Лирика садашњег тренутка

01

Немци су нам, када смо се први сусрели са њима, били неми, зато смо их и прозвали Немима, Немцима.

Потом су примили наш језик и нису више били неми, али, свеједно, то првобитно име које смо им дали нисмо желели да мењамо.

Грци су нам, када смо их упознали, били гркима, зато смо их и прозвали Гркима, Грцима.

Како је грко постало горко?!

Лепше је грко него горко.

Није ми уопште јасно зашто смо у ову реч убацили још један, беспотребан, самогласник!

Да ли само зато, да би туђини, наши душмани, могли лакше да изговоре ову нашу реч!

Јер, туђини не могу да изговарају наше речи у којима су два и више сугласника један уз други.

Како су влаче постале хлаче?!

Како смо и зашто изгубили реч влаче, па уместо те ведсрбске речи убацили туђицу панаталоне, пантале?!

Како трвдо и рогобатно звучи реч панталоне, панта-лоне!

Зашто су отпали Срби влаче преиначили у хлаче?

И, зашто се влаче зову влаче?

Зато што се влаче, на-влаче, об-лаче.

Пре тога, у доба девичанства, нисмо морали ништа да влачимо, навлачимо и облачимо.

Нисмо морали из више разлога.

Пре свега, тада је Планета Земља била Звезда Земља,  Плава Звезда Земља, те све на њој бејаше складно и уосаображено са Творцем.

Топлота је на нашој Плавој Звезди у то доба била сасма уједначена: између двадесетиседам и тридесет ступњева, у зависности од тога, да ли је зима или лето.

Значи, били смо посве заштићени од свих спољних утицаја, па није ни требало ишта на себе да влачимо, односно, да навлачимо.

Други разлог је тај, што смо ми у доба девичанства били усаборажени и усаглашени са Творцем, Природом и Васељеном, те нисмо ни знали за стид и срам те врсте, нисмо се стидели и срамили својих обнажених, нагих тела.

Све је тада у нама, на нама, око нас и над нама било складно и природно.

Били смо слика и прилика Творца, Васељене и Природе.

А ту онда, заиста, нема места ни за какав стид и срам те врсте.

Чему стид и срам кад смо и сами Природа!

Ишли смо, радили, певали, плесали, спавали, водили љубав, и све друго чинили, посве наги, посве обнажени, без ичега беспотребног, без икакве кожице или крпице  на нашем телу које је и само било посвећено и свето.

02

Када на платнима старих мајстора, великих посвећених сликара, посматрате портрете нагих, обнажених жена, ви то не доживљавате као порнографију, као кич, као скаредност, већ као једну праискону чистоту, лепоту и дивоту.

На платнима Тицијана, Каравађа, Рубенса и Гоје све наге жене су светице, виле и богиње.

Гојина Нага Маја посве је чедна, смерна, кротка и блажена.

Ви се не стидите, ви се не срамите док је посматрате.

Можете је посматрати у друштву својих родитеља и своје деце, без стида и срама.

Она није са Земље; она је из неких вишњих, духовних и божанских светова.

Ниједну од тих посве нагих жена не осећате као блудницу, као распусницу, већ, уистини, као светицу, као богињу, као оваплоћене духовних бића из вишњих светова.

Њихова нагота није порнографија, није кич, није скаредност, већ праискона девичанска чистота и дивота.

Оне су безгрешне; оне су посве природне и честите, усаглашене са Творцем и Природом.

Оне зраче; оне исијавају чаролијску унутарњу светлост девичанске љубави.

Зашто је то тако?

Зато што су сви велики мајстори сликари били ведски, хиперборејски, аријевски посвећеници, зато што су нагу жену посмтрали очима ведског човека, сазерцавали је кроз призму ведске, аријевске и хиперборејске културе и духовности.

Они су је посматрали очима Творца.

Они нису били јудео-кршћани по свом унутарњем бићу, по својој души, иако су живели и стварали у мрачном јудео-кршћанском свету.

Не, они су били ведски свет унутар јуде-кршћанског света.

Били су свет по себи и свет за себе.

Били су од наше ведске, ведсрбске и хиперборејске расе.

Они нису знали да су од наше ведске расе, али, свеједно! – ми знамо!

Наше срце

куца у грудима

оних које љубимо;

наша љубав

греје срца

оних које љубимо,

и наши снови

постају сновима

оних које љубимо.

Они које љубимо,

постају љубав у нама

која никада не умире.

Из љубави у нама,

гле!

рађа се

вечан живот.

Какав ће бити наш будући свет у којему ћемо се настанити по оддласку са овога света, највише зависи од наших дела љубави.

Наша дела љубави у овоме свету јесу наша пропусница и улазница за улазак у један будући свет.

Каква су нам дела љубави у овоме свету, такав ће нам и бити тај будући свет.

Све ће одавде бити пресликано тамо.

Свакоме према делима, према заслугама.

И није важно којој смо вери, којој раси, којој култури, којој цивилизацији, којему роду, племену и народу припадали, наша су дела љубави најпресуднија у свему.

Што смо сејали овде, то ћемо тамо жњети.

Зашто говорим о делима љубави, а не о неким другим делима?

Зато што изван дела љубави и нема никаквих других дела.

Сва друга дела изван дела љубави, одлазе у таму, у црну рупу, у нигдину.

Не постоје, нема их!

А нема ни твораца тих дела која нису дела љубави.

Они што нису творили никаква дела љубави биће посве поништени у црним рупама.

Такви одлазе на космичку и божанску рециклажу и враћају се у првобитно стање чисте енергије.

Из тог првобитног стања чисте енергије, ко зна шта ће бити и камо ће отићи!

Ово се сазнање прећуткује у многим религијама.

Прећуткује се, канда, из двају разлога: или намерно, са сврхом и смислом, како би што лакше владали масама, или, пак, из разлога што још нису дошли до тих увида и сазнања!

Али, истина је сушта, да све, у свим световима, зависи од наших дела љубави.

Ако нас Љубав не спасе, ништа нас друго спасити неће!

А љубав је Савршенство Створитеља.

У Љубави је све Савршено, као и у Створитеља.

Сврха, смисао и циљ Љубави јесте Савршенство у Створитељу.

Љубав је вазда и увек или Савршена или то није Љубав!

Нема несавршене Љубави.

Све што није Савршенство и Савршено, не може се ни назвати Љубављу.

Оно што није Савршено и Савршенство јесте подражавање, опонашање, имитација Љубави.

Свет је пун и препун оних који једино умеју да опонашају Љубав.

Опонашање Љубави јесте ругање Љубави.

Ако се ругамо Љубави, онда се ругамо и Савршенству Створитеља, ругамо се Делима Његовим.

Онај ко снева о Љубави мора сневати и о Савршенству, зато што једно без другог не иде!

Не могу истински да љубим Некога и Нешто, уколико не тежим Савршенству Створитеља.

Тежња ка Савршенству јесте, истовремено, и тежња ка Стварању.

Љубав се огледа у властитим Делима Љубави.

Без Дела Љубави нема ни Саме Љубави.

Ако не стварам, онда и не љубим!

Истински љубити, значи: истински стварати.

У Створитеља је све Стварање, а кроз Стварање се и рађа Савршена Љубав.

У Створитеља је све Љубав, а из Љубави се и рађа Савршено Стварање.

Љубав и Стварање јесу, у исти мах, и узрок и последица једно другом.

Стварање је последица Љубави, а Љубав је узрок Стварања.

Све што видимо у свим овостраним и оностраним световима јесте, истовремено, и узрок и последица Љубави и Стварања.

У ономе кога љубим ја видим и Савршенство Створитеља.

Ако ја у ономе кога љубим не видим и Савршенство Творца, онда ја, уистини, и не љубим онога кога умишљам да љубим, већ само опонашам, имитирам, подражавам Љубав, обмањујући, истовремено, и себе и њега, ругајући се, у исти мах, како себи тако и њему, како Творцу тако и Љубави.

Љубав је Све у Божјем Стварању.

Изван Љубави ничега нема!

Све што није Љубав – то и није, тога и нема!

Веровао сам! И знао сам!
Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости,
Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности;
они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива
и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна,
за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка,
да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости.
Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје
тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима
творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле,
Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,
у сутон вечерњи, 30. рујна, 7519. года.

Лирски записи из Акаше

01

Наше физичко тело није одувек било овако густо, згуснуто, скрућено, ломљиво, рањиво и тешко.

У Летописима Акаше стоји, да је у почетку згушњавања и обликовања материје, а материја је, такође, произишла из светлости, наше физичко тело било растресито, порозно, ваздушасто, етарично, флуидно и лагано.

Тело нашег звезданог претка висине три метра, растресито и флуидно, тежило је око педесет килограма.

Колико би тежило тело чевека те висине у данашње време?

02

Физичко, материјално тело звезданог човека на Земљи почело је да се обликује око плавог, сребрног и златног зрака првобитне светлости.

Уствари, плави, сребрни и златни зраци првобитне светлости, пре настанка физичког, материјалног тела, садржавали су у себи чисту свесност, а из чисте свесности обликује се тело свесности, да би потом почела да се васпостављају и остала наша тела: етарично, душевно, умно, духовно и божанско.

На крају је почело да се ствара и обликује видљиво физичко (седмо) тело, које је замишљено као посуда, као возило свих осталих наших тела у овом материјалном свету.

Ми, данашњи, потомци звездане расе, имамо седам тела која заокружују једну дивотну целину Божјега Савршеног Стварања.

Седам тела и седам чакри!

Ништа у Божјем Савршеном Стварању није, нити може бити, случајно!

03

Рекосмо већ, да наша видљива материјална тела, на самом почетку настанка видљивих материјалних тела, нису била тако згуснута, тако скрућена, тако скамењена и, наравно, тако рањива и ломљива, као што су то данас.

Хајде још нешто да разјаснимо, како бисмо могли да следимо и пратимо ту невидљиву нит Божјега Стварања, и да разумемо шта се и како потом одвијало и развијало.

Наши преци, они који су први дошли на Земљу – што значи, први круг постања и развоја наших предака – јер постоји више (елипсастих, спиралних, концентричних) кругова Божјега Стварања и духовног развоја (духовне еволуције) наших предака, бејаху чиста звездана (светлосна) раса и зваху се Суријанцима, док их неке друге тајне науке зову још и Лемуријанцима.

Суријанцима се зваху по Сурији илити Плавом Сунцу са којега су, зацело, и дошли.

У потоњим праведским језицима (у другом и трећем кругу развоја човека и језика) сачувана је та реч, али у донекле измењеном значењу, и означава ово Сунце у материјалној Васељени, иако је, првобитно, Сурја означавала Плаво Сунце, Духовно Сунце које није попут овог материјалног Сунца, овог видљивог Сунца чија никад утврђена топлота и светлост пржи и спаљује сваку материју, већ је, светлост и топлина Плавога Сунца, деловала умилно, благотворно и тако блажено да је просто миловала, смиривала и исцељивала свако физичко обличје, сваки вид физичког, материјалног тела, као и саме чисте материје.

о4

Сећање на првобитне Суријанце, Сурије и Суре, сачувано је, како што рекосмо, у свим потоњим ведским језицима, а један од тих древних ведских језика, наравно, јесте и ведсрбски.

И у савременом србском постоје речи проишле од првобитне Сурје, Суре, Шуре, као што су, на прилику, сурутка, сурица, сурити, сури (орао), суров, сурови, сураб, сураби, итд.

Сури орао није добио име ни по каквој сурој боји, како многи мисле, но, стога, што орао представља и симболизује птицу Сунца, али, Плавог Сунца!

У племенима црногорских и херцеговачких горштака, отреситим и храбрим ратницима, дају име Сури.

Сури, значи: ратник, витез, јунак.

Сурутка је, рецимо, божански напитак који потиче од Сунца, али, опет, Плавога Сунца.

Наши савременици нису ни свесни шта све садржи сурутка и какво окрепљујуће и исцељујуће дејство има!

Савремени Срби, који су, под утицајем јудео-кршћанства, прекинули све духовне везе са ведским наслеђем, и реч суров несувисло употребљавају и још је нусувислије тумаче.

Суров или Сурови је, по нашим древним прецима, био оваплоћење (знамен, симбол) сунчевог сина, сунчевог ратника, сунчевог јунака.

Највиши ступањ ратничког посвећења, ратничке иницијације, у наших древних предака, добијао је звање, позвање и титулу Сури и Сурови.

Рећи Сури или Сурови, то је значило, да је посвећени, уистини, толико храбар и вешт ратник, да се напросто може сматрати Сунчевим ратником.

05

И наши потоњи преци, у трећем и четвртом кругу Стварања и духовног развоја, који се зваху Стриборијанцима илити Хиперборејцима, сматрали су себе за Сунчеве ратнике, што су и после њих, наши преци у петом кругу Стварања и духовног развоја – Бели Срби – прихватили и сачували у свом ведсрбском језику.

Сви владари, краљеви и цареви Белих Срба, сматрали су себе синовима и кћерима Сунца или Неба, да би, много тисућа година иза тога, и ини народи, који нису од Белих Срба, усвојили то пра-ведско предање, звање, позвање и титулу за своје владаре, краљеве и цареве.

До скора су сви европски краљеви сматрали себе синовима Сунца.

Један од тих европских краљева, пре само нешто више од триста година, под снажним утицајем ведског и хиперборејског мита, назваће себе Краљ Сунце, јер је, уистини, био уверен, да је син Сунца.

И јесте син Сунца, зато што тај европски краљ (наравно, ово је остала тајна до дана-дањег) води порекло од Белих Срба, будући да његов знанични отац није истинити његов отац, већ један посвећени витез на двору, пореклом Бели Србин.

Ко зна колико је (тајних, скривених, незаконитих) потомака Белих Срба вековима владало на европским дворовима!?

У времену које долази, откриће се још многи тајни и скривени потомци Белих Срба, јер су Бели Срби свуда по свету, на овај или онај начин, посејали своје семе.

06

Дуго сам, у Акаши, трагао за пра-кореном речи Срб, Србин, не задоваљавући се већ постојећим тумачењима, објашњењима и разјашњењима позитивистичких и материјалистичких језикословаца, филога и лингвиста, да бих, тек данас, после толиких година лутања и трагања, дошао до познања, да корен илити пра-корен речи Срб, Србин, није Сораб, Сораби, већ Сураб, Сураби, односно: Су-Ра-Б, Су-Ра-Би.

Срби су, (Бели) Срби, име добили по Сури, Богу Плавога Сунца.

(Јадранки, Белој Србкињи

 и Дивотној Госпи из Републике Србске,

посвећујем ову песму благодарну.)

Неке су божанске душе

дошле на овај свет,

само да би чиниле и твориле

дивотна дела

љубави,

лепоте и доброте.

Неке божанске душе,

које су се у људском лику

појавиле међу нама,

греју и обасјавају овај свет

топлином и светлошћу

своје дивотне

љубави,

лепоте и доброте.

Без тих божанских душа,

које су кротке,

 благодарне и светлозарне,

а које су међу нама скоро нечујне,

невидљиве и  неприметне,

сви наши животи у овоме свету

не би имали баш никаквог смисла.

Тим божанским душама,

које су водичи и чувари

свих иних душа у свету,

благодарим,

вазда и навек,

свим бићем

и суштаством својим!

Лирика вечног тренутка

(Вилуши Перуновој и њеном сину Владимиру, посвећујем ове лирске записе, да се сете и присете, када то буде било важно и битно!)

01

Може бити важно ко сам ја и шта сам ја у овоме свету, али уопште није важно ко сам ја и шта сам ја за овај свет, за људе овога света, за људе огрезле у материји, за људе који изван материје не могу ништа ни да виде ни да схвате ни да осете.

За овај свет омаја, илузија и опсена, гле! уопште ми није важно ко сам ја и шта сам ја.

И, баш ме брига за свет!

Ја сам само сунчев зрак који је на тренутак пао и обасјао овај свет, а потом ће путовати даље кроз сазвежђа и звездана јата.

Сунчев зрак може пасти и у највећу каљугу, али се нигда испрљати неће!

02

Битно је изнад важног.

Важно никад не може бити битно.

Важно је ко сам ја и шта сам ја у овоме свету, али је битно ко сам ја и шта сам ја у вишњим духовним и божанским световима.

Битно је увек у вези са Богом.

Битно је све што је божанско и духовно.

Овде сам накратко, и зато ми овде ништа не може бити битно.

Може бити важно, но, никада не може бити битно!

Овде ћу, у овом лику и обличју, проживети неко кратко време – шездесет, осамдесет или стотину година, и, потом ћу отићи.

Свеједно је да ли педесет или сто година!

То је само један трен у Космосу.

Желим заувек да одем одавде.

Не желим да се враћам.

Боже, саклони!

Видео сам све и доживео све у овоме свету.

Овде се све врти укруг.

Од тог врћења укруг све је постало једнолично и досадно.

Не бих желео да ишта од тога поновим.

Не бих желео да будем ђак-понављач!

03

Суштина и бит нашег живота није у материјалном телу.

Наше физичко, материјално тело јесте тек одело нашег битног и суштог живота.

Нашег живота који је у Језгру Васељене, у Срцу Творца, у Материци Велике Мајке.

Материца Велике Мајке јесте Водеан Вечног Живота.

Нико од људи из овога света не може видети бит и суштаство нашег Вечног Живота.

Људи могу видети само наше физичко тело, и по њему ће вазда и увек судити о нашем животу на Земљи.

Али, нико од њих не може ни видети ни чути ни омирисати нити опипати у нашем земаљском животу наш Вечан Живот који је негде с ону страну свега видљивог и опипљивог.

Наш Вечан Живот је с ону страну свих илузија, омаја и опсена људи овога света.

И, надасве, шта је стварно и стварност у овоме свету?

Нико не зна, а сви лажу и себе и друге да знају!

Овде нема ничег стварног, нема никакве стварности.

Нека ми неко покаже шта је то стварно и стварност у овоме свету!

Све се у трену преокрене, све се у трену изгуби, као магла, као дим.

Стварно и стварност је с ону страну свега.

Тамо где је и наш Живот Вечан.