као никада до сада.
02
Боже, како ми се тај лепотан увукао у срце, да, ако га нема један дан, буде ми тешко. Не знам, што ми другог нема. Можда је ту, можда чува младе, можда виђам оба гаврана, а да то не знам. Верујем да је тако, да гавраница чува младе, док гавран сакупља храну. У неко доба, обрне се, па гавраница лети, а гавран остане у близини гнезда.
03
Да само знате, како је данас плесао на ветру!
Мало лети па се пусти, а ветар га донесе близу мене. Онда опет махне крилима пар пута, па се опет пусти и са друге стране опет прелети изнад мене. И тако се игра, игра и гракће, виче да заплешемо, да пустим све у етар, да раширим крила и да препустим енергији ветра, да ме носи.
Тако сам видела гавранов плес, Вилењаче!
У плавет-зеленим дубинама
Сребрног језера,
подно Месечевих стена,
скривена је тајна
једне љубави –
веће од света и јаче од смрти –
која се догодила давно
у ноћи Плавога Сунца.
Ти,
што летиш,
високо под сунцем
и под звијездама,
-између свијетова;
изнад
сунчане и тамне стране планине,
и изнад
пјева пијетла и вечерње тишине:
поведи сва бића,
из племена бијелога,
низ млијечне стазе,
кроз капије тајне
у
њиховим срцима.
Постоји један дивотан свет,
у дубинама плавог свемира,
у којему се све неостварене љубави
изнова рађају
и остварују
у плавој вечности.
Божанска душо моја,
никад ме немој изневерити и издати,
никад ме се немој одрећи,
никада ме немој
самог и немоћног оставити,
како у овоме свету
тако и у иним световима;
проведи ме и преведи
преко воде смрти и заборава,
проведи ме и преведи
кроз сеновите,
тамне и мрачне светове,
и одведи ме,
на свршетку свих свршетака,
до Плавога Сунца,
до нашег звезданог и духовног јата,
молим ти се,
Божанска душо моја!
Одувек сам у себи осећао присуство двеју опречних, посве различитих и супротних личности, које свагда и свугде воде рат између себе.
Једна личност казује, да је мој живот у овоме свету са сврхом и смислом, да радим и стварам дивотна песничка и уметничка дела која некога чине радосним и срећним, дела која нечију душу обогаћују и оплемењују божанским лепотама, док друга личност све то оспорава и пориче, говорећи ми, без престанка, да је мој живот у овоме свету чист промашај, да је без икакве сврхе и икаквог смисла, да никога нисам учинио ни срећним ни радосним, те да ничију душу нисам ни обогатио ни оплеменио никаквим божанским лепотама, већ да је све то само моја самообмана, уобразиља, омаја, илузија и опсена.
У последње време, све је снажнији глас ове друге личности, која оспорава и ниподаштава све што сам икада урадио и створио, док се глас оне прве личности, која је мене све време бранила и оправдавала, скоро уопште и не чује више.
Боље да си умро пре пет година, онда када си већ био позван од божанских бића да напустиш овај свет, и када се бејаше затворио твој девети звездани круг у овом животном току – казује ми, продорним гласом, ова друга личност – тада би, за твоју судбину у будућим животима, све имало више сврхе и смисла, јер би много чистији, и са више животне енергије, напустио овај свет и, отпутовао би, вероватно, заувек, тамо где си одувек и желео да одеш.
Твој останак после тога, може поништити и оно мало лепоте и дивоте што си као песник једвитом муком стицао у овом животном току, јер остарели вилењак у овоме свету често људима служи за подсмех, поругу и спрдњу.
И, ово упамти, вилењаче мој: што дуже будеш боравио у овоме свету, све ћеш јаднији и беднији бивати међу људима, и све ће ти теже бити да стигнеш до својега звезданог и духовног јата!
Пошто сам, стрпљиво и смирено, салушао глас ове друге личности до краја, схватио сам, и познао, да ми је речено управо оно што и сам одавно слутим дубоко у срцу и души: да мој живот у овоме свету неће имати ни сврхе ни смисла, те би ми паметније било, да сам овај свет напустио пре пет лета, када сам из оностраних светова и позван био…
Све што постоји у духовној и материјалној Васељени, гле! постоји и у нама.
Ми смо Васељена-у-малом усаображена са Великом Васељеном.
Ми смо Микоркосмос усаображен са Макрокосмосом.
Једне те исте звезде што светле у Спољној Васељени, светле и у нашој Унутарњој Васељени.
Једино истинско путовање јесте путовање кроз властито срце, али и кроз срца оних које љубимо.
Колико је оних које љубимо, толико и траје наше путовање.
Колико је оних које љубимо, толико ћемо дуго и живети.
Што више љубимо, све дуже живимо.
Има оних чији живот траје вечно, јер љубе сва бића у свим световима.
Ако љубиш сва бића и свеколику творевину Божју, онда никада и нећеш умрети.
Како може да умре онај који све и свја љуби?!
Он је бесмртан и вечан као Бог.
Он по својој љубви и јесте Бог!
Мало додатно разјашњење на коментар Смутни коло воде …. инспирацију и визију дала ми је заједничка фотографија са самита Г 20 у Кини..шта видох… невешту аматерску глуму … нигде истине , смисла .. лепоте.. само лоши глумци Смутних времена….. запазих страх и потребу да лош .. лошијег храбри и бодри у превери и злу….
Душо моја мила,
само Светло побеђује,
само Љубав побеђује !
Нема страха за нас,
не постоји ништа
што нас може победити!
Заједно,
у Творцу,
у Боговима,
са Звездама,
ми смо непобедива Светлосна Бића!
Нека реже, нека лају, нека уједају, …
Ништа то нама наудити не може,
Сунце моје мило!
