Лирика вечног тренутка

Откуда име за свету и дивотну србску земљу – Црна Гора?

Ко јој даде такво име?

И зашто?

Име су јој дали душмани, да је прокуну.

У самом имену стоји светлосни запис клетве и проклетства!

Од свих србских вагри (боја), наши душмани за прекрасну србску земљу изабраше ону вагру која ће је вазда вући у таму, ка најдоњим и најмрачнијим световима.

Црна Гора са тим именом, у Новоме добу, не може више бити – Србска!

Јер Срби су племе беле и плаве вагре, а црно је вагра највећих мрзитеља Србства.

Наши мрзитељи јој дадоше такво име, да би на тој светој и прекрасној србској земљи Србство вазда гинуло и крварило.

Када Бели Срби, који обитавају у Црној Гори, буду преиначили име Црна Гора у Бела Гора, тада ће и Србство васкрснути на овој светој и дивотној србској земљи.

Све тајне су у речима, у језику.

Ако не размишљамо о речима, о бићу језика, онда ће нам се вазда дешавати овакве несреће, оваква страдања и погроми.

Наши душмани много више размишљају о нашим речима, о нашем језику, него ми сами.

Зато нам се и дешава све ово што нам се већ столећима дешава!

Отварати школе за даровиту децу,

 за изузетно бистру децу,

за децу звездане будућности.

Србијом,

будућом Белом Србијом,

владаће најбољи,

најдаровитији,

 најмудрији,

најодговорнији

 и најнесебичнији.

Србијом,

будућом Белом Србијом,

 владаће самосвојни

 и самобитни

Бели Срби.

До сада су Србијом

владале шудре,

парије и палије

и, ево,

до чега су је довеле!

У Србији,

будућој Белој Србији,

неће више бити шудра,

 парија и палија;

 неће више бити људске погани,

неће више бити људских испрдака –

предатора и паразита.

Бела Србија

нека буде наш сан,

нека буде наша визија!

Лирика вечног тренутка

Ако пратите овосветске медије, стећи ћете утисак, да је све мрачно, све ружно, све прљаво у свету; да у свету више нема ни лепоте, ни доброте, ни љубави, већ да постоје само мржња, пакост и завист, да постоји само зло, велико зло, које ће нас све уништити и прождрети.

Сви овосветски медији раде на ширењу страха, панике и безнађа међу народима и расама; сви овосветски медији желе да пониште у људи сваку племениту мисао, свако племенито осећање, свако племенито дело; да их баце на колена, да одустану од свега па и од самог живота, те да постану последње бело робље које ће на све пристајати.

Таквих медија има и у Србији.

И, гле чуда! сви су ти медији латинични!

Заиста, највеће страхове и немире, највећу мржњу и зло, највеће безнађе и бездушје, по Србији, шире, скоро по правилу, латинични медији.

Латинично писмо је њихов знак препознавања!

Но, наша је света дужност, да се боримо против тога, да се боримо за један лепши и бољи свет, за једну лепшу, бољу и светлију Србију, да се боримо за спасење, како лично, тако и своје деце.

Од те борбе не смемо одустати!

Та борба јесте наш пут, јесте наш смисао, јесте наш живот.

Идем
лица дигнутог ка небу
молећи за милост
тражећи опрост
за душевна сагрешења
чврсто стежући у џепу
повратну карту
за вртове еденске
ганута и располућена
од себе саме узета
и поново враћена.

Идем
корака отежалих
од блаженства
мисли миропомазаних
утихлих
руку биљем окупаних
шта сад гризу ветрови са севера
срца у запећак гурнутог
тронутог
путем угаженим
трњем посутим
у сусрет преживљеном.

Идем
зверима и крволоцима
потонула у раљама
погледом пратим
све своје крајпуташе
Стварам слику незаборава
за боље сутра
удишем позната стратишта
и вапим
за грумен снаге
бестелесне
да издржим
да преживим.

Идем
благословена
чврсто стежући у џепу
повратну карту
за вртове еденске …

Тамо где су биле границе бескраја
носила сам горчину
из мајчине утробе понету
кроз животе лутала
јер суђено ми било
да прођем кроз чистилишта
сагледам све неспокој
доживим умирања
и нова рађања
увек другачија и јача
тражећи себе.

Градила сам у себи
куле небеске
и пламене градове
сакупљала љубав
као капи росе
и скривала је
у запечаћеним ћуповима
по лагумима своје душе
неукаљану и чисту
једнако јаку и топлу
тражећи тебе.

Тек кад ми је гласник
дотакао раме
и снагом расковника
раскрилио све страхове
почела сам да кличем
криком соколице
под небом слободна
у веку новог трајања
у оку огледана
под крилом угрејана.

Твоја а своја
у теби нађена
и пробуђена.

Сви наши снови

и све наше љубави

остварују се, гле!

 далеко одавде,

далеко тамо негде

иза свега видљивог

и појмљивог,

у дубокој

 и вечној

 звезданој тишини.

Лирика вечног тренутка

Свет је онакав каква је у нашим сновима и визијама Слика Света.

Слику Света, света у којему ће обитавати, свако од нас ствара спрам себе и за себе.

Огромна множина људи Ствара из Спавајућег и Неосвешћеног, а само ретки посвећеници, песници вилењаци, Слику Света Стварају из Будног и Свесног, из Свести и Свесности.

Сазерцавајте, у стању дубоког тиховања, свет око себе и схватићете, да је свет управо онакав какав сте пожелели да буде.

Пожелели сте, ако не у овом животном току, а онда у неком од ранијих животних токова; пожелели сте, ако не Свесно, а онда, зацело, Несвесно.

Несвесно је последица Незнања, а Незнање је, по Тајној науци Белих Срба, један од највећих животних грехова.

Где нема Знања (Видовитог Знања), ту ни Љубави нема!

Само Пробуђен и Освешћен човек долази до познања и живљења Љубави, до Стваралачког Начела Љубави.

Човек и Човечица имају Највеће Божанске Дарове Стварања.

У Љубавном Чину, ако су Пробуђени и Освешћени, Човек и Човечица (Мушко и Женско) не само што могу да Стварају и Рађају биолошку децу, већ могу да Стварају и Рађају и духовну децу у свим Вишњим и Божанским Световима.

Када су Човек и Човечица из Истог Јата, када су Њихове Душе усаглашене и усаображене у Језгру Космоса, када су Њих Двоје по Божјим Начелима Створени Једно за Друго, тада Они имају све Одлике и Моћи Свемогућег Створитеља.

Свако од нас, бирајући свог Животног Сапутника, истовремено, бира и своју Судбину.

Ви, који сте млади, ви, који имате двадесет или тридесет лета, запамтите ово: бирајући своју Животну Сапутницу, илити, бирајући свог Животног Сапутника, ви, у исти мах, бирате и своју Судбину, али не само у овоме свету, но, и у свим иним, видљивим и невидљивим световима.

Брак је, уистини, Космичко Огледало: Душе, Љубави и Судбине!

Блиски,

и кармички повезани супружници,

могу једно друго да исцељују,

 да васкрсавају

и, надасве,

да се изнова рађају

у било којему свету.

Њихова узајамна љубав

превазилази све препреке,

 све физичке законе,

како у материјалној

тако и у духовној

Васељени.

Зато је избор животног сапутника

 не само важан,

већ и битан,

битан за свеколики живот

 у свим видљивим

и невидљивим световима.

Све што је Створитељ

 у Васељени створио –

створио је,

гле!

 кроз Срце наше.

Када се Тога

присетимо,

тада ћемо познати

Саме Себе.

Јер,

 Све Стварање

у свим световима

 одвија се

кроз Срце наше:

у Невидљивом и Оностраном,

у Дубинама и Висинама,

иза Обзорја

Вечности и Бескраја.

(Вилењакова Посланица

Белим Србима

и

Белим Србкињама.)

Створитељ и Васељена

стварају Лепоту

 кроз наше Срце.

Створитељ и Васељена

створили су нас

Боговима и Богињама.

Зато и ми поседујемо

све оне Моћи

које поседују

Створитељ и Васељена.

Та Знања смо заборавили

онога трена

када смо се,

у мислима и сновима својим,

одвојили од Створитеља

и Васељене.

Повратак Створитељу

и Васељени

 јесте Повратак Себи,

као што је и Повратак Себи –

Повратак Створитељу

и Васељени.