Видела сам…

Нисам сањала, била сам тамо,

када је Творац позвао моје сећање, мој дух, да се сети где је дошао,

да увиди шта је било и шта ће бити.

Осетила сам жаришта, која су за собом остављали нељуди, машине…

отварам очи и гледам, нисам више у својој соби, у својој кући…

на бојном пољу сам, усред рата.

Машине убијају људе, нељуди их прате, заједно нас требе,

желе сатрети све што Творац створи.

Устајем са земљице миле, гледам око себе, све нестаје, прже, пале, руше и прогоне.

Помислим: бежи колико те ноге носе, бежи, спас тражи у оном граду, што се надзире!

И потрчим снагом и брзином вука, трчим испред машина и нељуди, који ме јуре, пуцају у мене…

Творац ми пут отвори и крила створи, сада летим у тај град, освртајући се иза себе, да ли ме нељуди прате.

И стигох у град нетакнут, и утекох машинама и нељудима…

Осврћем се, нема машина, нема нељуди, утекла сам.

И шта сада?

Гледам, град је од камена, улице од калдрме,

има људи које гледам, шетају, уживају, као да не знају да је рат тамо изван,

као да су опијени, залуђени…

Вичем из свег гласа да беже, да се склоне, да машине и нељуди долазе да…не, не вреди,

мене нико не чује, мој глас је немоћан у односу на карневалску музику која се чује, која их опија.

Схватим да су опијени и да их нељуди опијају да их лакше поробе.

Док их гледам, чух речи једног човека из те опијене масе:

овде је манастир, хајде да га видимо, нисмо дошли из Италије да би само мизику слушали.

И опазих га како одлази са пријатељом у уличицу малену,

и сватих да треба да их пратим, јер знају пут до манастира.

И пођох за њима ношена мишљу да је ту спас од машина и нељуди.

Дошла сам до манастира али…нема га, срушен је, нема га, и туга ме обузима.

Окупља се маса људи, сви жале, тужно гледају у срушен манастир, знају као и ја да је крај …
И пробуди се манастир,  тресе се земља, нестадоше облаци, тама се надви.

И пробуди се светиња и створи се Златно Јаје, створи се и Сунце у њему.

О лепоте, Боже мили!

И кренуше сви ка Златном Јајету

да спас нађу, али Јаје не даде да се до њега попну.

Како закораче, тако се земља затресе и отвара,

не да Бог ником да приђу.

И кренем ја, да покушам да Творцу дођем…

и дозволи ми Бог, дозволи ми да му приђем.

Заустави земљотрес и затвори земљу, направи ми стазу да по њој ходим к Њему.

Дођох Творцу у Златном Јајету, дођох Сунцу…

сама рука се усуди да додирне Златно Јаје у коме Творац (Сунце) обитава

и гле, глас из мене прозбори: људи, Сунце не пече, Сунце греје…

Осмехнух се, јер осетих спокој

и тада ми Творац показа шта је било и шта ће бити.

Гледам око себе, све нестаје, све Творац руши, мења, све из почетка.

Мења реке, мења планине, мења све.

Земља се отвара, све оно горе повлачи доле а оно што беше доле, подиже горе.

Чујем Творца како збори,

збори гласом који је истовремено и леп и опсан, и мио и груб…као да је љут…
Чује се глас са неба,из земље, како прича тако нељуде сатире…

и застаде и обрати се мени, најмилији глас ми рече:

НЕ БОЈ СЕ!
То је довољно, то је одговор на сва моја питања,

то је одговор на сва моја дела,

то је све што ми треба…

НЕ БОЈ СЕ!

тако Творац рече.

Једна те иста Љубав

све нас

повезује и прожима,

 обасјава и греје,

храни и поји,

исцељује и васкрсава;

једна те иста Љубав

све нас,

из пепела,

вазда изнова рађа,

за један живот вечан,

за један дивотан живот –

без почетка и свршетка –

у којему

сем Љубави и Дивоте

ничега бити неће.

Данас сам тиховала

поред Жрнове.

Сами,

мој град и ја,

са погледом на Биоград,

препричавали смо доживљаје

и враћали сећања

на наше претке.

Мој град чува тајну,

најтановитију тајну

коју ће

свом Звезданом јату

да пренесе.

Рекао ми је:

џаба су ме рушили,

мој камен разносили,

џаба им сва њихова здања,

овде је моја тајна закопана,

тајна која чека вас,

вас из Звезданог јата.

(Душица Милосављевић: Вилински плес светла и сенки)

У самим врховима

јабланова витих

у даљини,

што се –

у сутон дивотан и зелен –

на ветру повијају,

видим,

у светлосним прстеновима

и мехурима од пене,

мајушне плаве виле

и пурпурне вилин-коњице

како узлећу у висине,

завојницом од светлосних нити,

пут зелено-плаветног неба

понад вилинског горја

подно румених облака

што гасну у малиновим сенкама

у вечерњи сутон.

(Снимила: Душица Милосављевић)

Већ сам писао о Биљани Диковић, дивотној песничкој вили, образованој и неустрашивој Белој Србкињи, која већ годинама пише, уређује и води СРБски ФБРепортер.

Без њене помоћи и подршке не би постојао ни овај наш сајт – Србски журнал!

Свака Бела Србкиња, поготову ако је оригинална,образована и талентована, среће се са мноштвом препрека и замки на свом животном путу, из дана у дан, из часа у час.

Биљана је, између осталог, и самохрана мајка, мајка деце која су школског узраста, деце која од своје мајке очекују сваку врсту заштите у овом суровом свету предатора и паразита.

Али, Биљана Диковић, као самосвесна и самобитна Бела Србкиња, као изузетно самосвојна и талентована песникиња и храбра новинарка, као самохрана србска мајка, ни сама нема никакву заштиту, нити икакав вид помоћи, од државе која не постоји, од Србије у којој је сваки Бели Србин туђинац на туђој земљи.

Једна од дужности сваког Белог Србина требало би да буде и брига о сваком Белом Србину, о свакој Белој Србкињи.

Јер, ми можемо опстати, и достојно живети, само онда када спасавамо једни друге.

Ако то не чинимо, онда ћемо ускоро посве нестати.

Нестајаћемо један по један, до коначног нашег истребљења.

Наши душмани већ столећима раде на томе, да ми заувек нестанемо тако што ћемо постати неодговорни и равнодушни једни према другима, тако што ће свако од нас гледа само своја посла, тако што ће свако од нас да брине само своје бриге.

То је демонска пропаганда наших заклетих душмана преко свих медија у Србији.

Но, ми ћемо надмудрити и победити наше душмане, надмудрићемо и победићемо својом несебичном љубављу према ближњима, несебичном љубављу и бригом за сваког Белог Србина, за сваку Белу Србкињу.

Ко год жели, и може, да припомогне Биљани Диковић, као и опстанку трију србских сајтова, нека се обрати Редакцији СРБског ФБРепортера.

Тамо ће, од Уредништва, добити сва обавештења.

А ја вам, унапред, свима од срца благодарим!

Јуче спазих мноштво белих вила
у светлосним круговима што природу дижу
мале, као тачкице временских честица
сваку травку љубе и белу ватру нижу!

Јуче двери временске спојише се овде
из највећих разина Творац љубав створи
и посла кроз капије временских разина
свету ватру љубави, да пламти, да гори!

Јуче чуда зинуше од самога чуда
бели зрак се спусти и отера таму
и запева вила арије из срца
и спозна свој одраз и спозна њу саму!

(пс. надахнуће ми је био мој вилењак)

(Душица Милосављевић: Дивотни плес светлости и сенки)

Да би опстао у свету људи, вилењак мора да плеше.

Плес је његова једина заштита у свету.

Али, плес је свеколика лепота и дивота, плес је свеколика уметност: поезија, музика, сликарство…

Вилењак мора да буде врхунски уметник, мора да буде врхунски чаробњак лепоте и дивоте, врхунски алхемичар песничке речи.

Јер, уметност је чаролија, уметност је божанска магија и алхемија.

Упамтите, ви, млади вилењаци: без поезије и уметности, без божанске алхемије и чаролије, гле! нема вам опстанка у свету људи.

Без уметности и божанског плеса, ви ћете се осећати као онај орао (из древне ведске приче) којега су затворили у кокошарник међу кокоши.

Ваша моћна вилењачка крила временом ће посве ослабити, и ви више никада нећете моћи да летите звезданим небесима.

Овом приликом се, из срца и душе, обраћам Светлани, Душици и Милораду, који пролазе кроз све оно кроза шта сам ја пролазио пре више од четрдесет лета.

Људи ће вам постављати многе замке, ловиће вас на сваком кораку, да вас затворе у кокошарник међу кокоши, да вам спале и униште крила.

Морате да надмудрите људе, да надмудрите свет!

Ако не надмудрите људе и свет, ваш живот ће у неком добу бити горак и чемеран, почећете да проклињете дан и час кад сте дошли на овај свет.

Изгубићете све божанске и вилењачке дарове, и постаћете карикатура у свету људи.

Будите своји, будите оригинални и непоновљиви, будите својеглави и тврдоглави, али никада и нипошто немојте пристајати на задат живот људи.

Ако само један једини пут пристанете на њихова правила – пристали сте, и несвесно, за сва времена!

(Душица Милосављевић: Дивотни плес светлости и сенки)