Седам је сјајних небеских гора

И седам капија бисерно белих

Где се чува извор живота

Од погледа гладних и несвето смелих.

Ту увек међ огњем светим

ходе боје и света светла…

 

И плам неугасли у средишту шљашти…

Ако те Творац позове сада,

да присуством душе обојиш небо

ти стани и отвори срце

да чујеш радости живе у деци светој:

 

 

Чујем!

Живот себе буди…

И себе у себи препознајем дуго…

Отварам се и лагано дивим,

Осећам…

ту  извире дух водеана свесности тихо…

И више нисмо сами сада-Творац живи у нама!

Поглед високо ка небу пружам

и свесно се спајам у трену

бистра и чиста као кап кише

у том паду летим, клизим, милујем нежно…

и свој запис

себе у себи

остављам дубоко и меко.

Роје се гласови светосних бића

И један се одважно издвоји сам:

 

 

Ако сиђеш у мој сан,
видећеш да сам будан
и све што будни сањамо
ми то и можемо!
Снагом воље што нам Богови дадоше!

Утихни шум, одлучи!

И безгласно шапући,

Љубав – најмоћнију басму у свим световима,

која приводи Светиљци и Лепоти

неосвешћене и осветољубиве дубине…

 

Застани…

Удахни…

Заузми став за Нови Споразум са Творцем…

Удиши Живот – издиши бајату прошлост…

Призови присуство Творца и Аватара,

осети у срцу мир ,спокој и срећу

постави се на дејство свеспасења

у поштовању оснажи моћну Одлуку.

У – земљен –  гледај Творца лицем у лице

гледајући – из срца нечујно говори:

„Желим да живим вечно у физичком телу

и да се развијам брзо и многодимензионо

и желим да са Тобом будем Стваралац Вечности!“

Стварање је Лепота Дивота и најдубља Нирвана…

Печатише речи свете

све науме и намере,

да се нежне душе сете

како јесу снажне, лепе!

 

Тако попут харфе и виоле

дође боја свете горе

где столује Творац сам:

У срцу си моме а свуда те тражим.

Желиш од мене да будем будна,

Зато се скриваш…

Ал` ову игру највише волим

тјера ме Космосом да лутам.

У безкрају твоме мој је дом.

Љубав си посијао у оку мом,

сада ми кажеш да вјечношћу гледам

растјерујем таму и да јој се не дам.

 

 

Понекад запнем, застанем, паднем.

Сузу пустим а душа уздахне,

погледам горе, опрост заиштем

само смо људи, опрости Оче.

А онда анђеле своје шаљеш…

Осјећа душа твој наум и план.

Спремаш нас за нови свијет

Од Љубави саткан!

 

 

Мир…

Не могаше реч достојна бити

којом се може Мир Творца представити…

Погледај сада очима душе

види како се арије стварања чују!

И играју се игре невидљивих сила,

свима непознатих у дубинама постојања,

певајући песме првотне

стварајући нова зрачења

која требају једног сутона

постати свесна самих себе.

Тајна Творца скривена

у маленом ораху, цвету ил` зрну песка,

прича нам и учи нас да га препознамо

у магновењу наших душа…

И остаће тако у Еонима који долазе!

Театар лутки и глумаца на сцени

која се мења из секунде у минут

из минута у живот

желећи да…

 

 

Да!

Сетила се душа моја сваког слова, гласа, речи…

којима се игра света осликава у вечности.

Пред престолом Величанства

има једна тајна сјајна,

ко ватреним пламом она

вечно јесте окупана.

 

 

И позва ме душа моја са разине ове сада

да ме у вечност врати, у Творчево Љубави крило

и да истовремено живим безсмртним светлосним пламом

на обе разине своје…

 

 

Да се у мени преливају светлосне небеске боје!

Да се сила душе сједини са Творчевом силом самом,

да покренем љубављу запис о свему што се у истини збило,

по Космичком закону светом – да Творчева завлада правда!

Од кад те спознах у себи ја, запалио си неугасли плам

јер ти си Љубав и светлост што сја,

која ме води на пут сна…

Сан који сањам одувек ја,

да једно смо ти и ја, ти у мени – у теби ја!

Вечност у нама исткана…

Ми немамо почетак ни крај

Бескрај је мали за нас, о Творче што ми живот даде

да спознам себе ко сам ја.

Сијај у мени још јачим сјајем да светлим за оне који те траже!

Да спознају да сви смо једно

и нађу у себи искру тебе и живе Љубав…

Јер то си ти…

Творче Љубави!

И утихну све у безвременом трену сад.

Нада у етру…

Мир трепери…

Звезде чекају…

 

 

 

И изађе реч од Творца!

„Нек полети тајна сјајна, 

и да као искра сија- да јој нигде краја нема!

 

Она јесте живот јасни

плам вечности

плам неугасли…“

 

Како да кажем,

како да знам где је смисао у бесмислу,

воља у невољи, љубав у тузи.

 

Да ли ћу знати, и да ли ћу моћи,

да препознам

истинског себе,

у дубини своје душе,

у даљини звезданог неба.

 

Мој пут,

куда ће ме одвести,

хоћу ли стићи,

хоће ли победити моја слабост

или моја воља,

или ће ме нека странпутица стићи,

или ћу једноставно стати

и на сред пута се изгубити.

 

Тражити даље или одустати,

или је то страх

бојати се

неуспети,

увек ће постојати два избора,

а то је оно што нас мучи,

што нас у чвор веже,

што разум помути,

што нам душу стеже.

Из дана у дан, јављају ми се дивни људи, читаоци и љубитељи Србског журнала.

Заиста, сви су они дивотни и племенити.

По гласу их препознајем.

Човек се по гласу, по боји гласа, по акценту и дикцији препознаје и осећа.

Наш глас, наш говор, пуно казује о нама.

Глас открива много тога о нашем бићу и суштаству.

Сви они који ми се јављају, желе искрено да ми припомогну, на разне начине, да дођем до новог лаптопа.

А ја им кажем, да се лепше осећам када дајем, него када примам и узимам.

Лепота је у давању.

А онда ми они мудро одговорају, да их не ометам кад и они желе да дају и да се лепо осећају при давању.

У праву су.

Нећу да их ометам.

Сви смо ми упућени једни на друге, сви помажемо и спасавамо једни друге.

Нико од нас не може без других људи, без ближњих.

Сви смо ми међусобно повезани.

Сва су бића међусобно повезана.

И сви светови су, такође, узајамно повезани.

Данас разговарах са Светланом која обитава подно Авале.

Светлана је сва у Светлости.

Кажем јој: Светлана, ти носиш име наше древне богиње Светлости, зато је твој глас тако звонак и јасан.

Ова ведра, чила, радосна, раздрагана, љупка и мила Бела Србкиња, бела вила, живи саобразно са Природом у подножју древне планине надомак Београда.

Обитава и живи у свету који сама, лепотом своје душе, ствара.

То је свет шума и гајева, свет биља и дрвећа, свет вила и вилењака, свет древних богова и богиња.

И заиста, Светлана путује, плови и језди Путем Светлости, Путем Светлости ка Дому своме, ка Дому нашему.

Куда ми то путујемо, камо ми то хитамо?

Ми путујемо и хитамо ка Дому своме.

Ка Дому своме у Светлости.

Наш Завичај није овде, на Земљи, наш Завичај је у Небу.

Ми смо се из Неба спустили (низвели) на Земљу, и овде боравимо само неко кратко време.

Онолико колико је потребно.

Ни мање ни више, већ управо онолико је потребно, да бисмо видели, чули, сазнали и освестили нешто што раније нисмо знали, што раније нисмо научили.

Ми смо овде где јесмо превасходно због Љубави.

Љубав је наше главно и битно занимање, а све друго је подређено овоме.

Учити Љубав и живети Љубав!

Ко не савлада градиво из Љубави, неће положити завршни испит у овоме свету.

Јер, Љубав је улазница у Вишње светове.

Знање је важно, али је Љубав битна.

Знање је Знање само онда када иде уз Љубав.

Ако нема Љубави, онда је Знање небитно и ништавно.

Ми морамо бити мили и драги једни другима.

Ми морамо да љубимо једни друге.

Ако ми љубимо једни друге, онда и Творац све нас љуби!

Када ми одемо са овога света, иза нас остаје само наша Љубав.

Љубав остаје иза нас, али Љубав и путује испред нас.

Путује с нама кроз све ине светове, видљиве и невидљиве.

Наша Љубав оваплоћује се у нашега Бога.

Бог кога ћемо сретати биће Бог наше Љубави.

Само Живи Бог и ја,

стојимо лицем у лице

један наспрам другог.

Сва сунца, све звезде,

сви светови и сва бића

врте се око нас,

и плешу,

у бескрајном светлосном кругу

од Милости и Љубави.

Само Живи Бог и ја,

у овоме трену вечности,

бивамо ова песма,

овај дивотан сан,

што се кроз мене,

и мноме,

низводи,

из Неба,

на Земљу.

Љубав је највећа тајна

која превазилази

сва знања, сва сазнања,

сва осећања

и сва умећа човекова.

И да цео свој живот

посветимо Љубави,

никада је до краја

познали не бисмо.

Љубав све покреће,

све васкрсава,

све рађа и ствара,

па ипак,

она заувек остаје

наша највећа тајна

у свим вековима,

у свим световима.

Ми смо, гле,

светлост која плеше

у бескрају светова,

у дворани која нема

ни почетка ни краја,

у дворани од звезда и сунаца,

од сазвежђа и звезданих јата.

Наш живот је плес,

плес са боговима,

плес са Створитељем,

плес са свим видљивим

и невидљивим световима.

Ми смо зрак Духовног Сунца,

зрак који плеше,

зрак који се смеје и радује,

зрак који љуби,

зрак који постоји

у вечности и бескрају.

И гле!

наш живот је плес,

плес радостан и дивотан,

плес без почетка

и свршетка.

 

  

 Песма се увек догађа.

Песник не ствара песму, већ се песма кроз песника догађа и рађа.

Све што је лепо и дивотно у свету и световима, то мора да се догоди и роди од светлосних и духовних бића која су на самоме Извору Живота.

Извор Живота јесте Извор Творчеве Лепоте.

Пред нама је Песма коју су, из Вишњих светова, примили, преузели и у свет проследили Песници Звезда.

Уживајте у лепоти и дивоти ове Песме!

Лака као лептир и тешка као свемир…

Нежна као мајка и јака као ледени ветар.

Као одјек у горама златним,

чују се мисли и питања…

Ко је она, шта је Љубав?

 

 

Љубав та реч живота…

Као тајна у свему постоји.

Записаним ритмом куца

и душу свету ка вечној лепоти води.

Сакупља и шири,

прах свежих боја

и дува, дува бескрајем

доносећи траг

светло белих зора.

 

 

И негде далеко ехо се чу…

 

 

“Седим и предем од златних власи косе своје

невидљиви конац што тка љубав душе моје.

Љубављу својом покривам љубав моју,

да мирно спава и снева у скуту моме.

 

Удахом првим у мени се роди

по ко зна који пут осећај бескраја

који ме целу прожима…

Од светлости сам те правила – у људску душу усадила!

О Љубави!

Само сам о теби одувек певала и снивала.

Испуни све душе и срца својом дивнотом,

Јер тада ћемо бити оно што одувек и јесмо…

Чистота…

Сједињени у једном.“

 

 

 

 

-И би то душе једне глас творен у лепоту

а од мноштва пој што боји дивноту…

Светим гласом сада пева

хор небеских светих дјева-

а са њима сада поје

Светлосници трона што је

Изнад гора и разина

У сред вечних и светих истина!

 

 

Творац кроз нас сада пева!

 

 

Само нас Љубав од смрти спасава,

и само нас Љубав ка Светлости води.

Тамо далеко иза свих опсена,

изван туге, патње, немира и боли, 

гле! Чека нас Љубав, 

као негда давно,

у дивотном сјају 

Праисконог Сунца.

 

 

Крвоток Све-Мира…

Стаза неисказаног до краја промисла…

Љубав нас све опхрљује!

Својом бесконачношћу као нежност свемирских јата,

пониклих у праискону тежње за креацијом,

Која изнова постаје на новим љубавним путевима,

свесна саме себе…

 

 

И она вечно с` нама снева…да!

 

 

 

 

Божанска!

Љубав је извор светлости у нама
и у срца наша она је урезана.
Љубав је та која показује пут
ка нашим световима и сазвежђима.

 

 

 

Љубав је чаробно чудо над чудима!

Што у себи носи неугасли плам…

Љубав је светло и срце у људима,

Љубав смо ми и Творац сам.