Желим вам добро јутро, добри Бели Срби и још боље Беле Србкиње!

Нека вас од јутра до вечери, и од вечери до јутра, води и чува Бог Љубави!

Нека сте радосни, орни, чили, срећни и благословени!

Нека су ваша срца будна и кад спавате!

Живот је јачи од смрти.

Светлост је моћнија од таме.

Љубав је силнија од мржње.

Подижите вашу свесност на што виши ступањ Божје Свести!

Узрастајте у Духу, Светлости и Љубави!

Не бојте се никога и ничега!

Не бојте се, јер и немате кога и чега да се бојите!

Живот је и с ову и с ону страну; живот је свуда и у свему; живот је без почетка и свршетка.

Нико није видео почетак живота, нити ће ико видети свршетак живота.

Живите, и радујте се!

Живите, и уживајте!

Јер, круна живота јесте уживање, са сврхом и смислом.

Што више уживате, то ваш живот све богатији и дивотнији бива.

И Бог ужива.

И Створитељ ужива.

И Дух Стварања ужива.

И Васељена ужива.

Па ако је већ тако – а јесте! – зашто онда и ви не бисте уживали!?

Немате ни један једини разлог да не уживате!

Немојте се ни случајно качити за мржњу наших мрзитеља!

Пустите наше мрзитеље нека нас мрзе до миле воље.

Што већа мржња у њих према нама, то све већа љубав у нас према нама.

На мржњу никада не одговарјате мржњом.

Мржња једе и убија својега мрзитеља.

Сваки мрзитељ других убрзо ће постати и свој властити мрзитељ.

Јер свака мржња прераста у самомржњу.

Мржња према другима јесте мржња према себи.

На сваку мржњу оних који нас мрзе, одговарајмо љубављу према самима себи.

Љубимо себе, љубимо се између себе, љубимо једни друге, па ће и Творац да нас благослови.

Творац благосиља љубав, благосиља љубав и вазда је умножава.

Што нас јаче мрзе, ми све јачи бивамо!

Најјачи смо онда када нас најјаче мрзе.

Када нас душмани наши најјаче мрзе, тада нас наш Творац најсилније љуби.

Мржња до скота понижава онога који мрзи.

Они који се рађају у мржњи, у мржњи ће и живот свој скончати.

Њихова мржња биће њихов једини сапутник кроз оностране светове.

Мржња из овога света води их у мржњу других светова.

На крају ће ући и у само царство мржње из којега никада изаћи неће.

Тако ће њихова мржња постати њихова трајна и опака судбина.

Никада мржњом не одговарајте на мржњу, јер мржњом се мржња никада победила није.

Бели Срби никада нису умели да мрзе.

Њих многи мрзе, а они не мрзе никога!

Ко није рођен од мржње, тај и не уме да мрзи.

Ко је рођен од љубави, тога се мржња не дотиче.

Као што мржња прати онога који мрзи, тако и љубав прати онога који љуби.

Прво је пут таме и ништавила, а друго је пут светлости и вечног живота.

Лакше је љубити стотину година, него један једини дан мрзити.

Бели Срби и Беле Србкиње, ви знате свој пут!

Јесам ли ја твој сан,

или си ти мој сан!? –

не знам више,

да ли ти сневаш мене,

или ја сневам тебе!?

Да ли сам ја родио тебе,

или си ти родила мене,

или смо и ти и ја

рођени из истог сна

некога незнаног

међу белим

и плавим звездама

у неким далеким

и невидљивим световима

с ону страну

свега појмљивог

у вечности!?

Ноћас, у тишини,
Пожелех да те видим,
Да ти дођем,
Да те усним.
Затворих очи и изненада
Мој брат за руку  ме ухвати,
Стао је уз мене,
Пут је дуг, рече!
Полетех Теби Звездо мила,
А уз мене и  брат мој,
Летели смо као ветар,
Јурили смо као гром.
Све су Звезде биле ноћас
На свом месту,
Светлост шаљу, као да поздрављају.
Махала сам звездицама,
И причала да журим,
Да, ми опросте што не застанем,
Са њима да се дружим.
Не могу, лепе Звездице моје,
Не могу,
Журим,
Дом свој да видим,
Далеко је, пут је дуг,
Не могу, сестрице моје!

И спазих те Звездо моја,
Најлепша си , Богињо мила,
Нека се не љуте друге Звезде,
Теби летим,
Теби ширим крила.
У трен застадох
Да са братом погледам,
Како Плава Богиња сија,
Лепа је, свете драги,
Лепа је Звезда мила.
И док гедах Дивот Звезду,
Брат ми тужно рече,
Да не идем дому сада,
Да га гледам ту где стајах,
Није време, да се враћам.
Молила сам свога брата,
Да ме пусти, да јој приђем.
Молила сам, ал’ узалуд
Брат ми тужним гласом рече:

врати нам се!

Сетно сам је поздравила,
Звезду Плаву, дом мој,
Морам да се овде вратим,
Морам, Звездо,
Морам, животе мој!

Да би Нешто Ново могло да се роди, Нешто Старо мора да умре.

Тај Закон важи за Све.

За сва бића, за свеколику творевину.

За планете, сунца и звезде, па и за саму Васељену.

Ништа се Ново није родило, све док Нешто Старо није умрло.

Све се враћа ПраПочетку, ПраИзворишту.

И овај Свет у којему тренутно обитавамо, мора да умре, да би могао Нови Свет да се роди.

Кад сам рекао да Запад мора да умре, да би могао Исток да се роди, ја сам управо то рекао са становишта овог Закона.

И, заиста, Запад мора да умре, то сви ми знамо, то зна и сам Запад, само што то огромна већина одбија да прихвати, а мањина, будних и освешћених, зна да ће то ускоро да се догоди, и припрема се за тај тренутак.

Мањина пробуђених и освешћених стрпљиво и смирено чека тај тренутак вечности.

Јер, зна, свесна је тога, да Нешто Старо мора да умре, да би Нешто Ново могло да се роди.

Свако Ново боље је од Старог.

Нама се, можда, у неким тренуцима чини, да је Нешто Старо боље од Нечег Новог, али, није тако.

Није тако, из простог разлога, што је Свако Ново на вишем ступњу Стварања и Присуства.

Свако Ново води ка вишем ступњу Савршенства Стварања.

Цео Запад са свеколиком својом творевином, како у духовном тако и материјалном, припада Старом Свету, и тај Стари Свет мора да умре, да би могао Нови Свет да се роди.

Нови Свет биће Свет Нове Свести.

Свет Нове Духовности.

Али, не земаљске, већ звездане Духовности, звездане Свести.

Стваралачки дух западног човека је посве истрошен у материјалној сфери Космоса – јер је све време и бивао усмерен искључиво ка материјалној сфери Земље и Космоса – тако да истрошени и превазиђени западни човек нема више никаквих стваралачких енергија, никаквих стваралачких могућности, за наступајуће доба Нове Стваралачке Свесности и Свести која се шири васколиком Васељеном, запљускујући сва звездана јата, сва сазвежђа, све планете.

Свако онај ко се данас залаже и бори за било какве, стварне или умишљене, вредности западне цивилизације, гле, јесте или свесни или несвесни противник рођења Новог Света, Новог Космоса!

Жалити за Западом, овде и сада, то је као жалити за мрцем који је само патњу и боли наносио својим ближњима, а свима другима зло, грозоте и ужас.

Или, још једно сликовитије поређење: као када би једна породица, у своме дому, више пажње и љубави поклањала мртвацу на одру, него ли тек рођеном детешцу у колевци!

Што се Белих Срба тиче, бар они немају ни један једини разлог да тугују и жале за Западом, јер им, кроз многа минула столећа, само мржња и зло, грозота и ужас, стижаху од западне стране.

Све своје пријатеље у мојему ужем и ширем окружењу могу да сместим у девет етарских, енергетских, астралних, кармичких и душевно-духовних концентричних кругова.

У првом концентричном кругу налазе се они с којима могу и да разговарам и да се о свему договорам без иједне речи, на даљину, преко божанског космонета.

То су они чије душе и видим и осећам као своју душу.

Они су једно биће и једно суштаство са мном.

У другом и трећем концентричном кругу налазе се они моји пријатељи који су ми, такође, по свему веома блиски, само што њихову душу не видим и не осећам као своју душу, мада, слутим, да бисмо, на неком вишем ступњу развоја, могли да будемо једно биће и једно суштаство.

Прва три концентрична круга чине прву тријаду мојих пријатеља.

Пријатеље из прве тријаде зовем вилењацима и вилама.

Вилењаци су мушкарци, а жене су виле.

Прву тријаду чине они пријатељи који са мном чине једну духовну, овострану и онострану, космичку и божанску породицу.

Свим пријатељима из прве тријаде могу да помажем и на даљину, као што и они мени могу.

Другу тријаду, а то су четврти, пети и шести круг, чине они драги ми и врли пријатељи с којима се у неким судбоносним и битним случајевима разумем, али, с којима никада не могу да успоставим неку дубљу душевну, осећајну, емотивну и духовну присност, јер се у многим стварима, и по многим питањима, не разумемо посве.

Другу тријаду чине они пријатељи које доживљавам као своје духовно, космичко и божанско племе.

Трећу тријаду, а то су седми, осми и девети круг, чине они пријатељи с којима се разумем само по неким ретким стварима и питањима, али се у много које-чему не разумемо и, наравно, разилазимо.

Они јесу моји пријатељи, као што и ја јесам њихов пријатељ, али њих нити видим нити осећам на даљину, нити наше душе икада могу да ступе у неку присну, блиску, интимну везу.

Песнички речено, нити се наше душе нити се, пак, наша најдубља и најтананија осећања преплићу и прожимају по божанској и космичкој вертикали.

Трећу тријаду пријатеља сматрам својим духовним, космичким и божанским јатом.

У некој звезданој будућности, на неком вишем ступњу космичког и божанског развоја, верујем и знам, сви ћемо ми бити једна душевна, духовна и божанска породица.

А та звездана будућност, гле! садржи се у овом, баш овом, тренутку вечности!

Ово су моји увиди из Акаше које ћу спустити на најприземније становиште дневних геополитчких дешавања, да бисмо се што боље и јасније разумели.

Американци су зомби-нација.

То је најбесловеснија нација међу свим нацијама у свету.

Нација које је посве поробљена на свим пољима и у свим сферама ума, душе, духа, свесности, свести…

То је, без сумње, једина нација у свету која нема свој став, своје мишљење, своје становиште, свој поглед на свет, своју културу, своју поетику, своју традицију, предање, мит, легенду…

Све је у тој нацији лажно и измишљено, вештачко, извештачено, хибридно и надувано.

Том нацијом владају сатанисти и црни рептили, који све чине како би изазвали свеопшти рат, страшан рат, грозан рат, нуклеарни рат.

Тај рат је веома близу, рекло би се, на помолу…

И догодиће се ускоро…

Русија ће бити приморана да уђе у тај рат, а и Кина уз Русију…

Иако се и Русија и Кина свим силама труде и боре да сачувају мир у свету, њих ће црни сатанисти и још црњи рептили који владају Америком напросто присилити на рат.

Рат ће бити жесток, грозан и ужасан.

Рат ће бити муњевит.

У само два часа биће све решено и пресуђено.

Тај први и најстрашнији удар трајаће не дуже од два часа…

После тога, на Земљи ништа више неће бити онако како је пре само два часа било!

Шта ће остати од Европе на Западу – видећемо, али је већ одраније виђено, да од Америке неће остати ништа… можда ће и посве нестати тај континент… После тог свеопштег рата, не само што неће бити америчке државе, већ ни америчке земље неће бити.

После тог свеопштег рата, од западног света остаће само рушевине, згаришта и пустолине, и биће то коначан и трајан пораз свих црних владара, свих сатаниста и рептила, свих љди-гмазова и људи-звери.

Запад ће потонути, а Исток ће се уздићи.

Будућност припада источним хиперборејским народима, источним ведским и аријским културама.

А шта ће бити, питате се, са Белим Србима, са свеколиким Белим Србством после тог свеопштег рата?

Тада ће отпочети Ново доба Белога Србства.

У Новом добу, у Добу Духа Стварања, Бели Срби, уз Беле Русе, имаће водећу улогу у духовном препороду свеколиког Белог Рода.

А Плава Планета, по древном ведском предању, биће узнета на виши ступањ Постања и Стварања, и – бреобратиће се у Плаву Звезду.

ПОГОВОР

Све ово што сам овде записао, видео сам још одраније, пре неколико месеци, али, из неких разлога – а ви, свакако, слутите из којих – нисам желео о томе ни да говорим ни да пишем, надајући се све, као и вазда, да ће доћи до преокрета у вишим сферама, но, будући да се зло захуктава и убрзава, да се већ примакло, одлучио сам се, вечерас, да то и објавим, тек да знате, да је ту, пред вратима!

И, има још један, важан и битан, разлог због којега ово пишем…

Да бисте знали, да бисте били будни и, надасве, да се не страшите и не плашите, јер ће Бело Србство преживети, а, потом, и живети у Новоме добу Духа Стварања.

И ово је један од мојих давнашњих снова, који и данас будан снијем…

Да ниједна Бела Србкиња, да ниједан Бели Србин не буде, никада и нигде, вазда и вавек, ничији роб.

Да свака Бела Србкиња ради само оно што љуби, и да од тога рада који љуби живи и ужива, да живи и ужива као Бела Госпа, онако како то и доликује свакој Белој Србкињи.

И још желим и сневам, да сваки Бели Србин буде Сварогов ратник светлости, да има не само своје предузеће, своју фирму, већ и своју државу, да буде он сам собом Србска Држава, ма где у свету.

Већ чујем издалека неке нејасне и оспоровајуће гласове оних чији је ума давно поробљен, и који ми кажу, да је то само мој сан, моја машта, а да је то у Стварности неоствариво!

Ко каже, ко нас то већ столећима и тисућлећима хипнотише, замајава и лаже, да је то неизводљиво, да је то немогуће?!

То нам казују људи лажи и људи зла, најверније слуге црне рептилије, то нам казују ватиканци, јудео-кршћани, мађионичари, опсенари и белосветски преваранти, лупежи, јакрепи, гуштери, глобалисти и ини сатанисти.

Ослободимо се те рептилске црне мађије, јер све је могуће, у Створитеља је све могуће, у Створитеља се испуњава и остварује свака наша жеља, свака наша визија, сваки наш сан!

Чуда се много чешће дешавају него што то ми и можемо замислити!

Чуда су свуда око нас, па и у нама самима.

И ми смо сами собом и по себи једно дивотно Божје чудо!

Ослободимо се мађија овога света, мађија ватиканаца, мађија јудео-кршћана, мађија свих пустињских религија, мађија глобалиста, сатаниста и материјалиста, и, живећемо у Стварности Створитеља, у Стварности вишњих божанских светова, у Стварности Белих Срба, у Стварности Белих Богова.

ПЕСНИКОВ ПОГОВОР ПОСЛЕ ДВА ЧАСА У ВИЗИЈАМА

Није нам се догодило само оно што нисмо сневали и маштали!

У поробљавању нашег ума и духа учествовали су сви одреда, а, можда, највише родитељи наши, а после родитеља и сви ини, сви други у нашем ужем и широм  окружењу.

Сећам се живо колики су само притисак на мене покушавали да изврше моји родитељи – иако им то уопште није пошло за руком – а потом и учитељи и наставници, као и васцело друштво, да ме одбију и одвикну од маштања и сневања!

Али, ни родитељима ни било коме није полазило за руком да ме одбију и одвикну, јер сам одувек био тако својеглав и тврдоглав (а и данас сам такав!), да никакав притисак на мене није имао успеха.

Напротив, што је већи притисак бивао, и ја сам бивао све својеглавији и твдоглавији, тако да је мој отац – а то сам чуо, мада су они били уверени да ја то не чујем – рекао мојој мајци: Са нашим сином се не може овако! Што га више притискамо, он је све тврдоглавији и све луђи, него је паметније, жено, да га пустимо, па шта буде с њим, шта му Бог да! Нека сам лупа својом главом о зид! Ја више нити могу нити желим да се борим с њим! Ваљда ће и за њега тако својеглавог и тврдоглавог бити места у овоме свету!

Нама је наметнут погрешан програм.

У нас су црни владари, јакрепи и змије, убацили погрешан програм, а ишло је то преко пустињских и рептилских религија и цркава, тако да огромна савременог човечанства не уме више да снева и машта, не уме више ни да се побуни против задатог и наметнутог живота, унапред пристајући на све и свашта, на сваки вид робства, на сваки вид курвалука, на сваки вид трговине душом и телом.

Јад и беда данас влада душама огромне већине људи диљем и широм света.

Али, Бели Србине и Беле Србкиње нису од света, и они не придају стадима, чопорима и крдима нижих раса.

Они су синови и кћери Белих Богова.

Они су изабрани да спасу Душу Света!

Путниче сапутниче,

Зашто си тих толико, да не чују ти се кораци?

Којим стазама сна, шеташ грлећи стабла

Столетна бојом земље обојена?

Које то траве ти милују стопала

Док их по врховима зеленкастим додирујеш?

Где цветају цветови које раздраган миришеш?

Певају птице над обасјаном твојом главом- знам,

А лептири лете и прах златни сипају на твоје лице!

Путниче, сапутниче,

Застани, предахни!

Смрти нема- живот је вечан- залуд тражиш је!

Постоји, можда, само река, коју једном пређемо,

Да се овде никада више не вратимо!

А можда? Можда се и вратимо

Кад  свирале Ветра нас позову,

Када се Сунце утамни а Месец избледи

Можда се вратимо …..

Путниче, сапутниче!

Пробуди се, Бели Роде!

Дуго и предуго спаваш.

Спаваш не само у овоме животном току, већ спаваш кроз ко зна колико животних токова и оваплоћења, спаваш и кад мислиш да си будан, спаваш без престанка, већ столећима!

Спаваш под црним мађијама, спаваш под црним чинима још црњих мага и жреца, спаваш, не од природног сна, већ под хипнозом црних рептила; спаваш ли спаваш, Бели Роде, а сви те лажу, сви те убеђују да си будан, јер им ти управо такав, мртав-поспан, и требаш, да сисају твоје животне сокове, да сисају твоју животну енергију, да ти за црне рептиле радиш од јутра до сутра, те да не видиш ни Сунца ни Месеца, да не видиш ни жену ни децу, да не видиш ништа даље од носа.

Роде мој Бели, ти из једног спавајућег стања упадаш у друго спавајуће стање, јер између твог ноћног и дневног спавања нема никакве разлике, само што се један привид замењује другим привидом, једна опсена другом опсеном, и још су црни чаробњаци, поврх свега, успели да те слуде и убеде, па си поверовао да је твоје робство у незнању и под хипнозом једина Стварност, да је то једина Реалност овога материјалног и рептилског света.

Само десет пробуђених и освешћених Белих Срба и Белих Србкиња, верујте, могу да буду и држава по себи и држава за себе.

Десет пробуђених и самосвојних Белих Срба и Белих Србкиња, расејаних по беломе свету, могу да се повежу преко друштвених мрежа, да створе јако духовно и енергетско језгро, те да налазе и придојау послове једни другима, будући да се већина савремених послова данас и обавља преко интернета и космонета.

Упамтите: Бели Срби нису од Створитеља послати на Земљу, да би обављали неке тешке и болне, не само физичке, већ и све друге безличне и прљаве послове, да би попут марве ринтачили од јутра до сутра за неку бедну цркавицу коју ће им у прашину бацити рептили, предатори и паразити, већ је Створитељ Беле Србе на Плаву Звезду послао да обављају господствене, узвишене и племените послове, послове душе, духа и свести.

Један Бели Србин, потомак Белих Богова, говорио је: Бели Срби су посредничко Племе, и они су на овај свет дошли да шире Светлост, да тргују Светлошћу, да живе од Светлости.

Пробуди се, Бели Роде!

Пробудите се, Бели Срби, и удружујте се!

Не само фирме, већ нове државе стварајте!

Где год је иједан Бели Србин или иједна Бела Србкиња, нека ту буде и васцело Бело Србство!

Нека буде и, мора да буде!