У самој бити и суштаству, ја сам наиван човек.

Реч наиван користим у њеном изворном и праисконом значењу: чистота детиње душе.

У сваком песнику вилењаку живи детиња душа.

Песници вилењаци никада не одрастају.

До краја свог земаљског живота остају деца.

Ево, и у овим позним годинама, људе и свет сазерцавам очима детета, очима детиње душе.

Драги су ми и мили сви људи које срећем, драга су ми и мила сва бића.

Свим бићем својим љубим све Беле Србкиње и све Беле Србе, никада не видећи њихове мане.

Иако они, можда, имају доста мана, ја те њихове мане не видим, јер их не посматрам физичким очима, већ очима моје детиње, песничке и вилењачке душе.

Сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу, увек и вазда, видим у ономе у чему су они најбољи.

О свакоме човеку судим по ономе у чему је он најбољи, најдивотнији и најплеменитији.

Када тако посматрамо и сазерцавамо људе, они ће, у том случају, бити још бољи и честитији према нама.

Желим сваког човека да ободрим и осоколим, желим свакоме да ојачам духовна крила да се узвине у највеће азурне висине Духовног Неба.

Тако сам се понашао према својој животној сапутници, тако сам се понашао према својој деци као и деци своје деце, а тако се понашам и према пријатељима.

Одувек сам истински желео, да сви моји ближњи буду бољи од мене.

Јер, ако они буду бољи од мене, тада ћу и ја сам бити још бољи кроз њих.

Сви наши ближњи који се уздигну на вишу лествицу од нас, припомоћи ће и нама да се још на виши ступањ узвинемо.

Који су изнад нас, бивају наши сарадници и водичи.

Ја саветујем младим Белим Србкињама и младим Белим Србима, који тек ступају у Брак, да у свом животном другу и сапутнику, да у свом драгану, да у својој драгани, виде Божанство, да једни друге виде и доживаљаваку као Богове, јер само тада њихов Брак може бити са сврхом и смислом, само тада њихов Брак може бити Духовна Академија, и само тада ће моћи да стварају и рађају Нове Богове.

Ако Брак није Духовна Академија, ако Брак није Обожење и Одуховљење, ако Брак није Посвећење и Тајинство, ако Брак није Сједињење у Божанској Љубави, онда је све друго, све испод тога – Пакао.

(Посвета: Светлани са Авале и Соколу са Велебита, да следе Унутарњи Пут Белих Орлова.)

Као дете, до поласка у школу, људе сам видео и доживљавао као богове и богиње.

Сви су ми били пуни радости и светлости, сви су имали мио, звонак и топао глас.

Када причају, тако сам их чуо, као да звоне сребрни звончићи по буковим и јеловим гранама, на ветру у високим горама.

Доцније сам, у раној младости, кад сам имао шеснаест, седамнаест и осамнаест година, сваку девојку, у коју бих се заљубио, видео и доживљавао као богињу.

Био сам наиван, признајем, али се не кајем.

Не кајем се што сам некада све девојке видео као божанства.

Оне су то на свој начин користиле, али се ни због тога не кајем.

Много година доцније, признале су ми, да се горко кају што у ономе добу, ране младости и девичанства, нису могле да осете и препознају моју праискону чистоту.

Оне се, можда, и данас кају, а ја се одавно ни за шта и ни због чега не кајем.

Живео сам свој вилењачки и песнички живот онако како сам хтео и желео.

Ко год би покушао мене да обмане и слаже, доцније би се кајао.

Ја сам све време осећао моћну заштиту из Вишњих светова, и свако ко би мени покушао нешто нажао да учини, доживео би космички бол.

Сваки мој тренутак у прошлости био је леп, дивотан и чиста љубавна лирика.

Живео сам свој живот, радосно и заљубљено.

Није било једног јединог дана у мојој младости када нисам бивао заљубљен.

Љубав је била моја звезда водиља, Љубав је била моја Светлост на Истоку.

На неки начин такав сам и данас, у позним годинама, само што је моја Љубав високо понад овога света опсена и илузија.

Љубав је мој Бог, мој Господ Сва, мој Створитељ.

Тужан је и претужан сваки онај који није дошао до познања да је Љубав – Бог Живота.

Да је Љубав – Све и Свја.

Живот без Љубави нема никаквог смисла.

То је живот кокоши у кокошарнику.

Више вреди један једини дан орла у азурним висинама Трећега Неба, него стотину година кокоши у кокошарнику!

Мој животни пут јесте Пут Белога Орла.

Све је више пробуђених и освешћених Белих Срба и Белих Србкиња.

Стварају се читава јата, мала и велика, стварају се читаве духовне заједнице, духовне заједнице у Светлости и Љубави.

Бело Србство је будно!

Будно је одувек, само се дуго времена није могло видети и сагледати због Таме која нас притиска.

Сада се одвећ јасно види.

Сви они који су у Светлости и Љубави чине један Космос, једну Васељену, Један Холограм Вечног Живота.

Вама се обраћам, свима вама, који сте ми мили и драги.

Све вас осећам као своје срце, као своју душу.

Од детета сам знао и осећао, да нисам сам.

Јер, и када смо посве сами, ми никада нисмо сами!

Од детета сам знао и осећао, да смо сви ми, тајиниствено и чудесно, повезани и умрежени, да смо сви ми прикључени на Један Извор Живота.

Данас ми поштар уручи вредносно писмо.

Обрадова ме!

Сваки ме човек обрадује на неки свој начин.

У вредносном писму једна новчаница, послата с Љубављу и у Љубави, као сестрински прилог за мој нови лаптоп који ћу ускоро купити.

То је прилог једне дивотне и племените Беле Србкиње из Бање Луке.

Зове се Ј. П.

Пуно име и презиме никада не обелодањујем, јер тајна Божјег Имена мора да остане тајна, вазда и свуда, само не пред Богом Створитељем.

Писмо је писато душом и срцем, па морам у потпуности да га пренесем и вама.

Поштовани господине Симовићу,

Иако сте ми телефонском поруком јавили да Вам је пријатељ обећао помоћ око набавке рачунара, шаљем Вам 50 EUR као мој мали допринос за одржавање рачунара.

Биће ми драго да бар мало допринесем објављивању Ваше предивне поезије, која нас буди и снажи.

Желим Вам добро здравље и свако добро, и шаљем срдачне поздраве из Бање Луке.

Ј. П.

Бања Лука, 19. 05. 2016. год.

Благословена била Бела Србкињо, и благословен био Род твој!

Ти си учинила једну Лепоту и Дивоту која ће и Богу Светлости бити мила и драга.

Мене си, уистини, обрадовала, и божанским лахором душу моју текнула.

Јуче ме, такође, обрадова мој врли пријатељ, мој духовни брат и Бели Србин, Соко са Велебита, а пре неки дан ме зарадова још један Бели Србин, М. Ж.

Свима вама ( и свима нама!) Благослов и Милост од Бога Светлости, Истине и Љубави!

Будите Љубав, и Љубав ће бити свуда око вас.

Будите Светлост, и Светлост ће бити свуда око вас.

Будите Живот, и Живот ће бити свуда око вас.

Васељена је пуна и препуна Љубави, али ви се не обраћате Васељени и Створитељу, већ сенкама и утварама око себе.

Љубав је у вама, и ви јесте Љубав.

Колико љубите Створитеља, Васељену и себе, толико ћете и бити љубљени.

Ево, стигло је пролеће и Природа се буди и у вама.

Ви сте Природа, и ви се изнова рађате заједно са Природом.

Природа је пуна и препуна Светлости, Љубави и Живота.

Похитајте да сретнете изабраницу свога срца, своју белу вилу; похитајте да сретнете изабраника свога срца, својега витеза и ратника.

Време је да живите и стварате Љубав, време је да водећи Љубав стварате Нови Живот, да рађате децу, да рађате децу која ће путовати пространствима и световима, сазвежђима и звезданим јатима.

Ако сврха и смисао ваше Љубави није рађање Новога Живота, онда ћете бити јалови и суви, а јалове и суве ни Васељена не прихвата.

Јер, свака истинска и истинита Љубав заокружује се и оплемењује рађањем Новога Живота, рађањем оних који морају бити Будућност Васељене.

Тако нас уче Древни, тако су казивали Бели Срби и Беле Србкиње, они што су столећима и тисућлећима сејали Семе Живота световима и простанствима Првобитне Васељене.

Не будите млаки, млитави и метиљави, већ будите свети ратници Бога Светлости и Бога Љубави.

Не будите политички коректни, но рушите све идиотске, дебилске и рептилске системе који вам убијају и срце и душу и стваралачки дух.

Будите Божји бунтовник, будите бунтовник чак и без разлога.

Радујте се Животу и славите Живот!

И ово упамтите: тамо где нема спајања и прожимања Мушког и Женског, тамо ни Љубави нема.

Идиоти, дебили и кретени празнослове и трућају о некаквој бесполној или истополној љубави, а ту нема ни Љ од Љубави!

Они су синови и слуге Таме и Црнобога, па ће у Тами и скончати свој живот без сврхе и смисла, живот који нису ни живели.

Да, радујте се!

Дивота је свуда око нас, али је Дивота над дивотама у нама, у нашим срцима, у нашим заједничким Љубавима.

Како љубимо, тако и живимо!

Истинска и истинита вера јесте Љубав, вазда и увек.

Истински и истинити верник никада не води свети рат против других, нити ће их икада назвати неверницима.

Истински и истинити верник зна, осећа и види, да је Свеприсутни Створитељ – Бог Љубави, Светлости и Вечног Живота.

Такав верник, који све види у Светлости и Љубави, јесте Ведски Човек.

Он је Хиперборејац; он је Бели Србин.

Бели Србин јесте Син Белога Бога, Син Бога Љубави, Син Бога Живота.

Ведски Човек јесте Човек Љубави, Светлости и Живота.

За разлику од Ведског Човека, који Веру доживљава као Вечну и Бескрајну Љубав, они народи који не припадају Ведском Човеку, који не припадају Хиперборејској Раси, од Вере праве најгрознији злочин.

Погледајте свет око себе, сазерцавајте га душом и срцем, и разумећете о човему вам говорим.

Најгрознији крволоци овога времена, свуда у свету, јесу такозвани умишљени и лажни верници.

Од њихових злочина – у име Вере, у име Религије – грозе се и Створитељ и Васељена!

 

Речи које изговарамо и пишемо творе нашу судбину.

Речи су живе.

Речи су бића.

Ми смо окружени бићима и енергијама речи које изговарамо, које пишемо, које стварамо.

Речи су наше мисли и снови.

Речи су наше праслике, наше визије.

Имена наших богова и богиња јесу духовна и божанска бића.

Наши бели богови јесу бића Свеприсутног Створитеља.

Наши богови нису из Прошлости, већ из Садашњости, из Садашњег Тренутка.

Ми се с њима сусрећемо, ми с њима живимо у Овоме Тренутку Вечности.

Греше сви они који мисле да наши богови обитавају у Древности, у Прошлости.

Они су свуда око нас, они су у нама и ми смо у њима.

Свако од нас личи на некога бога или на неку богињу.

Ја срећем Беле Србкиње које су Весна, Лада, Мокоша, Светлана и Србона, баш као што срећем и Беле Србе који су Перун, Велес, Свевид, Сварог и Љељо.

У некима од нас, у различитим тренуцима, препознајем више богова и богиња; у некима од нас, уистини, препознајем све наше богове и богиње у исти мах.

Бити родноверан, значи: бити Овде и Сада, бити у Овом Тренутку Вечности.

Не размишљајте ни о Прошлости ни о Будућности, но будите увек Овде и Сада.

Дружите се са својим боговима и богињама; разговарајте и певајте с њима, јер они нису далеко од вас ни у Простору ни у Времену – они су ту где сте и ви!

Човек ведске свести, Бели Србин, мисли, осећа, ствара, говори и живи вертикално, он је човек вртикале, он је човек повезан са Извором Живота.

Ведски језик, који се зове ведсрбски, а којим су у Древности говорили Бели Срби, Бели Вилењаци, јесте језик вртикале, језик трију пространстава, трију космичких димензија.

У савременом србском језику остало је, отприлике, десет посто ведских, вертикалних, тродимензионалних речи.

Наш пад се догодио кроз језик.

Чудно звучи, али наш пад се, уситини, догодио онда, када смо почели да заборављамо и потискујемо ведсрбски језик, па смо уместо ведсрбских речи почели да преузимамо речи из неведских језика.

Тако смо сами уништили свој божански језик, испали из крошње Дрвета Живота и пали у Таму.

Нас је неко убедио, да ведсрбски језик није савршен, те да морамо да се служимо грчким, латинским, француским, немачким и енеглеским језиком, да бисмо били „савремени“ и „европејци“, да бисмо били „словесни“ и „образовани“.

Нажалост, већина савремених Срба тако и даље мисли, јер су поверовали у душманске лажи!

А моје је сазнање, да се не може догодити буђење и освешћивање Срба, све док не обновимо ведсрбски језик.

Ведсрбски језик јесте језик вертикале, језик богова, језик трију димензија, језик који, штавише, може да надрасте и трећу димензију, те да се узнесе до четврте па, чак, и пете димензије!

Савремени србски језик јесте језик хоризонтале, са дубоко потиснутим назнакама вертикале, док су сви ини (европски) језици чиста хоризонтала.

Зато вас и збуњује када ја употребим реч ГОСПОД, јер сте се удаљили од ведсрбског језика.

Господ је од праречи ГОС.

Али ГОС би требало изговарати и писати ГООС, са дугим акцентом на О.

Свака је реч басма (мантра) у ведсрбском језику.

Наша реч за мантру јесте басма.

Али, басма се изговара: БААСМАА.

Тајна ведсрбског језика јесте у акценту.

Избаците акценат из језика вертикале и добићете језик хоризонтале.

Ведски Србин, Праисконац, Богу се Створитељу обраћао са: ГООС-СВАА, ГООССВАА, Господ Сваа, Гос(под) Сва(рог).

Сварог је од: СВАА, Онај који је над СВИМ, Онај који је над СВА(М).

Када у свом срцу изговате реч ГООС-СВАА, ви осећате чудесне космичке и божанске вибрације, ви таде летите ка Створитељу, ка Светлости.

Овде морам да напоменем, да вилењачки песник Милорад Максимовић осећа својим бићем и душу и дух ведсрбског језика, те да правилно изговара, наглашава и акцентује речи својих песама.

Пажљиво послушајте Милорадове звучне записе, па ћете схватити о чему вам говорим.

Милорад можда још није свестан (а можда јесте!) да је он ведски човек, човек ведског духа и ведске свести, те да би требало да негује и усавршава тај ведски дух у себи.

Када слушам Милорадове песме, Милорадову поезију, ја осећам дивотне космичке и божанске вибрације, и у својим визијама видим да те изговорене речи допиру до Створитеља, до Светлости, до Језгра Васељене.

Благослов свима вама, благослов свима нама!

Осећање је увек овде и сада, увек у садашњем тренутку вечности.

Мисли се тешко везују са садашњи тренутак, већ вазда лутају од прошлости до будућности, скачући, попут мајмуна, с гране на грану.

Човек који много мисли, бива препун страхова и брига, зато што га мисли избацују из Водеана Вечног Живота.

Човек који много мисли, не може бити божански стваралац, божански песник.

Мисли су, истовремено, и узрок страхова и брига, али и последица страхова и брига.

Када смо у осећању, а то значи у срцу, тада се повезујемо са Створитељем и Васељеном, и тада нема ни страхова ни брига.

Живот се вазда и навек дешава у садашњем тренутку.

Живот и јесте садашњи тренутак вечности.

Све што је лепо, дивотно и узвишено, гле, дешава се управо у садашњем тренутку.

У садашњем тренутку вечности!

Љубав је, као и Бог, увек овде и сада, навек у садашњем тренутку.

А Бог је Господ!

Корен ове ведсрбске речи јесте ГОС – Онај који господари (или: Они који господаре) свим бићима, свим мировима, свим васељенама.

Реч се, у исти мах, односи и на једнину и на множину.

Ова реч је старија од свих земаљских религија, јер је рођена у Водеану Вечног Живота, као и све ине свете речи ведсрбског прајезика.

Избацујем мисли своје из свога срца, из своје душе, из свога бића.

Не желим да имам ни једну једину мисао!

Не желим да будем мислилац!

Остављам само осећања срца и душе и Свест Створитеља у суштаству и битију своме.

Мислићу срцем, а не главом.

Ствараћу душом, а не умом.

Сво смеће мисли и ума, које сам годинама и вековима скупљао, избацићу заувек из себе.

Када будем избацио и последњу мисао из срца и душе, тада ће се Бог Светлости у мени настанити.