Владан Пантелић: АРАНЂЕЛ РУМЕНИХ ОБЛАКА


kult-drveta-1

Драгану Симовићу,

Песнику-Пророку,

који битише у свим световима

које је изнедрила Вечна Потка.

Једино га нема у србским читанкама,

које образују потоња покољења.…

Ваљда – што Песник

у њих не може да стане…

Screenshot_2016-04-08-22-59-33-1

И би битка у Е г о д р а г у 

И добише је Витези Праисконог Реда 

И рече Аранђел Румених Облака 

Један од јунака чијег мача фијук није спио

Док није пала исходишна игла – надвагана

Битке за победу деце бога СРБ-а

Што пре стотину векова донеше Земљи

Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:

Сада нас Мансанмане Остварени

Чека Велики изазов Освете ега-не-ега

Можда још тежи од саме битке –

Шта урадити са побеђенима?

Видим и знам, знам, знам и видим

Да мислимо, осећамо и деламо

Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:

С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа.

Vladan

Крешимир Микић: Сан


vrata x14186274898216771994

Уснио сам дубок сан

Дубок као морске дубине

У које је потонуо стари Атлантис

 

Творац је вјеровао у своје дјело

Вјерује данас

Вјероваће и сутра

Тако нам је рекао свима

Свима који знају слушати

Свима који могу видјети

 

Мој сан о Атлантису који тоне није се расплинуо

И даље је жив

Стваран

Јасан и ријечит сам по себи

 

У своме сну био сам у далекој прошлости

Која у својој удаљености

Додирује точку далеке будућности

 

Уснио сам дубок сан

И видео како стари Атлантис тоне и тоне

Лагано и смирено

Попут плавичастог кристала

У којем се виде прошли и будући

Дани и ноћи

Драган Симовић: Вилинска кажа о Плавој Звезди


Лирски записи срца и душе


IMG_20160816_105243

Ко зна кроз колико сам животних токова, боравећи у различним, овостраним и оностраним, световима, сневао Плаву Звезду, дивот-сеју Плавога Сунца!

(Песник Плави Вилењак)


IMG_20160816_104825

У детињству сам, када имадох пет или шест лета, први пут угледао Плаву Звезду понад Вилинског горја над брдом које се зове Небеска.

Замислите високо брдо које се зове Небеска!

То је дивотан доживљај и још дивотнија слика у плавом.

Била је ноћ Пунога месеца и небо бејаше ведро, чисто и бистро као горско језеро, и бејаше крај пролећа, доба када се косе рудине, ливаде и пропланци.

Слика је у плавом.

Све моје слике ноћи из детињства јесу слике у плавом.

Ноћу бих виђао, а, можда, и привиђао, танушне и дивотне – да ли девојке или виле у плавом!

Нема ниједне друге боје, ниједне друге вагре, само плаво и плаво, бескрајно и дивотно плавило које просто милује душу.

Доле сам видео ројеве свитаца, а горе ројеве звезда.

Нисам знао да ли је лепше горе или доле, нити сам, на тренутке, знао, шта је горе а шта доле, шта је унутра а шта напољу!

Седео сам на прагу куће од камена и брвана и зурио некамо у даљину и висину, зурио у ројеве звезда понад Небеске горе.

Дивио сам се, бескрајно дивио, ројевима и јатима звезда!

А онда сам, у трену једноме, угледао једну издвојену, усамљену Звезду, чија светлост бејаше снажнија и умилнија од свих иних звезда.

Треперила је, титрала, дрхтурила, лепршала и светлуцала плавом светлошћу, дивотно и умилно плавом светлошћу!

Рекао сам, гласно: Ово је моја Звезда!

Отац и мајка ме погледаше и, зачуђени, приупиташе: Која је твоја Звезда?

Одговорих им: Ено, она Звезда што јасно светли понад пропланка на Небески; ено, она Звезда – видите ли је? – што је плава као јутарње небо!

За ведрих ноћи, поготову ведрих ноћи пунога Месеца, увек бих тражио своју Плаву Звезду.

Разговарао бих с њом, певушио јој, поздрављао је срцем и душом…

Када ми је било осам година, ми смо се, из тих дивотних предела, одселили далеко некамо у један град негде у равници, напустивши Вилинско горје и Небеску планину над којом, јасније негде игде у свету, сијаше и трепераше моја Плава Звезда.

Од тада је никада више нисам видео на небу.

Залуд бих, за летњих ноћи пунога Месеца, седео пред кућом у врту, тражећи и призивајући своју Плаву Звезду – нигде је не бих угледао!

Често бих чуо шапат унутарњег гласа: Твоја Плава Звезда није никамо нестала, јер, никамо и не може нестати, већ је само одлучила поново да се роди, али овога пута или као Вила или као Девојка, и ти ћеш је, можда, још једном срести, или као Плаву Вилу или као Плаву Девојку.

Свеједно шта буде била, да ли Вила или Девојка, ти ћеш својим срцем осетити, видети и препознати у њој своју Плаву Звезду коју си одувек, не само у овоме животном току, и у сну и на јави сневао…

А онда сам, опет изненада, како то и бива, пре много година пронашао један дивотан двостих песника и пријатеља ми Маша Гавриловића, двостих који је у мојему срцу пробудио давнашње сећање на моју Плаву Звезду.

Ево тог двостиха:

Што ме нека Звезда прати,

где год свратим – Она сврати!

Тај двостих је данима, месецима и годинама одзвањао у мени, у мојему срцу, у мојој души, вазда изнова будећи у мени успомене на моју Плаву Звезду.

Рекао сам: Када будем у овоме свету пронашао своју Плаву Звезду, да ли као Вилу или као Девојку, закључаћу је у својему срцу, а кључић од срца бацићу у море…

Тако ће моја Плава Звезда заувек остати у мојему срцу, а моје ће срце путовати кроз многа сазвежђа и звездана јата, све док, једног дивотног дана, не стигне до Плавога Сунца.

IMG_20160816_105300

Драган Симовић: Песма последњег плавог вилењака


(Ову песму повећујем

последњим плавим вилењацима

са Плавога Сунца.)

x10062201127357586963

Тамо далеко иза свега,

иза ветрова,

киша и снегова,

иза планета,

сунаца и звезда,

с ону страну свих видљивих

твари и светова,

с ону страну туге,

патње и боли,

тамо је наша Прародина,

наша Прадомаја,

наш Празавичај,

тамо је наша Плава Планета,

наша Плава Звезда,

наше Плаво Сунце,

тамо је наш Дом,

тамо је, гле!

наша  Вечна Љубав,

тамо је Срце наше,

тамо је Душа наша,

тамо је наш Бог!

tumblr_static_stars-5

Драган Симовић: Праискона туга и праискона радост


Лирски записи из Акаше

Svarog1

Има тренутака када, истовремено, осећам и праискону тугу и праискону радост, када се у мом срцу, у мојој души помешају и сједине два посве опречна осећања, два посве супротна стања свеколиког мојега бића и суштаства, стања и осећања срца, душе, ума, свесности и свести.

Данас сам – уствари, ево, овога часа, овога трена! – упао у такво расположење, у такво стање мисли и осећања, главе и срца…

Почео сам да размишљам о свим својим грешкама које сам починио у овоме свету, у овом животном току, почео сам да сазерцавам и освешћујем све своје грешке, грешку по грешку, једну за другом…

Онда сам се, у једном трену, запитао: добро, све ми је то јасно, али шта је узрок, или још тачније, шта је пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету, у овом животном току?

И тада ми је из дубине унутарњег бића стигао одговор.

Пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету – а све моје грешке у овоме свету јесу само последица тог пра-узрока – јесте моја јака жеља у Оностраном, да се оваплотим, да се родим у овоме свету, с надом и вером, да ћу поправити или поништити своје грешке из неких ранијих животних токова.

Но, мени се чини, када, у тренутку вечности, све своје грешке у овом животном току сазерцавам са једног вишег духовног становишта, да ја не само што нисам поправио или отклонио своје грешке из ранијих животних токова, већ сам и у овом животном току починио такве грешке – које сам, наравно, придодао оним минулим грешкама – од којих се, можда, никада нећу ослободити!

Када сам то освестио, мене је утрену запљуснуо снажан вал космичке енергије што је, истовремено, и праискона туга и праискона радост.

Праискона туга стога, што сам у Оностраном уопште и могао пожелети да се родим у овоме свету, а праискона радост стога, што никада више, када се поново будем нашао у Оностраном, нећу ни пожелети да се икада вратим у овај свет варки, илузија, омаја и опсена.

Тамо далеко иза свега, иза ветрова, киша и снегова, иза планета, сунаца и звезда, с ону страну свих видљивих твари и светова, с ону страну туге, патње и боли, тамо је  наша Прародина, наша Прадомаја, наш Празавичај, тамо је наша Плава Планета, наша Плава Звезда, наше Плаво Сунце, тамо је наш Дом, тамо је, гле! наша  Вечна Љубав, тамо је Срце наше, тамо је Душа наша, тамо је наш Бог!

20160528_155144

Драган Симовић: ПЛАВО СУНЦЕ – СВАРОГОВ ЗЛАТНИ ИРИЈ


Лирски записи из Акаше

x14301256384027538120

01

Као млад песник, одговоре на битна и суштаствена питања тражих у овоме свету, међу земаљским књигама и  мудрацима,  међу интелектуалцима и академицима, да бих у неко доба, када сам већ произведен у витешки ред песника вилењака, за одговорима почео да трагам у оностраним пространствима, у Акаши.

Убрзо сам схватио, да су истинити и прави одговори само у Акаши, те да више немам ни један једини разлог да за битним и суштим одговорима трагам у овоме свету варки, илузија, омаја и опсена.

У овоме свету тражим одговоре само на она питања која се тичу овога света, како бих могао да обављам дужности и задатке од овога света.

Акаша је Велика Мајка свих знања, сазнања и познања, свих објава, догађања, прошлих и будућих, свих вести (информација), како овога света тако и иних светова.

Сада више не знам, да ли сам ја тражио Акашу или је Акаша тражила мене.

Чини ми се, ипак, да смо се узајамно тражили.

И, нашли се!

02

Одувек ме занимало и копкало – јер сам по природи својој, од детета, веома радознало сушто биће – шта се дешава са оним великим љубавима које из неких разлога не могу да се остваре у овоме свету, већ се, најчешће, трагично завршавају, што знамо из песничких и књижевних дела великих песника вилењака и књижевника посвећеника.

У земаљским изворима нисам нашао одговоре који би могли да задовоље моју веома радозналу вилењачку душу, те сам те одговоре потражио у Акаши.

Ово су моји увиди, моја сазнања из Акаше.

Постоји свет, негде дубоко и далеко у ПраВасељени (не у Материјалној Васељени!), где се, по одласку душа неостварених љубави и неостварених љубавника са овога света, такве љубави, које нису остварене у овоме свету, оваплоћују, отеловљују као чиста љубавна, духовна и светлосна бића.

Све што се ма где посеје, проклијаће негде другде, далеко одавде.

Све што се ма где зачне, то ће дубоко и далеко негде да израсте, да рађа и да се умножава.

Свака трагична љубав од овога света, биће благодарна и благородна љубав у Свету Љубави, а тај Свет је, као што видех и рекох,  далеко и дубоко негде у Језгру ПраВасељене.

03

У том Свету Љубави поново се састају љубавници чија велика љубав није могла или није смела да се оствари, да се оваплоти у овоме свету.

И, не само што се они у том свету састају, већ се и буквално сједињују и стапају у једно потпуно заокружено и високо духовно и светлосно биће.

Они постају једно биће, једна душа, једно срце, једна љубав.

Некада постају и звезда, најчешће бела или плава звезда.

Јер, беле и плаве звезде јесу високо духовна бића, за разлику од других звезда (жутих, наранџастих, румених и пурпурних) које нису чиста духовна бића, већ бића скрућена и заточена у материји.

Дакле, двоје љубавника постају једно сушто и божанско биће, у било каквом обличју и лику, али биће чисте љубави.

Што значи, да су они сами собом и по себи оваплоћење њихове велике љубави.

Они постају једно биће које се више никако не раставља.

Они постају вечна љубав у Свету Љубави, јер су затворили све ниже кругове стварања и еволуције.

04

Наша космичка драма на Земљи јесте драма трагања за нашим двојником, за оном другом половином нашег давно располућеног бића.

Најчешће је то потрага за другим, супротним полом.

Мушкарац трага за својом женском половином, а жена, пак, за својом мушком половином, да би се пронашли, састали и сјединили, поновно се оваплотивши у једно потпуно и заокружено биће које ће се потом сјединити са Животом, Светлошћу, Оцем, Мајком, Духом Стварања…

Да поновим: друга половина је (скоро) свагда и увек у супротном полу, када се ради о личностима чији животни, космички и божански програм није, од мрачних ентитета, нападнут и растурен, али личности чији је животни, космички и божански програм заражен космичким вирусом, своју другу половину, свог космичког и божанског двојника, траже некада и у бићу истог пола.

Са становишта тајне духовне науке Белих Ура, и њихов програм се може очистити и излечити од космичког вируса који су у њих убацили црни и мрачни ентитети, само уколико то истински пожеле, уколико схвате и освесте шта је узрок и праузрок њихових духовних поремећаја.

Јер, хомосексуализам није последица генетског, биолошког поремећаја, већ, превасходно,  космичког, духовног и божанског програма који је ко зна где и кад нападнут и заражен вирусима црних и мрачних ентитета.

Ово запамтите: сваки вид хомосексуализма, са становишта ведске тајне науке, јесте излечив, уколико се истински пожели и призове излечење и исцељене.

Но, све је то, ипак, ствар слободне воље!

05

Где се налази Свет Љубави?

Свет Љубави се налази на Плавоме Сунцу у плавом сазвежђу скривеном у пространствима Првобитне Васељене, с ону страну свих материјалних светова.

Тај свет је опасан са девет моћних енергетских прстенова и под изравним је надзором највишег реда духовних и светлосних бића која су у првом Творчевом Прстену, а та се духовна и светлосна бића, у неким тајним учењима, називају још и Престолима илити Тронима.

Плаво Сунце јесте наша Прадомаја, Прародина, Прапостојбина.

Одатле смо, на почетку свих почетака, давно негда кренули и, тамо се, на крају свих наших лутањима и трагињима по материјалним световима, заувек враћамо.

Тај свет се још зове и Сварогов Златни Ириј.

88888 mermaid-730432_960_720

Драган Симовић: Постоје љубави које нису од овога света…


Лирски записи

(Једној Плавој Вили залуталој у овај свет!)

13770249_625082150984912_7879355170537118268_n

Постоје љубави које нису од овога света.

Љубави које не могу да опстану и живе у овоме свету, јер овај свет још није дорастао, још се није узнео на духовне и божанске лествице, како би могао да осети и препозна лепоту и дивоту таквих љубави.

Такве љубави живе свој тајни живот у срцима и душама љубавника, живе у душама песника вилењака, живе у оним светлосним и божанским душама које се – грешком, свакако – низведоше у овај свет, а нису од овога света.

Зато су одувек све велике љубави у овоме свету бивале, истовремено, и трагичне љубави.

Због тих великих љубави, које нису од овога света, страдали су сви велики љубавници.

Сви велики љубавници који нису од овога, а залутали бејаху у овај свет, трагично су завршавали свој живот на Земљи.

Неке су каменовали, неке спаљивали, неке вешали и на крст распињали, неке везивали коњма за репове, а некима и главе одрубљивали.

Ништа овај свет не мрзи и не прогони тако као што мрзи и прогони велику, истинску и божанску љубав, љубав која није од овога света, љубав која превазилази и надилази све законе, све норме, све обале и све скучене оквире овога тескобног, суморног и мрачног света.

У овоме свету оваквом какав одувек јесте, никада није било ни места ни уточишта за оне љубави које нису од овога света, за оне узвишене, племените, истинске и божанске љубави које руше све стеге, све окове и оквире овога света, за оне љубави у којима су скривене многе истине и тајне далеких, овостраних и оностраних, духовних и божанских светова.

Такве љубави живе само у срцима песника и вилењака, само у душама богова и богиња, које ми, када их са Земље посмтрамо и сазерцавамо, видимо, осећамо и доживљавамо као скривене беле и плаве звезде на утихлом ноћном небу.

Али, без таквих љубави, зацело, ни овај свет – иако их никада прихватио није! – одавно, гле, ни постојао не би!

x10062201127357586963

Крешимир Микић: Искра


Потајно сам послао искру из своје душе

Кроз простор да нађе кут у њеном оку

Да се скрије ту као тајни траг

Да јој голица срце и пробуди пламен

Одавно смо на истоме путу

Тек невидљиви вео

Дијели нам стране по којима ходамо

Али исти је циљ

 

Једно је језеро од сребрних капи

У којем ћемо срести једно друго

Тамо је оно

Чека

А из његове дубине допире звук

Као зов

 

Ту ћемо се наћи

Ту ћемо се срести

И заплесати скупа сред чисте љепоте

Искра из њена ока полетјет ће спрам космоса

У само средиште Творчева срца

И настаће један нови живот

Универзум ће синути од радости…

1 1107611534