Једна те иста Светлост

 што исијава

из звезда и сунаца,

исијава и из наших душа,

обасјавајући овостране и оностране,

видљиве и невидљиве,

спољне и унутарње

светове,

 васионе,

и васељене.

Један те исти живот

што без престанка струји

из Великог Духа Стварања

прожима сва бића,

 суштаства и битија,

као и свеколику

творевину Божју

 у свим световима

с ову и с ону страну

Творчева Присуства.

 

 

ПРА-ТАЈИНСТВО

ВИЛИН-ПЕСНИКА ОД БЕЛИХ УРА

СА ДИВОТ-ПУПКА

ПУРПУРНЕ СРБ-ИРИЈЕ

Много пре Првобитног Рођења својега, на Почетку Свих Почетака, још док Светлост од Таме не бејаше разлучена, нити Дух од Вештаства, одлучих се, одважих и изабрах, да живим Љубав Која Није Од Света, и да се Љубављу Која Није Од Света борим против свих мрачних и злих сила које ми се на Путу Светлости, на Путу Љубави и Вечног Живота нађу.

Сви сте ми ви, о, мили и драги моји, у Срцу мојему, у Души мојој и у Суштаству мојему, и све вас љубим Љубављу Која Није Од Света, љубим вас Љубављу Светлости и Вечног Живота, љубим вас онако како Душу своју и Бога Живога у себи љубим.

Љубим вас све, заиста, све вас љубим, о, ви, мили и драги моји! а ви видите, и сами одлучите, што вам је чинити с Љубављу Која Није Од Света, с Љубављу која без престанка све нас васкрсава, с Љубављу која све нас, вазда и навек, изнова рађа за Живот Вечан у Вечности!

Јер, Љубав Која Није Од Света убија и сажиже све оне који нису спремни, и кадри, да живе и творе Љубав Која Није Од Света; који немају Пречисто Срце у којему би се настанила и обитавала Љубав Која Није Од Света; убија и сажиже све оне који би злоупотребили или на било који начин употребили – мимо Највишег Закона Створитељева – Љубав Која Није Од Света.

Једне звездане ноћи,

под пуним Месецом,

изненада схватих,

да је живот

све и у свему,

да је свуда,

да је одувек

 и заувек,

те да нема ничега

што би могло бити

  супротност и опречност

 животу.

Дрино, моја водо бистра
Што умиваш вилинска лица
Видела си лепотице драга
Где се јато моје упутило?
Где је стаза, Дрино водо
Да је газим ногама уморним
Да је газим кад летети не могу
Крила ширим, небо не видим.
Моје очи не гледају више
Од суза и бола не могаше даље
Покажи ми пут водо драга
Да нађем јато своје, своје јатаке.

МАЛИ ПЕСНЧКИ ЕСЕЈ

Моје ми дубоко осећање срца – а то није само једно од осећања срца илити најдубљег унутарњег суштаства, већ, пре свега, онострано, тајинствено и мистично сазнање – казује, да поезију, надасве, могу да пишу само танане, узвишене, племените,  пробуђене и освешћене божанске душе, оне вилинске и вилењачке душе које нису од овога вештаственог, материјалног и материјалистичког света мађија, превара, лажи, обмана, илузија и опсена.

Песнички речено, поезију могу да пишу само ретки, само неки, само повлашћени и посвећени, само они који су изабрани од светлосних и божанских бића из Вишњих духовних светова за стварање поезије.

Одувек сам, свим песничким, духовним и душевним бићем својим, подржавао младе песнике и песникиње, а што сам старији, гле! све их више подржљвам, све их више бодрим и соколим и, без сумње, све се више радујем сваком њиховом стваралачком успеху, успону и напретку.

Светлана Цеца Рајковић јесте, уистини, талентована, даровита, расна, самосвојна и самобитна песникиња лирске вокације, лирског, тананог, осећајног песничког унутарњег гласа, поја и пева.

Реч је о ретко даровитој младој песникињи која пева срцем и душом, која истражује и открива своје најдубље унутарње светове, и, зацело, која живи своје песме, снове и визије.

У поезији Светлане Цеце Рајковић ми наслућујемо, осећамо и препознајемо један лепши, праведнији узвишенији и дивотнији свет, свет красоте, доброте и љубави, свет у којему се живи са духовном сврхом и божанским смислом.

Песме Светлане Цеце Рајковић, марљивом и посвећенм читаоцу, улазе у крвоток, у срце и душу, у најсуптилније унутарње суштаствено биће и, ту остају за сва времена, да живе и надахњују посвећеног читаоца, за неке нове и будуће, лепше и дивотније песме о љубави.

Свакако, нећемо нимало погрешити, ако поезију Светлане Цеце Рајковић сврстамо међу мисаону (рефлексивну) и љубавну лирику, лирику која буди, освешћује, оплемењује и обогаћује.

(Светлана Цеца Рајковић)

Љубим те,

зато што у теби

препознајем

једног давно

изгубљеног себе,

 у неким далеким световима

који одавно

нигде више не постоје.

Љубим те,

зато што си ти

моја никад пребољена

љубав

из једног давнашњег живота

у којему ти и ја

бејасмо једно те исто биће,

једна те иста душа,

једно те исто

пречисто срце.

Љубим те,

зато што си ти

рођена из мене,

у трену

када и ја

бејах рођен из тебе;

у времену

када још

не бејаше било времена,

у простору

када још

не бејаше било простора.

Сви ви,

које љубим,

у срцу моме

боравите,

и сви сте ви –

а да ни свесни

нисте тога –

у мој крвоток

и у снове моје,

гле!

одувек

уткани,

и сви ћете,

ви –

мили ми,

 драги,

и љубљени! –

на свим

звезданим

путима мојим,

са мном,

заувек

путовати –

ка Златном Ирију

у Светлости,

где ниједна Љубав,

никада,

не умире!