Светлана Цеца Рајковић: ТАЈ ДИВАН ОБЛАК, МОЈ ПРЕДИВНИ ПРИЈАТЕЉ…

Опремио: Стари Словен

Овај коментар можда нема везе са прелепим писањима Драгановим, али осећам потребу да напишем по коју реч о синоћној посети.
Ово је опомена за ,,оне,, или ,,оног,, што ноћас дође да ме сатре.
Обраћам ти се, бездушни, добро прочитај ово, више пута, ако треба, да запамтиш, да запамтите и ти и твоји:

НЕ БОЈИМ СЕ!
Видео си ме, чуо си ме, да сам те звала да изађеш, да те видим, да се боримо. Не смеш, не смеш да се појавиш, а нападаш мучки, тако једино и смете.

Глас мој хоћеш, а шта ћеш са њим чинити када ће те прожети.
Од данас све се мења, од данас ловац постаје
ловина!
Долазимо, бездушни, наћи ћу баш тебе, тебе што ноћас мучки нападаш!

Од данас си ти моја ловина!

(Високо горе у стенама Србије, где орлови гнезда свијају, дивотан споменик светом ратнику србском.

Тај свети србски ратник и данас будан бдије над свим Белим Србима и Белим Србкињама!)

(Једној плавој дивот-вили са мојих звезданих и оностраних путовања; из мојих давнашњих песничких снова, визија и јасновиђења.)

Плаве виле су веома ретке, и оне долазе из плавог свемира и плавог звезданог јата, из плавог сазвежђа, са плаве звезде.

Њихове очи су језерско-плаве, њихове бујне и лепршаве власи су попут плаве месечине, њихова пут је танана, мекана и титраво-плавичаста, њихов глас и пој је сав у прозирно плаветним ваграма и преливима.

Плаве виле свирају на флаути, и попевају уз звездану лиру.

И флаута и звездана лира производе плаве тонове, плаву мелодију, плаву музику.

Плаве виле су најчешће заштитнице песника, и зову се још музама.

Музе су увек – плаве виле!

Беле виле имају многе друге послове, дужности и задатке, али су само плаве виле посвећене поезији, музици, сликарству и свакој другој лепоти, красоти и дивоти.

Плаве виле и мисле и осећају и говоре срцем.

Оне путују кроз срце, стварају и певају из срца, и навек бораве у срцу.

Зато и јесу надалеко чувене исцелитељице срца.

Нико тако, као плава вила, не уме и не може да утеши, излечи и исцели песниково срце!

Чаролије плавих вила превазилазе сваку другу чаролију и мађију у вилинском свету.

Плаве виле исијавају дивот-плаветну светлост плавог звезданог драгуља.

Оне су Плави Створитељев Зрак, а животна дејства, животне енергије и моћи примају од Плавога Сунца.

Плаве виле су, за разлику од свих иних вила, најпостојаније и најверније у Љубави.

Љубав плавих вила никада не умире!

Из љубави плавих вила рађају се плаве звезде.

Осећам свим бићем својим, да је у свету све мање светлости, све мање животних сокова и дејстава, све мање енергија љубави, док је у људима све мање ведрине, радости и топлине, све мање милине, красоте и дивоте у срцима и душама њиховим.

Вилењаку све теже, све мучније и све болније бива у свету међу људима без срца и душе, у свету који трује и поништава сваку љубав, сваку доброту, сваку лепоту и сваку радост, у нама и око нас.

Има тренутака, кад ми се чини, да више не могу ни дана једнога да боравим у овоме свету.

Но, није то само због година мојих, а, можда, и јесте!

Чини ми се, а то и осећам, да на Дивот-Земљи нема више места за нас беле и плаве вилењаке.

Као да нас Дивот-Земља више не држи, не храни, не чува и не штити!

Као да су ово наши последњи дани и часи у овоме свету!

Обраћам се, и молим се, без престанка и предаха, Извору Живота, Створитељу и Мајци у Светлости, свим светлосним и дивотним бићима, свим белим боговима и белим богињама, свим вилењацима и вилама као и вилин-краљици Дивот-Светлуши, да ме још мало укрепе и подрже у овоме свету, те да ме, кад буде дошао тај час, проведу кроз звездане и светлосне капије до Златнога Ирија, у светлосне и кристалне Дворе Створитеља.

На врху планине окован стоjим
Гледам далеко преко снежних планинских врхова.
Jош увек видим чопор своj, храбар и поносит
А знам да више нису живи.

Они су пали, jа jош стоjим.
Прогнан, окован, понижен…
Ипак се не предаjем, борим се до краjа
Да би легенда о великом чопору вечно живела.

Давно jе било кад смо се борили,
Кад jе ариjевска воjска стег коловрата победнички носила.
Пред нама су падале мрачне воjске Чорта и Ахримана
Цео Ад jе дрхтао од нашег корака.

Убиjали смо, прогонили, гинули
За Крв и Тло смо се борили.
Наша jе част увек била верност
За Расу смо све давали, а ништа нисмо тражили.

У хаос смо ред уводили,
У мрак светлост доносили,
Злочинце казнили, праведне наградили.
Били смо воjска Богова, данас само сенка.

Стаjао jе чопор на граници два света
Хордама Ада пролаз ниjе дао.
Ал’ свему кад-тад наступи краj
Чопор jе на боjишту пао.

Брат до брата, друг до друга
Сви мртви на боjишту леже.
Вучjа крв се пролила, вучjа снага jе срушена.
Лешинари се веселе, хиjене се кезе, jер Раса jе пала.

На руке и ноге ставише ми окове тешке
И пред Кашчеjа страшног ме воде.
Нисам се уплашио тог грдног створа
Стаjао сам поносито и у очи га змиjске погледао.

Не могавши да издржи поглед моj, он повика:
– Водите га на планину и окуjте,
Нека гледа пропаст Рода свог,
Нека види Мидгард у пламену.

Jош увек на краjу света окован стоjим.
Из далека видех брата свога,
Летео jе према мени поносити орао, господар небеса
И слободу ми доносио.

Осмех ми озари лице,
Куцнуо jе час за освету.
Жедан крви, без милости стижем
Да лажног бога са престола свргнем.

Благослов Вилењаче,

лепе и светле су ове наше виле које се јављају,

нежне али и окретне,

праве Ратнице,

ту сам ја иза,

пратим,

слушам и бодрим,

свако сакупља оно што је потребно за ову игру,

отвара се нешто велико

у свесности саме Свести,

као да хоће да се преслика и оживи,

некад ме то плаши

та велика будност,

ниси ни тамо ни овде,

права вододелница,

да ли се ближи крај нечега,

па су припреме убрзане,

не знам

да ли се код вас мења свест,

шири,

уздиже,

простор се отвара,

немам кога да питам,

ви сте ми најближи по свесности,

мислим да Владан то зна,

а можда и вила Светлана то зна.

Знате мој Вилењачићу да вас пуно,

пуно Волим,

и да хоћу не могу без вас и осталих,

као да смо везани једни за друге невидљивим нитима

и дишемо заједно са Творцем,

то је наш свети закон!

али нас из оностраног много бодре и подржавају,

сви су за нас,

и уз нас,

чекају да крену.

НАПОМЕНА ПЕСНИКОВА

Ово је дивот-писмо у стих, у песму проточено, једне младе и освешћене Беле Србкиње, а даровите и видовите песничке Беле Виле, која обитава у једном градићу подно Радан-планине.

Као што видите, и осећате, ове дивот-речи нису само мени посвећене, већ свима нама, свима нама белим и плавим вилењацима.

Благослов!

Изнад вечерњег Дунава се шири

бела боја, бела боја, бела боја.

И сећању се намеће мелодија

протеклих година, протеклих година, протеклих година…

Али су се разлетеле као јата птица

једноставне речи песме наше.

Ти одлазиш у огањ, Југославијо!

Без мене! Без мене! Без мене!

За ноћ под кишом олова,

за то што ја нисам ту крај тебе,

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

За смрт под кишом пролећном,

за то што ти нисам била спас(ење)!

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

Као црноока збуњена девојчица,

стојиш на другој обали.

Али да допрем до те обале

не могу, не могу, не могу.

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

Тај диван облак,

мој предивни пријатељ,

са мном често разговара,

често ми се јави.

Јуче смо се гледали,

и док смо се дивили једно другом,

смејали смо се,

смех се чуо надалеко,

како људи веле.

Показивала сам људима око себе,

како облак мени збори,

како зна и разуме о чему зборим.

Причам како га волим,

на глас причам.

Кажем му да знам да су ту,

баш ту,

у овом трену

моји Богови

и како их видим,

гуркају се ко ће први и више

да ме гледа,

да дуже збори.

И поздрављам их све од реда

и понављам да их волим,

а облак се помери полако и доби облик срца.

Видели су то људи око мене

и не могаше поверовати

да облак чује шта му ја зборим.

Покажем им да умемо још,

и наставимо…

идем сада, облаку мој,

путем који, кажу, није лак.

Прати ме и помози

да безбрижно до реке стигнемо.

Спуштали смо се путем стрмим

 а облак нас прати,

и промени облик.

Личи на најлепши град,

са најлепшим дворима…

дивила сам се тој лепоти,

смејала се опет оним смехом

као када дете мајку своју види.

Док су се остали бринули како ће стићи до реке,

ја сам се смејала и причала са мојом облком.

Пут је био стрм,

ја га лако прелазим

јер мислима сам у оном граду

на облаку

и лако газим стазом коју познајем.

И ето нас код реке,

без муке смо стигли…

погледам у небо да видим мој облак,

а он опет променио облик.

Сада јасно видим подигнуту руку,

као да ми маше,

као да ми каже:

сада сте добро,

наставите,

а ја одох.

Уме он да се појави често,

 и када ми опет дође,

писаћу вам 🙂

Нашем звезданом јату, нашем песничком и лирском порталу, Србском журналу, приступила је још једна млада и даровита србска и вилинска песникиња.

Зове се Светлана Цеца Рајковић.

Дуго се скривала, дуго је прикривала свој песнички таленат, своје стваралачке, душевне и духовне дарове, своја видовита и онострана знања, своје дивот-дарове које је од Створитеља, од Великог Духа Стварања, примила још на рођењу својему.

Дошао је космички тренутак, тренутак вечности, да се, својим песмама и лирским (јасновидим) записима, објави Творцу и Васељени.

Светлану Цецу Рајковић подржавам свим бићем својим, зато што у њој препознајем изузетно талентовану песникињу лирског гласа и будућу велику посвећеницу духовне Лепоте и Дивоте.

Заиста, свом душом својом подржавам Светланин Пут Светлости, Пут Стваралаштва, Пут Љубави.

И, на концу, подржавам, свим суштаством својим, свакога оног ко у овим смутним временима ради на буђењу и освешћивању Белога Србства.

Јер, знам!

успећемо само онда

када, сви ми, будемо,

несебично и предано,

свагда и свугде,

подржавали једни друге,

онако како су то наши звездани и божански преци чинили.