Лирика вечног тренутка

Неправда учињена Србима превазилази све неправде овога света.

Патње нанете Србима превазилазе све патње овога света.

Боли нанети Србима превазилазе све боли овога света.

Због направде, патње и боли према Србима, овај свет је заслужио да нестане.

И боље је да нестане овај свет, него да нестану Бели Срби!

Јер, више вреде Бели Срби, него васколики погани свет.

Нема Белог Србина ни Беле Србкиње који не осетише, свим Бићем и свом Душом својом, сву неправду, све патње и све боли овога света.

Свеколика србска повесница, од Праискони до дана-дањег, писана је рукописом неправде, патње и боли.

Када будете видели да гори, да се сурвава и да нестаје овај свет, немојте туговати ни жалити за њим.

Све се то мора догодити због неправде, патње и боли нанете Белим Србима, који су једина Божанска Раса у овоме бездушном, поганом и злом свету.

Своје најлепше речи љубави

 никада не стигох изрећи

Оној која је знала и умела

 да сву лепоту

и љубав своју

подари мени.

Јурећи

за варљивим стварима

 овога света,

нисам могао да приметим,

  да дан за даном

бесповратно пролази,

 те да цео живот

у трену мине,

као сан.

 

Огромна већина људи, превасходно на Западу, свој живот поистовећује са својим физичким телом.

Али, живот није у телу; живот је с ону страну тела, живот је с ону страну свега материјалног.

Тело је само средство (возило) живота.

Наше физичко тело је за живот оно што је одело за физичко тело.

Када дотраје, када се излиже и поцепа, замењује се новим оделом, новим телом.

Ни душа ни дух ни свест нису у нашем физичком телу.

Физичко тело јесте само помагало нашег живота у овом физичком свету.

Живот је вечан.

Живот је без почетка и без свршетка.

Живот јесте и бива, бива и јесте.

Лирика вечног тренутка

Када сам у стању дубоког тиховања, тада осећам, да је србски језик изданак језика богова, да је светлосна потка бића србског језика светлосна и божанска потка.

Заиста, србски језик и јесте језик богова, и јесте језик љубави.

Зато је у србском језику, међу свим светским језицима, највише апстрактних (неухватљивих, неопипљивих) појмова, речи, израза.

У србском језику је много мање речи и појмова везаних за материјални, физички и видљиви свет.

То само казује, да Бели Срби, будући виша звездана раса, и нису били везани за физички, материјални и вештаствени свет.

Стога, србски језик и није језик овога света, већ језик оностраних, духовних и светлосних светова.

Србски језик је језик осећања и осећаја, језик видовитог знања.

Само Бели Срби и Бели Руси могу да изразе, да искажу, да опишу и да, у поезији и песништву, опевају своја најдубља осећања.

Већина других језика нема те могућности.

Највише што већина других језика може да изрази јесу емоције (а то су нижи осећаји, нижа осетила), али осећања, најдубља осећања, могу се изразити само на србском и руском језику, зато што србски и руски језик имају божанску потку, божанску матрицу.

Многи савремени Срби нису више у способности – попут својих древних предака – да разликују (да разлуче) осећања од емоција, зато што су се, преко енглеског језика, посве отуђили од бића србског језика.

Емоције су везане за животињско биће у нама, док су осећања везана за божанско биће у нама.

Емоције растурају, осећања сабирају.

Емоције воде у љутњу, гнев, бес и мржњу, док осећања воде ка смирењу, блаженству и несебичној љубави.

У суштини, никада се, по питању најдубљих осећања, не могу – чак и ако би желели то – разумети Србин и Енглез, Србин и Немац, Србин и ма који Западњак.

Нема говора да се разумеју, јер су то два света, два сазвежђа, два космоса!

Зато истинска и божанска љубав може да се догоди и оствари само између Белог Србина и Беле Србкиње.

Немогуће је да Бели Србин оствари такву узвишену љубав са туђинком, или, пак, Бела Србкиња са туђином!

Западњаци су толико далеко од осећања, да више и не знају шта то значи, јер немају речи и изазе којим би осликали и дочарали то стање божанске душе у нама.

За њих су осећања – емоције!

Али, емоције су тек осећаји и осетила, а не осећања.

Емоције су у вези са чулима, а осећања са божанском и светлосном душом у нама.

Емоције нас вуку надоле у Таму, док нас осећања уздижу навише ка Светлости.

Западњаци немају израз за осећања, зато и јесу бездушни.

Бездушни људи не знају за осећања; они знају само за страсти, за пожуду, за похлепу.

Они само узимају и грабе, а никада не пружају и не дају.

Свака емотивна веза јесте посесивна веза.

Док свака веза на разини осећања јесте несебична љубав.

Западњаци су одувек водили освајачке и колонијалне ратове, зато што су, у суштини, предатори и паразити.

А какви су они, такви су им и језици!

Јер, језик најбоље сведочи како о појединцу тако и о народу.

Језик је живо огледало наше душе.

Какав ти је језик, таква ти је и душа!

Лирика вечног тренутка

Једна од највећих завера у повесници словесног човечанства одвијала се кроз заверу против Николе Тесле.

Заиста, вероватно је то једна од највећих завера икада догођених у историји људског и човечанског рода.

То је била посредна, лукава, потуљена и вековима припремана завера против Звездане Расе, против Белог Србства, против Белих Богова.

Све гмазовске, змијске, драконске, бесовске, хазаро-рептилске и атланто-рептилске силе овога света биле су удружене у невидљивом, тајном и оностраном рату против Николе Тесле.

Јер, оно што је Тесла Аватар, Тесла Перун донео на овај свет, требало је да послужи словесном човечанству за све будуће векове.

Причати о Тесли као човеку и научнику јесте вређање Духа Тесле; надасве, то је, у исти мах, вређање и самог Божанског Духа Стварања.

Јер, Тесла није био нити обичан човек нити научник; Тесла је био Онај који је сишао Одозго – Аватар.

Он је имао један сушти и суштаствени Задатак: да словесно човечанство, да Бело Србство – преко звезданих светлосно-дејствених потки – повеже са Језгром Космоса, са Бићем Васељене, са Извором обновљиве животодајне Енергије која се зове (В)Етар.

Пловимо Водама наше Реке,

нашег Језера.

Љубав светлуцава – прелива се

преко наших Срца.

Купамо се у Звездама времена,

у свим временима.

Све Воде дубоке – Љубав носе име.

Наше Воде, преко којих клизимо

држећи се за руке, грле – Нас.

Лету Делфина нема краја.

Лету Душа наших,

кроз зелена и неба плава

бескрајна –  нема краја.

Спирале из наших тела,

нови живот граде,

пред очима нашим,

у једном новом свету,

за један нови свет,

што Срећа, Радост и Вечност се зове.

Наше Реке, наша Језера

Наше Воде Љубави, воде земљи

Љубавији.

О Боже драги,

Хвала

Јер, рађа се сунце и доноси нови дан!

Ни хиљаду сунца, ни хиљаду ватри,

као очи твоје неће сијати.

Од погледа твог стаће сва мора,

од осмеха твог трешће се гора.

А нежност твоја, мирис твој,

за то немам речи

као да си

са другога света.

Чекао сам те,

чекао

много,

много лета.

Морам стати,

не смем

више писати,

јер кад помислим на тебе,

све ме више стеже,

све ме више боли,

јер те срце моје,

све више,

и више,

и више воли.

Верујући у љубав,

 ја сам у себе веровао,

 и себе спасавао.

И кад ми се чинило,

да нигде у свету љубави нема,

ја сам је стварао

 у мислима

и визијима својим.

Ако би негде постојао свет

у којему би свега

што год замислити можемо,

сем љубави,

било,

ја никада пожелео не бих

да боравим

у таквоме свету.