Погледајте како све око нас витла и таласа, како кључа и ври унаоколо, у нашем ужем и ширем окружењу, како су се успаничили сви видљиви и невидљиви бесови широм и диљем земаљскога шара, како ратују сви против свих, тако да се више не зна ко је чији, и ко је на којој страни.

Нека их нека тутње и нека се истутње, нека урлају и нека шкргућу зубима до миле воље, јер је њихово време већ давно истекло.

Њих нема више у свету живих, а ово су само њихове сенке и утваре, које ће већ у следећем трену нетрагом нестати, али заувек, онако како и нестају све сенке и утваре.

Мора да буде све горе, да би потом кренуло оно боље ка још бољем!

Сви дивљају, арлаучу и прете, сви оштре зубе и ноже за Беле Србе, а не знају – рептилски копилани! – да су већ одавно мртви и да се још само чекају гробари да их покопају у јаме које су за Беле Србе копали.

Знамо, добро знамо – а који то Бели Србин или Бела Србкиња не зна одавно!? – да су сви балкански, измишљени и хибридни народи, само најобичније псине рата што и служе једино за то, да их неко невидљив и недодирљив –  из ватикана, берлина, брисела и вашингтона –  напујда против Белих Срба!

(Овде нисам начинио правописну грешку, кад сам малим словима писао имена ових бесовских и рептилских центара, зато што не говорим у једнини, већ у множини!)

Што је већа мржња према Белим Србима, то све јачи и моћнији бивају Бели Срби.

Што је већи њихов бес, то је све већа и немоћ њихова.

Они су очајници, белосветски десперадоси, који у очају, немоћи, јаду и беди и не знају више ни шта мисле, ни шта причају, нити, пак, шта чине!

Они су тама и са тамом одлазе.

Земља узраста у Плаву Звезду, и сва освешћена и божанска бића, на Плавој Звезди, биће узнета на вишње ступњеве Божјега Присуства.

ЈУТАРЊЕ И ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА – ТРИ ЗБОРНИКА ПОЕЗИЈЕ И ЛИРИКЕ

Све што сам негда

тражио у далеким световима,

међу сазвежђима

и звезданим јатима,

то сам,

гле!

већ уморан од живота

и на крају пута,

у срцу својему

пронашао.

Усправити се,

корачати попут Бога,

подићи главу

и сазерцавати звездано небо!

Само високо и све више,

само далеко и све даље,

упирати свој поглед,

свој унутарњи вид,

и призивати у мислима,

у молитвама,

у сновима

сва светлосна и божанска бића,

све наше беле богиње и богове,

све наше

беле и плаве виле и вилењаке,

све оне који нас грле и љубе,

све оне који имају

пречисто срце и племениту,

узвишену душу!

Усправити се,

корачати попут Бога,

подићи главу

и сазерцавати звездано небо!

Гледам небо, гледам и бројим звезде.

Упоредо, и бројим и гледам боје.

Жуте, лепе моје жуте звезде,

ко зна колико милиона година су ту.

Ни оне, лепе жуте звезде не знају, не броје више.
А, онда,

поглед уперим у плаву звездицу!

Дивна звездица, помислим, можда је баш, ову ноћ рођена.

Не, застанем!

Није, није, бела звездица је млада, она је тек рођена!

Опет,

погледом тражим сада белу звезду,

да јој,

у име планете Мидгард

пожелим добродошлицу.

И, тако,

проведем сате,

гледајући небо

и бројећи звездице.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Роса Олсен (Живковић – Митровић)

Данас само ретки, пробуђени и освешћени, пишу поезију, али, у блиској звезданој будућности – поезију ће сви писати!

У звезданој будућности, у Златно доба Сварога, сви ће бити песници, и сви ће писати и живети поезију.

Ово вам сада чудно и невероватно звучи, но, ја, уистини, знам, да долази време када ће поезију сви писати, зато што ће сви бити пробуђени и освешћени, и сви ће, будући пробуђени и освешћени, разговарати са својим белим боговима и Створитељем; а са Створитељем и белим боговима разговара се поезијом, песмом, срцем и душом.

Језик белих богова јесте језик поезије, језик што исијава светлост и енергију љубави.

Роса Бела Србкиња из Данске своје песме пише најтананијим осећањима и осећајима, пише и ствара срцем и душом.

У њеним стиховима, гле! трепери и дрхтури њена праискона србска душа.

Та Росина србска душа грли и љуби васколики Род, Род Белих Срба, Хиперборејаца и Првобитних Европљана.

Роса, можда, није толико вична и умешна, у уметничком и занатском смислу, за стварање поезије; јер она није песникиња по судбини и опредељењу од ране младости, и није се образовала кроз многе школе да би писала и стварала поезију; али, њено чисто срце и њена племенита и узвишена душа и те како осећају лепоту и дивоту песничке речи.

Понаваљам: Роса Бела Србкиња пише срцем и душом, управо онако како срцем и душом љуби свеколики Род, Род Белих Срба, Род свих божанскиих бића које је Творац створио или у Својој Љубави изродио у свим овостраним и оностраним световима Првобитне ПраВасељене.

Зато, подржимо нашу Росу, пробуђену и освешћену Белу Србкињу, да јој се увећају, оснаже и ојачају песничка крила, да се увећаних и оснажених песничких и вилинских крила вине у дивотне плаветне висине, те да лети и плови кроз тајинствене светове, сазвежђа и давно уснула звездана јата.

Драган Симовић

Не страшите се, ви, потомци Сварогови!

Гамзови, црни и мрачни, јудео-кршћани и сатанисти желе да вас испрепадају и застраше, јер страшљивце и кукавице они лако воде на своје кланице.

Они вас застрашују грозним и ужасним причама, рептилским и сатанистичким сценаријима, по којима најгрознији, најужаснији рат само што није отпочео, само што се није догодио страшни суд!

У неким европским земљама, безличну масу зомбираних, застрашених и слуђених народа терају да спремају залихе воде и хране за толико и толико дана, јер ће страшни рат, ево, почети већ колико сутра!

Страх, ужасан страх, завладао је успаваним и никада освешћеним безличним и безобличним масама, масама што од рођења својега слушају само упуства и наређења великог гмаза, великог инквизитора, свог великог брата, свог великог архирептила.

Не страшите се, и не бојте се!

Ви сте Сварогови потомци, ви сте синови и кћери Белих Богова.

Ваш пут јесте Пут Светлости!

Догодиће се само оно што мора да се догоди, оно што је Промисо Створитељев, Наум Творчев.

Мора да се догоди космички преображај и препород свих бића на Земљи, па и саме Земље.

Мора да умре Старо, да би могло да се роди Ново.

И то је Закон!

Никакве залихе воде и хране ту не помажу.

Све су то мађије и опсене.

Јер, где ће ти јадници и бедници да складиште и чувају све те силне залихе воде и хране?

Нигде!

Нигде их ни на Земљи нити под Земљом не могу сачувати!

Не бојте се, и не страшите се, јер ништа од тога неће бити онако како они причају и застрашују страшљивце, већ ће се догодити онако како су то одлучили Бели Богови у договору са Створитељем.

Сви они који су у Светлости, који су у Истини и Љубави, који су повезани са Белим Боговима и Творцем, биће заштићени.

И, све ће се одвијати из Унутарњег и преко Унутарњег.

Сви преображаји и сви препороди, у времену наступајућем, одвијаће се из Унутарњег и преко Унутарњег Творчевог Суштаства.

Не, не мислим, ја тврдим, тврдим!!
Освестите се, децо Велике Беле Расе, децо Творца, децо Рода!
Ово све је дело тамних, а не Творчево!
Творац је стварао Мидгард, као најдивотнију планету у Космосу. Упамтите, најдивотнију планету у Космосу!!!
Сви , који имају дар Творца, да мењају прошлост, нека промене будућност! Нека делима својим сачувају Мидгард, јер, из тог разлога су ту!
Пробудите се, децо Рода Великог!
Тамни су измислили ову катастрофу, измислили катаклизму, измислили зло!
То није Творац створио!
То није дело Свевишњега!
Пробудите се, децо Светлости, индиго људи, кристални људи, пробудите се, сви ви, који љубав ширите!
Наша планета је у опасности!
Нашим прецима прети заборав, а нашим потомцима крај!
Сви, који можете да промените будућност, промените је!
Тражите, очима духовним, очима Предака, очима потомака, изворе зла и уништите их!
То су чинили Светлана и Николај Левашов, можемо и ми!
Пронађимо узрок , пронађимо, децо Светлости и уништимо!
Пробудите се, децо Рода Великог!!!