Лирски записи из Акаше
01
Бели Срби су веома талентован народ.
Сваки Бели Србин примио је неки таленат, неки дар од Творца, од Духа Стварања.
Беле Србе, између осталог, и због тога већ вековима прогоне.
У прогону Белих Срба већ столећима, већ тисућама лета, предњачи Ватикан.
Ватикан је творевина најнижих рептилских раса.
Рептилске расе су човеколики мрачни ентитети који људска тела користе као помагала, као возила у овоме материјалном свету, а, у суштини, то су разни гмазови: змије, гуштери, змајеви…
Ватиканом од самог оснивања владају архирептили.
Све папе су биле архирептили, и сви високи свештеници и жреци јудео-кршћанских цркава на Западу били су гмазови.
Отуда, најкрволочнији злочинци, најгрозоморнији човеколики зверови и ини мрачни ентитети своје уточиште траже, и налазе, у јудео-кршћанству, у католицизму.
Уистини, јудео-кршћанство није религија словесних бића, већ је то бесовка идеологија најмрачнијих човеколиких ентитета.
Православље нема благе везе са јудео-кршћанством.
Православље је живо предање наших божанских предака.
То је жива вера, живо знање наших белих богова, богова који су у древности живели са нама и међу нама.
Наши бели богови – то смо ми!
Ми смо раса, род и народ белих богова.
Православље је слављење и узношење наших белих богова.
Православац је онај који се живо сећа својих богова и предака.
Православац није јудео-кршћанин.
Он је ведски човек, човек ведског знања, човек звездане расе.
02
И Беле Србкиње су веома талентоване, на свим пољима стварања и стваралаштва.
Талентоване, бистре, паметне, мудре, неустрашиве и лепе.
То су врлине, то су одлике Белих Србкиња!
Беле Србкиње имају пречисто срце и пречисту душу.
Зато јесу и физички лепе.
Лепота тела Белих Србкиња зрачи из срца, из душе.
На свом животном путу још никада нисам срео Белу Србкињу која није лепа.
Свака је од њих лепа на неки свој, непоновљив начин.
Свака је Бела Србкиња уникатна, оригинална, непонвљива.
И, свака је личност!
Међу Белим Србкињама нема персоне; све су личности, личности оригиналне и непоновљиве.
03
Дуго сам чекао на буђење Белога Србства.
Дуго сам бивао посве усамљен.
Чинило се, у неком времену, од пре тридесет, четрдесет лета, када сам био млад и на почетку овога пута, да је Бело Србство посве ишчилело, некамо нетрагом нестало са Земље, те да су сви моји трудови око тога узалудни и бесмислени, као и то, да ћу ја остати посве усамљен до краја овог свог земаљског живота.
И, гле чуда!
У трену када сам осетио страховит умор од свега што сам чинио, па и од самог живота у овоме свету, када сам намеравао да се повучем у дубоку самоћу и тишину, да престанем да пишем и стварам, појавили су се они на које сам одувек чекао, надајући се, у дубини бића својега, да они, ипак, негде постоје, скривени и прикривени, те да једном, пре или доцније, морају доћи.
И, дошли су!
Душица, Светлана, Верица, Милица, Бранислава, Роса, Владан, Милорад, Марко, Милан, Соко са Велебита…
Из дана у дан њих је све више, и наше звездано и духовно јато бива све лепше, све богатије, све јаче, све моћније.
04
Овом приликом желим да истакнем три србске песничке виле, три Беле Србкиње веома даровите, бистре, паметне и мудре, три изузетне песникиње лирске вокације.
То су Душица Милосављевић, Бранислава Чоловић и Светлана Рајковић.
Њих три су, уистини, такви песнички таленти какви се ретко срећу у овоме времену, у овоме опсеном свету огрезлом у вулгарни материјлизам и бестијални примитивизам!
У времену које долази, у Златноме добу Сварога, у Добу Белога Србства, њих три ће, верујем и знам, бити слављене и величане као песничке беле богиње.
Дивота над дивотама!
