Лирика вечног тренутка

01
Некад ми се чини, да смо сви ми, као богаљи, везани за своје бедне животе.
Држимо се својих јадних, бедних, скучених, скврчених и никаквих живота као пјан плота.
Целог живота само стрепимо, страхујемо и дрхтимо над животом који, можда, и нема никаквога смисла.
Живот има смисла једино онда када га живимо без стрепње, зебње, брига и страхова; када га живимо не размишљајући нити о сврси нити о смислу самог нашег живљења.
Мени је сасвим свеједно, да ли ме после одласка са овога света чека – вечан живот или, пак, вечити космички сан!
Свеједно ми је, уистини, да ли ћу бити Неко или Нико, да ли ћу бити Негде или Нигде.
Вечност је само овај тренутак.
Бесмртан и вечан могу бити само у овоме тренутку.
Све изван овог тренутка јесте варка, привид, омаја и опсена.
Све изван овог тренутка и није живот који живимо, свеједно да ли са сврхом или без сврхе, са смислом или без смисла.
Да, сви ћемо ми умрети, да, сви ћемо ми, пре или доцније, напустити овај свет.
Сви ћемо ми проћи кроз звездане капије када будемо одлазили са овога света, исто онако како смо пролазили кроз исте те звездане капије када смо долазили на овај свет.
Не желим да ико тугује за мном када будем одлазио одавде, јер сам живео и проживео свој живот.
Смрт ће ми бити поновно рођење.
Желим да се сви радују мојему поновном рођењу, а не да тугују.
Туговање за животом који је проживљен понижава сам живот.
Живот је проживљен, и једна космичка драма је завршена.
После шездесете године требало би свако од нас, у сваком часу, да буде спреман за одлазак са овога света.
За одлазак, дичан и достојанствен.
Онако како су одлазили наши звездани и божански преци, који су знали да после сваког свршетка долази нови почетак.
Јер, ако нема свршетка, тада не може бити ни поновног почетка.

02
Најстрашнију битку почињемо да водимо онога трена кад наш непријатељ почне да дејствује против нас кроз наше ближње, кроз браћу и сестре, кроз родитеље и децу, кроз све оне који су нам мили и драги.
Из те битке само ретки излазе!
Није страшно све док нас наш непијатељ напада и удара извана, али, кад крене изнутра – тада смо посве немоћни и, скоро, унапред поражени.
У овоме трену вечности, осећам, видим и знам, да сви ми бијемо ту најстрашнију битку.
Такође, знам, да многи од нас неће изићи из те битке, неће преживети.
Можда сам и ја један од оних који ову битку, овај рат неће преживети, зато шо ми, у последње време, понестаје снаге, и зато што све слабији, све немоћнији, све рањивији и све трошнији бивам.
Дуго боравим у свету, дуго већ водим рат против мрачних сила овога света!
Кроз ове лирске записе поручујем свима вама, а, превасходно, Светлани Светлуши, да се добро припремите за ову судбоносну а најстрашнију битку, јер, као што рекох, то ће бити битка свих наших битака.
После ове битке, гле, ништа више неће бити исто!
