Ја сам облак,

ветар и птица;

 ја сам жубор воде

и бруј звезданих јата;

ја сам сан

који неко незнан,

гле!

 у тишини векова снева.

Ко сам ја? –

то никада,

уистини,

сазнати нећу!

Лирика вечног тренутка

Синоћ сам разговарао са једном од вас, једном од нас – јер, сви смо ми, уистини, једно Биће и једно Суштаство – и, био сам задивљен њеном мудрошћу, освешћеношћу и, надасве, чистотом душе и срца.

Сваки освешћен разговор бива, истовремено, и исцељујући.

Све што нас освешћује – у то сам се давно уверио – у исти мах нас и исцељује, зато што освешћење и исцељење иду упоредо, руку под руку.

Одувек сам се дивио онима који знају и који освешћују то што знају, будући да само знање без освешћивања скоро да ништа не значи у духовном и стваралачком смислу.

Она с којом сам синоћ водио угодан и дивотан разговор (рецимо, да се зове Светлуша Бела Србкиња) јесте Она која зна, Она која је пробуђена и освешћена.

Таквих ће, као што је Ова Бела Србкиња, бити све више у времену наступајућем, зато што Душа Човечанства мора да се узноси и освешћује у Светлости Љубави, у Светлости Стварања.

Бити будан и освешћен – то је сврха и смисао свеколиког нашег бивствовања; не само на Земљи, већ и у свеколикој Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Разговор са овом Белом Србкињом – зашто не бих рекао то! – оплеменио је и обогатио моју песничку душу.

Србадијо, будни сте,

Много буднији него пре

пет, шест лета,

како има како се и ја пробудих!

То је сјајан знак и наговештај

 Србске Зоре

Која се величанствено помаља на обзорју!

Пуно будних и пуно освешћених

И озарених љубављу за свој Род,

Искорачило је пред њега

Да га води и брани.

Ширите своја сазнања несебично

И делите Љубав

И залогаје хлеба са ближњима,

комшијом, кумом, другом и братом…

Волим Вас,

И кад мислимо

И не мислимо исто,

Јер сте – Мој Род!

Наш живот није наш живот,

већ је то живот свих бића

у свим световима.

Зато делимо свој живот с ближњима,

са свима онима

који су нам мили и драги,

с онима које никада

 ни видети ни упознати нећемо;

делимо га с минералима и биљкама,

с птицама и животињама,

са планетама,

сунцима и звездама.

Делимо живот,

делимо га без престанка,

и све више га делимо и поклањајмо,

 да би био што лепши,

што богатији,

 што већи,

што бесмртнији.

Наш живот не припада нама,

него Ономе ко нам даје живот,

 Ономе ко је Почетак-Без-Почетка

 и Свршетак-Без-Свршетка,

 Ономе без Којега

 и не би било живота,

 без Којега

 ничега не би било.

Живети живот,

значи:

делити и поклањати живот,

 јер живот се деобом увећава,

а сабирањем смањује!

Свако је од нас

највећа тајна

 и највеће чудо

самоме себи.

Свако од нас

целога живота

 упознаје самога себе,

да би на крају пута схватио,

да ништа не зна о себи,

те да никада није

ни упознао себе.

Све моје љубави,

догођене негда и негде –

било где и било када –

јесу једна те иста љубав

 што путује сазвежђима и световима,

 што се вазда изнова рађа

 и васкрсава без престанка,

што ствара све нове и нове

 животе и светове.

Све моје драгане,

невесте моје

и беле виле из снова мојих,

 јесу једна те иста

драгана и невеста моја

 кроз многе животе моје,

кроз многа сазвежђа

и звездана јата,

кроз многе смрти

и поновна рођења.

Све моје љубави,

прошле и будуће,

догођене и недогођене,

јесу управо ова љубав

што се дешава овде и сада:

у овоме часу,

 у овоме трену

 који је тренутак свих тренутака,

 време свих времена

и вечност свих вечности.

Све драгане,

невесте и љубе моје,

све беле и плаве виле

што су настањене у срцу мојему,

као и у сновима мојим

које будан снијем,

свагда ме изнова и с нова –

љубављу својом

 која није од овога света –

преводе кроз рођења и смрти,

проводе кроз звездане капије

и тајне пролазе,

и уводе у вечан живот

који је одувек и заувек –

без почетка и свршетка!