Три дана, само три дана пре мог доласка у родно село,
један стари храст је нажалост страдао од грома.
Тај храст је украшавао шуму поред моје куће.
Знам га и познајем још од детињства.
По мом доласку, у кућу мојих родитеља, уместо уобичајене приче о имању, о пословима у пољу,
мој отац ми је са тугом у очима причао прво да је онај лепи храст пао.
Скамењена и тужна слушала сам оца док ми збори о нашем храсту,
и нисам могла да поверујем, нисам хтела да прихватим да је то истина, нисам хтела а морала сам.
Причао ми је:
Киша је падала, не дуго, можда пола сата, можда и мање и престала је.
Убрзо се разведрило, сунце се појавило, и било је баш топло, кувало је.
Ми смо седели испред куће у хладу и, одједном, одједном из ведра неба, удари гром.
Толико је то било јако и изненада, да сам, дете, умало пао са столице.
Окретао сам се око себе, питајући се, шта то би!?
Нисам могао да схватим, да је то био гром!
Сачекао сам мало, а онда сам одлучио да одем и проверим шта је гром ударио.
Ушао сам у шуму и, на први поглед, не примећујем ништа да је поломљено.
Наставим још мало до потока и, тамо где сам ја, дете, пао пре пар дана, и умало погинуо, е, ту изнад тог камена, погледам, лежу крошње храста.
Дођем до стабла и имам шта да видим – храст је гром пресекао на пола.
Нисам могла да слушам даље, осећала сам да ме храст зове, да ми каже, да ми покаже, зашто је пао.
И одем у моју шуму, шуму која је мене од рођења мог одгајала.
Туго моја! јел ме то моје очи лажу, мој храст лежи у болу, у јецају.
Гледам мој храст, нема оне крошње, нема оног хлада, нема мог дивног храста!
Како да те подигнем, лепи мој, како, снаго, да те ојачим?
Сузе ми кануше, снага ми ослаби, као да храст хоће прво да седнем поред њега
и саслушам шта има да ми каже.
Села сам поред храста, тиховање у сузама је болно, најболније …
Отвори ми храст духовне очи и ја занемех.
Видим, храсте мој, видим и осећам бол.
Знали су да ћу доћи и послали су мага, црног мага да светлост храсту узме, да га убије. Убијеног храста склониће, а онда ће мене испити, снагу ми успорити и на крају убити. И молио је храст Перуна да га спасе, да га спали, да зло које га опседа уништи. Тамни су прво оца мог напали, сада болан лежи; сачекали су да ја дођем, да наставе да нас газе. Храст је громове звао да га прже, да га сатру, да зло униште, нас да спасу. Јасно ми је било зашто је то био гром из ведра неба.
Перун је нашао мага који је храст мучио и спалио га.
Све сам видела, све ми је болан храст показао. Јасно ми је да су ту, ако нико други, онда они што свог вођу траже. Нећу од мог храста одустати, нећу… Храст ће своје младице пустити.
Светла бића га хране, ране му вијају.
Сам Бог Перун је уз мене, јер ме они ситни кидају, ране мог храста као да соле, пеку ме…
