Нека ми опросте,

сви драги и мили,

за све што сам им,

негда и негде,

нажао учинио,

као и за оно

што им нисам учинио,

 а бејах помислио,

можда,

да им учним.

Нека ми опросте,

 сви,

јер Пут до Светлости

и Спасења

 јесте напоран и дуг!

 

Лирика вечног тренутка

01

Вечерас сам, некако изненада (а све што је за нас битно и суштаствено, то нам се, некако, дешава изненада, у трену просветљења) дошао до познања, да се наш истински живот дешава негде другде, у неким вишњим духовним и божанским световима, а да ми, овде на Земљи, само опонашамо, подражавамо, имитирамо онај истински живот који негде другде живимо.

02

Заиста, ми смо овде само на пропутовању, а наше путовање – кроз овостране и оностране светове, кроз сазвежђа и звездана јата, кроз многе видљиве и невидљиве васељене – нема ни почетка ни свршетка: никад није почело (јер је одувек било) и никада се завршити неће (јер заувек јесте).

03

Нестаће, у неком добу које је пред нама, свеколика материјална Васељена; јер све што је материјално то пре или доцније нестати мора, то без престанка нестаје и увек изнова постаје.

Наш дух је вечан, наша душа је вечна и наш истински живот је вечан.

И када не буде било материјалне Васељене – нашег ће вечног живота бити!

Вечан је наш истински живот који живимо у Створитељу, у Извору Живота, у Водеану Љубави, а не ово опонашање живота, не овај привид од живота у материјалној Васељени.

 

04

На овај свет сам, у овом животном току, у овој инкарнацији, дошао само зарад освешћивања: зарад освешћивања свих својих прошлих и будућих живота и животних токова, свих својих путовања кроз многе светове у којима сам боравио, у којима јесам и у којима ћу (поново) бити.

Успут сам сам се заљубљивао и бивао заљубљен као нико на свету; успут сам се женио, стварао, рађао и подизао децу; успут сам учио, образовао се, завршавао некакве (а можда никакве!) школе; успут сам писао поезију и веровао у поезију (благодаран сам поезији, јер сам кроз поезију и преко поезије дошао до највиших увида и познања у овом животном току); успут сам… много тога је бивало успут!

Али, све што је успут, то и није битно!

Битно је моје буђење и освешћивање, битни су моји увиди из Акаше, битна је моја повезаност са Извором Живота, битна је Божја Љубав и Милост које ме држи, која ме води, која ме чува, штити и брани.

05

Вечерас мислим на све вас.

На сваког од вас – мојих вилењака и добрих вила – понаособ.

На сваку Белу Србкињу и на сваког Белог Србина, понаособ.

Мислим на вас, и све вас љубим.

Мислим на вас, јер не могу без вас, као ни ви без мене.

Мислим на вас, јер сви смо ми једно племе, једно јато и, сви ми путујемо и путујемо заједно.

Путујемо и путујемо… и нашем путовању нема свршетка.

Мислим на вас, и, у визијама се, повезујем с вама преко космонета; повезујем се с вама, повезујем са сазвежђима и далеким световима; повезујем се са свим драгим и милим бићима у свим васељенама, у свим космосима, љубећи све вас!

Није ми јасно, како је тврда реч волети (чији етимолошки корен још не могу да уловим!) посве потиснула дивотну и топлу ведсрбску реч љубити!

 

06

Овде, где боравим, на самој граници са Румунијом, немам свој интернет већ, повремено, и то само на кратко, одлазим код суседа да, на брзину, објавим своје песме и лирске записе на Србском журналу. Мобилни телефон, последњих дана, једва да користим, зато што ми румунски оператер у свакој прилици скида кредит: било да ја вас позовем, или, пак, ви мене!

(Ово је чудновато! Седимо испод једног ораха нас петоро. Сви држимо укључене телефоне. Нико од присутних није у ромингу, само ја, само мој телефом! Мењамо места, вртимо се укруг, но, узалуд! Мој телефон је и даље једнако у ромингу, у румунској мрежи, некад и посве блокиран.)

Али, ја знам одакле то долази и ко тиме управља.

Знам да то тамни раде преко румунског оператера; знам да су, овде на банатској ветрометини, уловили мој број и, сад ме ометају и блокирају.

У великом су страху, у паници, у хаосу, јер им се ближи крај, јер им се ближи коначни свршетак.

Желе да нас раздвојене, разједине, да нас уплаше, али неће!

Не могу!

Јачи смо и моћнији од њих.

Ми смо синови и кћери Белих Богова и Белих Богиња; ми смо потомци Белих Ура; ми смо Они који су били, који јесу и који ће бити.

Ми смо одувек и заувек!

Мислим на вас и, љубим све вас.

Јер, ви сте – ја, а ја сам – ви!

07

На питање:

ко си ти?

Сваки Бели Србин

 и свака Бела Србкиња

може дати одговор:

ја сам дете Светлости,

син и кћи Створитеља Живота;

ја сам бог и богиња у Ономе Који Јесте.

И, ништа мање од тога!

Човек је јак онолико колико је смирен.

Зато што снага извире из смирења, из тишине.

И један народ је јак онолико колико је смирен, колико верује у себе.

Што више верујемо у себе, све јачи бивамо.

Свуда је у свету немир, страх, паника и лудило.

Свет је у свеопштем рату, у рату без почетка и свршетка.

Сви ратују против свих, па и против самих себе, јер ни за шта паметније и нису.

Тај свеопшти рат свих ратова није рат Белих Срба.

Бели Срби не припадају свету, нису од света, и зато тај рат није њихов рат.

Нека свет ратује са сенкама и утварама, а ми ћемо се бавити собом, боље и више него игда раније.

Ми нисмо од света, и нас не занима свет.

Овај свет је, за Беле Србе, само један од тисућу тисућа светова у којима Бели Срби одувек обитавају.

Овај свет је, за Беле Србе, само једна од успутних и небитних станица на њиховом правасељенском пропутовању.

Белих Срба има свуда, у свим световима.

Одувек и заувек.

Чини се, само нам се причињава, да смо мањина, а, уствари смо већина.

Већина за Космос, за Васељену, за Створитеља.

За свет смо мањина, и нека за свет останемо мањина.

Шта нас брига за свет!

Ми нисмо од света, и нисмо свет.

Ми смо Бели Срби.

Ми смо изван света, изван свих материјалних и привидних светова, светова у опсени, у маји и омаји.

Ми смо у Свету Свести, у Свету Стварања, сједињени са Створитељем, са Извором Живота.

Ни наши послови и задаци нису од овога света.

Ми знамо своје послове и задатке које смо од Створитеља примили; ми знамо шта нам је чинити, како у овоме свету тако и у иним световима.

Ми све знамо, само што морамо да се присетимо свега тога што знамо!

Радити на себи, између осталог, значи и ово: присећати се и освешћивати своја сећања, сећања из далеке прошлости као и још даље будућности.

Свакога дана наше Коло је све веће и веће, све лепше и лепше, и све је милије бити у Колу Белих Срба и Србкиња, које је још давно повео, предводи и њиме руководи уз несебичну помоћ Божанских сила, наш драги песник, соко са ариљског горја и рзавских извора !
Његова, а Божанска дела, која нам он овде свакоднево представља, својом величанственом снагом и моћи, буде, освешћују и васкрсавају нова божанска бића која припадају нашему Роду. Пратећи све ово што се догађа у Колу и Роду нашему, сваки истински припадник нашега Рода, доживљава невероватано духовно узрастање, радост и милину!

Има неко време, како ме све снажније запљускује источњачки (космички) нихилизам.

Најлепше ми је кад ништа не радим, кад медитирам и тухујем по вас цели дан.

Милост је Божја што ме овај нихилизам није захватао у младости, кад сам стварао, рађао и подизао децу, кад сам некоме бивао потребан, кад је мој рад, у овоме свету, бивао важан и битан!

Али, откуда овај нихилизам у мене?

То је завршница човековог земаљског унутарњег путовања ка Свести Стварања.

Не осећам потребу да ишта радим, зато што видим и знам, да је све већ урађењо у Творцу, те да ми својим земаљским радом само ометамо и осујећујемо Божје Стварање које се увек дешава у садашњем тренутку вечности, у Свести Стварања.

Стварање није рад; Стварање је не-рад.

Када стварамо, ми излазимо из рада и улазимо у не-рад.

Када радимо, ми смо испали из Стварања, и зато радимо.

Наравно, да је савремени западни човек далеко од овог познања и, како ми се чини, никада и неће доћи до њега.

У времену долазећем биваће све више пробуђених и освешћених душа које ће осећати и знати, да Стварање није рад те да нема никакве везе са радом; оних  пробуђених и освешћених душа које ће доћи до Свести Стварања и, потом, заувек напустити Материјалну Васељену.

Јер, наш циљ није останак у Материјалној Васељени, где без престанка долазимо и одлазимо и вазда се изнова враћамо; наш циљ је коначни излазак из Материјалних Димензија, из Материјалне Васељене и улазак у Духовну Васељену, у Свест Стварања.

Бело Србство, о којему сам вазда размишљао и писао, прво ће међу свим родовима и племенима, и то убрзо, напустити Материјалну Васељену и прећи у Духовна Пространства, у Свест Стварања, одакле ће припомагати иним племенима и родовима да напусте Материјалну Васељену.

Тако ће Бели Срби, у блиској звезданој будућности, постати боговима (и богињама) за ине родове, народе и племена на Земљи, јер ће њихов задатак бити једнак задацима и пословима наших богова и богиња (Перуна, Свевида, Даждбога, Велеса, Славе, Србоне, Светлане и Роде) с којима смо, у Древности, дошли на Земљу.

Васељена је Спирала.

Духовна и Материјална Васељена чине једну те исту Спиралу.

Све се, без престанка, претаче и прелива из једне у другу Васељену; где духовно и материјално замењују места; кад материјално прелази у духовно и кад се духовно враћа у материјално, без почетка и свршетка.

У последње време, скоро, да више и не осећам потребу да ишта пишем, јер ми се чини, да је чак и то бесмислено, будући да сви ви то већ одавно знате, свеједно, да ли из прошлости или будућности, јер, као што постоје знања прошлости тако постоје и знања будућности; као што постоје сећања на прошлост, тако постоје и сећања на будућност.