Поезија је тајни језик Богова.

Поезија је тајни језик Љубави.

Богови нам се обраћају језиком Поезије, најдивотнијом алхемијом песничке речи.

Истинске Љубави могу само језиком Поезије да се изразе.

Колико Љубави има у Поезији, толико је и велика та Поезија; колико Поезије има у Љубави, толико је и велика та Љубав.

Обичне речи из свагдањег живота постају Поезија када се обраде у алхемичарским лабораторима језика Поезије.

Сви ми када говоримо и пишемо изван језика Поезије, слично или исто говоримо и пишемо.

Али, када говоримо и пишемо језиком Поезије, онда свако од нас говори и пише другачије, онда свако од нас пише на свој начин, својим стилом –  срцем и душом.

Поезија се пише срцем и душом.

Поезија се не пише главом, не пише умом.

Ум је безличан, јалов и стерилан.

Ум бива и досадан.

Али, када нам неко казује срцем и душом, када нам казује Поезијом – никад нам неће бити досадан – напротив! биће нам милина да га слушамо, просто ћемо га молити да нам што више казује.

Ово је век без песника и Поезије, и зато је ово један од најсуморнијих и најдосаднијих векова.

Свет без Поезије јесте свет без Љубави.

Свет без Поезије јесте свет безличних људи, људи без сврхе и смисла.

Свет без Поезије јесте свет ходајућих мртваца.

Рептили су сакрили Поезију од људи, а онда су лако поробили.

Умно и духовно поробљавање човечанства почело је избацивањем Поезије из живота људи.

Људи без Поезије постају чопори и крда, стадо које се води на кланицу.

Наш повратак Плавој Звезди, Плавоме Сунцу, нашој Прадомаји и најдивотнијој Љубави Свих Љубави води кроз Поезију, кроз Лирику срца и душе.

Србине брате и Србкињо сестро, мој бели роде

Увек кад су клали и убијали Бога у теби

Пакостили су сами себи и својим поступком

Доносили су зла у свој дом и својима

 

Бог истине и правде све то зна и види!

Па ће тај исти Бог ускоро да их све до једнога постиди!

И одведе пред Божији суд и до огњеног олтара правде !

Палили су ти вековима цркве и историјске књиге

Да се све твоје заслуге за све народе света затру, искорене и не виде

Да би после тога проповедали лажи о теби мој Бели Роде!

 

Али зрно истине и правде је увек  негде остало

И увек ће наново да никне бели лик и покаже свету свој бели лик

И опет ће јак и снажан ванземаљски  глас да пуним плућима викне и загрми из даљине

И затражи истину и правду за своје бело србско јато …

Драгану Симовићу,

Песнику-Пророку,

који битише у свим световима

које је изнедрила Вечна Потка.

Једино га нема у србским читанкама,

које образују потоња покољења.…

Ваљда – што Песник

у њих не може да стане…

И би битка у Е г о д р а г у 

И добише је Витези Праисконог Реда 

И рече Аранђел Румених Облака 

Један од јунака чијег мача фијук није спио

Док није пала исходишна игла – надвагана

Битке за победу деце бога СРБ-а

Што пре стотину векова донеше Земљи

Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:

Сада нас Мансанмане Остварени

Чека Велики изазов Освете ега-не-ега

Можда још тежи од саме битке –

Шта урадити са побеђенима?

Видим и знам, знам, знам и видим

Да мислимо, осећамо и деламо

Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:

С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа.

Лирски записи срца и душе

Ко зна кроз колико сам животних токова, боравећи у различним, овостраним и оностраним, световима, сневао Плаву Звезду, дивот-сеју Плавога Сунца!

(Песник Плави Вилењак)

У детињству сам, када имадох пет или шест лета, први пут угледао Плаву Звезду понад Вилинског горја над брдом које се зове Небеска.

Замислите високо брдо које се зове Небеска!

То је дивотан доживљај и још дивотнија слика у плавом.

Била је ноћ Пунога месеца и небо бејаше ведро, чисто и бистро као горско језеро, и бејаше крај пролећа, доба када се косе рудине, ливаде и пропланци.

Слика је у плавом.

Све моје слике ноћи из детињства јесу слике у плавом.

Ноћу бих виђао, а, можда, и привиђао, танушне и дивотне – да ли девојке или виле у плавом!

Нема ниједне друге боје, ниједне друге вагре, само плаво и плаво, бескрајно и дивотно плавило које просто милује душу.

Доле сам видео ројеве свитаца, а горе ројеве звезда.

Нисам знао да ли је лепше горе или доле, нити сам, на тренутке, знао, шта је горе а шта доле, шта је унутра а шта напољу!

Седео сам на прагу куће од камена и брвана и зурио некамо у даљину и висину, зурио у ројеве звезда понад Небеске горе.

Дивио сам се, бескрајно дивио, ројевима и јатима звезда!

А онда сам, у трену једноме, угледао једну издвојену, усамљену Звезду, чија светлост бејаше снажнија и умилнија од свих иних звезда.

Треперила је, титрала, дрхтурила, лепршала и светлуцала плавом светлошћу, дивотно и умилно плавом светлошћу!

Рекао сам, гласно: Ово је моја Звезда!

Отац и мајка ме погледаше и, зачуђени, приупиташе: Која је твоја Звезда?

Одговорих им: Ено, она Звезда што јасно светли понад пропланка на Небески; ено, она Звезда – видите ли је? – што је плава као јутарње небо!

За ведрих ноћи, поготову ведрих ноћи пунога Месеца, увек бих тражио своју Плаву Звезду.

Разговарао бих с њом, певушио јој, поздрављао је срцем и душом…

Када ми је било осам година, ми смо се, из тих дивотних предела, одселили далеко некамо у један град негде у равници, напустивши Вилинско горје и Небеску планину над којом, јасније негде игде у свету, сијаше и трепераше моја Плава Звезда.

Од тада је никада више нисам видео на небу.

Залуд бих, за летњих ноћи пунога Месеца, седео пред кућом у врту, тражећи и призивајући своју Плаву Звезду – нигде је не бих угледао!

Често бих чуо шапат унутарњег гласа: Твоја Плава Звезда није никамо нестала, јер, никамо и не може нестати, већ је само одлучила поново да се роди, али овога пута или као Вила или као Девојка, и ти ћеш је, можда, још једном срести, или као Плаву Вилу или као Плаву Девојку.

Свеједно шта буде била, да ли Вила или Девојка, ти ћеш својим срцем осетити, видети и препознати у њој своју Плаву Звезду коју си одувек, не само у овоме животном току, и у сну и на јави сневао…

А онда сам, опет изненада, како то и бива, пре много година пронашао један дивотан двостих песника и пријатеља ми Маша Гавриловића, двостих који је у мојему срцу пробудио давнашње сећање на моју Плаву Звезду.

Ево тог двостиха:

Што ме нека Звезда прати,

где год свратим – Она сврати!

Тај двостих је данима, месецима и годинама одзвањао у мени, у мојему срцу, у мојој души, вазда изнова будећи у мени успомене на моју Плаву Звезду.

Рекао сам: Када будем у овоме свету пронашао своју Плаву Звезду, да ли као Вилу или као Девојку, закључаћу је у својему срцу, а кључић од срца бацићу у море…

Тако ће моја Плава Звезда заувек остати у мојему срцу, а моје ће срце путовати кроз многа сазвежђа и звездана јата, све док, једног дивотног дана, не стигне до Плавога Сунца.

Душица и Милорад: ЗЕМЉА ЗВЕЗДА

Стихове казују: Душица Милосављевић и Милорад Максимовић

Опремио: Стари Словен

(Ову песму повећујем

последњим плавим вилењацима

са Плавога Сунца.)

Тамо далеко иза свега,

иза ветрова,

киша и снегова,

иза планета,

сунаца и звезда,

с ону страну свих видљивих

твари и светова,

с ону страну туге,

патње и боли,

тамо је наша Прародина,

наша Прадомаја,

наш Празавичај,

тамо је наша Плава Планета,

наша Плава Звезда,

наше Плаво Сунце,

тамо је наш Дом,

тамо је, гле!

наша  Вечна Љубав,

тамо је Срце наше,

тамо је Душа наша,

тамо је наш Бог!

Лирски записи из Акаше

Има тренутака када, истовремено, осећам и праискону тугу и праискону радост, када се у мом срцу, у мојој души помешају и сједине два посве опречна осећања, два посве супротна стања свеколиког мојега бића и суштаства, стања и осећања срца, душе, ума, свесности и свести.

Данас сам – уствари, ево, овога часа, овога трена! – упао у такво расположење, у такво стање мисли и осећања, главе и срца…

Почео сам да размишљам о свим својим грешкама које сам починио у овоме свету, у овом животном току, почео сам да сазерцавам и освешћујем све своје грешке, грешку по грешку, једну за другом…

Онда сам се, у једном трену, запитао: добро, све ми је то јасно, али шта је узрок, или још тачније, шта је пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету, у овом животном току?

И тада ми је из дубине унутарњег бића стигао одговор.

Пра-узрок свих мојих грешака у овоме свету – а све моје грешке у овоме свету јесу само последица тог пра-узрока – јесте моја јака жеља у Оностраном, да се оваплотим, да се родим у овоме свету, с надом и вером, да ћу поправити или поништити своје грешке из неких ранијих животних токова.

Но, мени се чини, када, у тренутку вечности, све своје грешке у овом животном току сазерцавам са једног вишег духовног становишта, да ја не само што нисам поправио или отклонио своје грешке из ранијих животних токова, већ сам и у овом животном току починио такве грешке – које сам, наравно, придодао оним минулим грешкама – од којих се, можда, никада нећу ослободити!

Када сам то освестио, мене је утрену запљуснуо снажан вал космичке енергије што је, истовремено, и праискона туга и праискона радост.

Праискона туга стога, што сам у Оностраном уопште и могао пожелети да се родим у овоме свету, а праискона радост стога, што никада више, када се поново будем нашао у Оностраном, нећу ни пожелети да се икада вратим у овај свет варки, илузија, омаја и опсена.

Тамо далеко иза свега, иза ветрова, киша и снегова, иза планета, сунаца и звезда, с ону страну свих видљивих твари и светова, с ону страну туге, патње и боли, тамо је  наша Прародина, наша Прадомаја, наш Празавичај, тамо је наша Плава Планета, наша Плава Звезда, наше Плаво Сунце, тамо је наш Дом, тамо је, гле! наша  Вечна Љубав, тамо је Срце наше, тамо је Душа наша, тамо је наш Бог!