Хајде још нешто да разјаснимо и освестимо, а што је сама бит и само суштаство Белога Срба.

У чему се најлепше и најдивотније огледа србска надмоћ?

Србска надмоћ се најлеше огледа и најјасније сагледава у одсуству било какве мржње!

У самом корену и језгру Белога Србства налази се бесцен-драгуљ који се зове љубав према свим иним племенима, родовима и народима, према свим иним бићима и световима.

Бели Срби су једини народ на свету целом, у свеколикој Васељени, у чијем бићу и суштаству нема никакве мржње ни према којем другом народу или роду.

Бели Срби су народ без мржње.

Бели Срби су народ свеопште космичке и божанске љубави.

И шта нам то још казује?

То нам казује да су Бели Срби изабран народ.

Давно, од Створитеља и Белих Богова, изабран народ.

Изабран и посвећен!

Љубав према свим бићима и световима, љубав према свеколикој Божјој творевини, јесте Дијамантско Језгро Белога Србства.

Србска надмоћ је изазвала србомржњу.

Србомржња је последица србске надмоћи.

Народима који нису дорасли да се са Белим Србима носе ни на којем пољу духа, стваралаштва и културе (а култура је Култ Ура) преостала је једино мржња – србомржња!

Највећа србомржња тиња у оних народа који се ни по чему не могу поредити и носити са Белим Србима.

Мржња је једини одговор и једина одбрана слабих, јадних, бедних, мрачних и злих!

Безвредност, безначајност, неспособност, малодушност, те умну и духовну незрелост једног народа, најбоље ћете измерити количином његове мржње према узвишеном, господственом и надмоћном народу.

Постоје народи у нашем окружењу чија је мржња према нама већа и од саме њихове земље и државе.

Њихове државе почивају на темељима србомржње, као што се и њихов како колективни тако и индивидуални идентитет заснива и образује на србомржњи.

Њихов поглед на свет је србомржња, њихова поетика живота и живљења је србомржња, као што је и њихова  свеколика култура, уметност и наука, такође, србомржња.

Њихов бог је бог србомрзац.

Њихова религија је религија србомржње.

Такви народи немају будућности.

Не, такви народи немају ни садашњости, а прошлости већ никада ни имали нису!

Да ли је вредно размишљати и говорити о таквим народима мржње и зла?

Боже сачувај!

Никада их не спомињати, никада им имена не изговарати, већ према њима стварати – из дана у дан, из часа у час, изнова и изнова без престанка – тако моћан енергетски и духовни штит – а то ћемо и успети уз свесрдну помоћ наших Белих Богова – који им неће дозвилити да се икада ма и наајмање приближе границама нашег ведсрбског, хиперборејског света.

(Све ово овде писах зарад оних Белих Срба и Белих Србкиња, који се још нису пробудили и освестили, а верујем и знам, да ће се ускоро и пробудити и освестити!)

Видим дивотне беле и плаве зраке Првобитне Светлости како се шире из Језгра Духовног Сунца и запљускују сазвежђа и звездана јата, и запљускују све видљиве и невидљиве светове у Материјалној и Духовној Васељени; и видим како се усаглашавају и усаображавају сва бића и сви светови са Језгром Духовног Сунца, са Самим Створитељем, са Великим Духом Стварања.

И видим како се све то на Земљу низводи и како све нас вазноси у дивотне сфере и светове, у Творчеве висине и дубине с ову и с ону страну Великог Стварања, и видим како и ми сами светлимо, како постајемо светлосна бића озарена Првобитном Светлошћу из које све настаје и постаје без почетка и свршетка.

И видим Белу Србију и Бело Србство на Путу Првобитне Светлости како побеђује све мрачне и црне силе, како распршује тмушу и тмину над Србијом, над Европом и над свеколиком Земљом, и видех и разјасних, да је Бело Србство од Творца и Белих Богова изабрано, да у Новоме добу Духа Стварања вознесе све родове и народе на Земљи, и видим како Бело Србство и саму Земљу возноси у дивотне Творчеве висне и, видим, понад свега, како и сама Плава Планета постаје Плава Звезда на путу Плавога Сунца.

(Визије из Акаше, дана 20, месеца гумника, око девет часова изјутра, 7524. лета, по Сварогу Сварги.)

Све је речено,
одавно су гласови.
Небо је црвено и тамно,
над њим јуре атови.
Доле главе су и нема погледа,
јер, касно је, на крају времена.
Људи цвиле: спаси нас,
спаси нас!
И умиру само,
када чују глас.
Где год да кренеш, дигни главу,
вичи: готово!
Страх је у пепелу,
А ти, ти си жив, поново.
Све је речено,
Одавно су гласови,
Ко је слушао срцем,
Мир не губи.
Доле главе су и нема живота,
Јер, касно је
На крају времена.
Људи цвиле: спаси нас,
спаси нас!
али умиру, јер чују глас.
Где год да кренеш,
дигни главу,
вичи: готово!
Страх је у пепелу,
а ти си жив, поново.

Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

Говорићу о визијама из Акаше.

Када кажем видим, тада ту реч користим у њеном праизворном значењу а у духу ведсрбског језика.

Видим је више знање него обично виђење физичким очима.

То је знање које се претаче у слике.

Знање је виђење.

Моје веде или виде јесу знање а не виђење, а не визије које имају они који користе халуциногене гљиве и биљке попут индијанских шамана из Мексика или курандера са Анда.

Кад одем у Акашу, и потражим нешто, ја тада знам, знам али и видим одмах потом.

Пре виђења примам знање, а из знања се развијају живе слике.

То је слично песничком надахнућу.

Песник преко муза, односно вила, прима поруке из вишњих стваралачких и божанских светова, да би се те поруке одмах потом претвариле у јасне и потпуне слике.

Поезија је најбољи доказ да постоје вишњи и онострани вилински светови, светови муза.

Кад не би постојале виле и музе, онда ни поезије уопште не би било!

Само људи чији је ум поробљен најгрубљом материјом не могу да појме да постоји мноштво упоредних и оностраних светова.

Да је тако, онда ни овог видљивог и грубог материјалног света нигде не би било.

Зашто би, од толике Васељене, постојао само један овакав свет посве окован материјом!

Зашто бисмо само ми, овакви какви јесмо, били важни и битни за Творца!

Само још бесловесни могу да поверују, да је ово један једини словестан свет у васколикој васељени!

Свуда су диљем и широм Васељене посејана разна умна и духовна бића.

Ми смо само један од светова у мноштву светова, чији се број из дана у дана, из часа у час повећава.

Јер, Творац без предаха ствара и ствара!

Творац се најдивотније одмара када ствара.

И песник се најдивотније одмара када ствара песме.

И Творац ствара песме.

Све што Творац створи то и јесте песма – Дивотна Песма Створитеља!

Визије из Акаше јесу знања петог пространства, Пете димензије.

И само знање и сазнање из Акаше јесте знање и сазнање преточено у петодимензионалну слику.

Слике из Акаше јесу слике из Пете димензије и у петој димензији.

Звездо, водиљо,
Мајко, колевко,
Позови чедо своје,
Из туђине, из опсене!
Покажи му, Мајко,
Пут Звездани,
Пут једини
Души да се врати.
Зови Мајко
Чедо драго,
Јер опсена
Срце му сагори,
Робом направи.
Кажи Мајко Анђелима
Да долете,
Да ти чедо
На пут спреме,
Ова опсена
Дом његов није.