Буди и ти део мене,
буди мој темељ,
буди моја бајка.
Да сањати могу,
да бар снови ми
срећни буду.
Буди ту да не лутам,
да се не изгубим,
компас моје душе буди,
да моје срце не пати,
Да моје срце
од љубави не полуди.
Научи ме да желим,
научи ме да волим,
покажи ми пут
како да преболим.
У овоме свету
да ли живети могу?
Не,
ја у овом свету
без тебе не могу!
Лирика вечног тренутка
Зло је све што је људски ум створио.
Све религије, све идеологије јесу зло људскога ума.
Људски ум не може никакво добро да створи.
Говорим о људскоме уму, а не о божанском уму који дејствује кроз изабраног човека, кроз пробуђеног и освешћеног појединца.
Свеколико добро и свеколику лепоту што видимо у свету, гле! није створио људски ум, већ божански ум и дух који је тајинствено и невидљиво дејствовао кроз велике посвећенике.
Међу религијама и идеологијама воде се вечити ратови.
Вечити ратови до истребљења.
Религије су и измишљене зато да би се водили вечити ратови, да би се истребило словесно човечанство.
Сваки онај пробуђени и освешћени појединац који жели да путује Навише, да се уздиже ка вишњим и божанским световима, мора да се клоне свих земаљских религија и идеологија.
Ко год жели да буде слободан, мора да се узнесе изнад свеколиких религија и идеологија овога света.
Религијама и идеологијама заведени и поробљени људи не могу ни дана без рата.
Јер, бити религиозан, значи: бити у вечитом рату са другима.
За религиозног човека, рат са другим људима јесте сасвим природна ствар.
Религиозан човек јесте човек сужене свести, и он из своје сужене свести умишља, да сви људи морају да буду исти, да сви људи морају да буду такви какав је он, да сви људи морају да верују у оно у шта верује он.
Нема толеранције, нема разумевања, нема трпељивости међу религијама.
Све су религије искључиве, искључиве до крајности, искључиве до истребљења свега другачијег, свега различитог.
Само несувисли и бесловесни могу да празнослове о толеранцији међу различитим религијама и идеологијама, међу различитим културама и расама.
Људски ум је тако програмиран, да унапред не прихавата никакве разлике.
Људски ум је тако програмиран, да вечито мора само зло да производи.
Људски ум није кадар да ишта племенито и узвишено произведе.
Људски ум је најразорнија атомска бомба.
Атомска бомба која може да разори не само планету Земљу, већ и цео Сунчев систем.
Нема већих лицемера од јудео-кршћана и муслимана.
Они вазда причају о љубави, а вечито наносе патњу и боли другима, свим иним бићима, па и самој Мајци Природи.
Нико никада неће побројати и пописати све жртве јудео-кршћана и муслимана, све побијене и поклане, све силоване сестре и кћери, сву невину децу спаљену на ломачи.
Најгрозоморнији и најужаснији злочини на овоме свету чињени су у име јудео-кршћанства и ислама, чињени су у име њихових пророка, проповедника и богова.
По схватању јудео-кршћана и муслимана, прави верник је само онај који убија, коље, спаљује и силује невернике; а невирници су сви други, сви они који су другачији од нас, сви они који нису „наше“ вере, сви они који не верују у „нашега“ бога.
Овај свет би био најмрачнији од свих светова, да у њему није оних ретких, веома ретких, пробуђених и освешћених појединаца, божанских стваралаца, који остављају лепоту и дивоту за собом.
Та њихова стваралачка красота једино и обасјава овај свет, будећи наду у оним другим божанским душама које су, из неких само њима знаних разлога, залутале у овај свет.
Лирика вечног тренутка
Светлосни запис је важнији од генетског кода.
Светлосни запис је битан, а генетски код (днк) је само важан.
Светлосни запис је Вертикала, а генетски код (днк) је Хоризонтала.
Постоји много тога што је важно, али је само једно битно.
Све што се налази на Хоризонтали, то може бити значајно и важно, али, оно што је на Вертикали, што чини Вертикалу – то је битно!
Ево шта желим да кажем и разјасним.
Нама, Белим Србима, ближи су Јапанци и Тибетанци од Хрвата и Словенаца; ближи су нам будисти и таоисти од јудео-кршћана и муслимана.
Ми, Бели Срби, припадамо народима Вертикале; ми смо Раса Вертикале.
Сви они народи који се налазе на Вертикали – нама су блиски, блиски по светлосном запису.
Они нам можда нису блиски по генетском коду, али, то и није битно.
Битан је светлосни запис.
Ово је веома важно да схватимо, разјаснимо и освестимо, да не бисмо лутали, да не бисмо понављали грешке из прошлости.
Нама су највише зла, у свим минулим столећима, нанели управо они народи који су нам блиски по генетском коду, по Хоризонтали, али су нам далеки туђини по светлосном запису, по Вертикали.
Грешке смо чинили из незнања и неосвешћености.
Грешке смо чинили зато што смо све учили и тумачили у светлу западних позитивистичких и материјалистичких лажних наука.
Они који су нам по крви и генетском коду блиски јесу наши највећи душмани и мрзитељи.
Да смо били мудри као што нисмо, никада не бисмо стварали државу по Хоризонтали, већ само и једино државу по Вертикали.
Ми смо с погрешним народима стварали заједничку државу, а та је држава била наша највећа гробница, наше најгрозоморније стратиште и погромиште.
Да смо били мудри као што нисмо, давно бисмо се повезали с народима Вертикале, с народима који су нама, по светлосном запису, сродни и блиски.
Упамтите: крв је све више вода, генетски код је ништа.
Оно што Беле Србе разликује од свих иних народа, то је светлосни запис, то је Вертикале.
Оно што Беле Србе разликује од других, генетских и хибридних, Срба, то је, такође, светлосни запис, то је, такође, Вертикала.
Бели Срби Вертикале и Срби Хоризонтале – то су два света, два звездана јата, два космоса.
Истинско пријатељство постоји само међу народима Вертикале, а сва назови „пријатељства“ по Хоризонтали – то је чиста омаја и опсена!
Од свих европских народа нама, Белим Србима, најближи су и најсроднији Руси (Бели Руси), јер смо у бити и суштаству – Један Род.
Ми смо једна те иста Раса Вертикале.
Међу другим европским народима скоро да и немамо никога ко нам је, по светлосном запису и Вертикали, сродан и близак.
Постоје у Европи народи који су нам, можда, по генетском коду блиски, но, то још ништа не значи, јер генетски код и није битан.
Мудрост је када у трену можемо да разлучимо битно од небитног!
Лирика вечног тренутка
Данас сам чуо једну дивну животну причу, причу коју ћу дуго памтити.
Један Бели Србин, док смо седели у мојему врту за тиховање, причао ми је с толико радости, с толико унутарњег жара, с толико чедне љубави о својој животној сапутници – с којом у браку живи двадесет и седам лета – да сам ја, напросто, све време био задивљен и опчињен његовом искреношћу, честитошћу, чедношћу и племенитошћу.
Тај човек, напросто, обожава своју човечицу, своју животну сапутницу, своју Белу Србкињу, да сам ја, на тренутке, имао осећај, да ми ту божанствену причу казује само духовно биће из неких тајанствених и оностраних, вишњих и божанских светова.
Док сам слушао његову песнички надахнуту причу, која није од овога света обмана, превара, омаја и опсена, осетио сам, и схватио, у дубини својега бића, да једино Душа и Дух Белога Србства може да спаси све нас, да спаси сва бића, да спаси Свет, да спаси Васељену.
Само је још у Белога Србства сачувана таква лепота, таква доброта, таква дивота и таква чедна љубав за ближњега, за некога ко ти је мио и драг, за некога ко ти је важан и битан; важан и битан не само у овоме свету, већ и у свим иним – видљивим и невидљивим – световима.
Њихова узајамна љубав, и после толико година проживљених у браку, јесте и данас тако заносна и дивотна као и пре толико лета када су се први пут срели и, у трену, препознали, и схватили, да су се дуго, веома дуго тражили, и да су једно за друго.
Дубока је река света.
Њоме сада тихо плови
Дан Божији, сан Љубави.
У вечитом белом сну
изрази се кују живи
и симболи души лете.
Ту се искра свака вечно,
напаја и бива свесно,
подигнута у вечности!
Затим лети ка дворима
живог светла и безкраја
где се душе роје у радости.
Како свуда оне светле!
Како само боје снене
певају у тајној ватри!
Оној која све запати,
и пољуби љубичасто…
Оживевши сваку бит.
Лирика вечног тренутка
Највеће истине се казују са најмање речи.
Највеће истине се казују једном једином речју.
Највеће истине се казују тишином и шутњом.
Нема ничег речитијег од тишине и шутње.
Они који ме знају, знају да сам шкрт на речима.
Шкрт сам на речима, јер знам, да су све приче већ давно испричане, испричане негде у неким Вишњим световима, у Акаши.
Хаику је најсавршенија форма.
Три стиха у седамнаест слогова – и све је чисто, јасно и, свака реч избрушена до савршенства!
Хаику је најзгуснутија песма, песма у коју стаје Васељена.
Ко осећа хаику, схватиће одмах, да је у три стиха и седамнаест слогова смештена читава космичка драма.
Свака поезија, свака уметност вреди онолико колико је шутње и тишине у њеној позадини.
Само лоши песници користе много речи.
Много речи – то је празнословље.
Много речи – то је мртва песма и мртва прича.
Што мање речи – све снажнија и моћнија песма.
Ни многи песници не знају тајну песничке речи.
Добра песма је добра зато што у њој нема ниједне сувишне речи.
Лоша песма је лоша зато што у њој има сувишних речи.
Ако се из лоше песме избаце сувишне речи, онда ће и од лоше песме постати добра песма.
У томе и јесте тајна песништва.
Постоји нешто што се зове песничка чаролија, песничка алхемија.
Песничка чаролија и песничка алхемија почива на дубоком осећању мере: песник мора и да осећа и да зна која је мера речи у даној (неправилно је рећи: у датој!) песми.
Рецимо, ако је мера неке песме тридесет речи, само једна сувишна реч – тридесет и прва реч – срушиће читаву песму, срушиће је онако како се свет руши.
Али, то се не учи у земаљским школама; са тим осећањем и знањем песник долази на овај свет.
Пре доласка на овај свет, песник је у Оностраном, у Вишњим световима, прошао многе песничке, вилинске и вилењачке школе, а потом је тек, у овоме свету, рођен (као) песник.
Лирика вечног тренутка
Данас ме походи пријатељ с којим се први пут сретох у овоме свету, да бих убрзо потом, после само неколико тренутака схватио, и освестио, да се ми већ одавно знамо, да смо се толико пута сретали, ко зна где и када, у неким минулим животним токовима, у неким тајинственим и оностраним, духовним и божанским световима.
Радујем се, свим срцем и душом, када ме походи пријатељ, врли и драг, када сретнем некога ко је из мојега звезданог јата, ко је из мојих духовних и божанских светова.
Сваки такав сусрет чини ме бољим, племенитијим, радоснијим и богатијим, зато што Створитељ и Васељена, зато што сва духовна и божанска бића из Вишњих светова дејствују изравно кроз наше сусрете, само ако су наша срца посве отворена за те истинске и искрене сусрете.
Милан Живановић је диван, племенит, узвишен, образован и духован Човек.
Он је Личност у оном праисконом и праизворном значењу ове речи, Личност Вертикале, Личност самосвојна и самобитна, Личност Божанског Лика.
Док сам смирено, стрпљиво, марљиво, предано и одговорно слушао његову животну причу, његово широко и дубоко животно и мистично искуство, ја сам све време имао дубоко осећање, да он ту своју животну причу казује из мојега бића, из мојега срца, из моје душе.
Сви ми, који смо повезани са Створитељем и Васељеном, са Вишњим световима и Акашом, имамо блиске, сродне а некада и истоветне увиде из Оностраног, из Акаше и Вишњих светова, увиде кроз многе светове, векове и еоне, кроз многа сазвежђа и звездана јата.
Наше животно и звездано путовање нема ни почетка нити свршетка, јер одувек јесте и бива у вечноме сада, у овоме тренутку вечности.
Благодарећи незнаном а уистини знаном пријатељу, Милану Живковићу, ја сам данас обогаћен за један сусрет са самим собом, за сусрет с бићима из вилинских, духовних и божанских светова, за сусрет са Живим Богом што у срцима нашим вечно обитава.
Поред свих дарова што од Милана добих, највише се обрадовах кедровој огрлици која има чудесно и исцељујуће дејство.
Пре неког времена записах, у својој лирици, да ћу кедрове семенке, да ћу кедровину изненада и тајинствено добити од једног Белог Србина.
И гле! догоди се то!
(На левој обали Истера, 12. лажитрава 7524. лета.)
Има тренутака
кад ми се чини,
да је прекинуто
светлосно,
животно,
дејствено
и енергетско уже
које ме повезује
са бићима
из вишњих духовних
и божанских светова;
уже које ме повезује
са Створитељем,
с Оцем и Мајком,
које ме повезује
са Извором Живота;
тренутака кад имам,
у свом унутарњем бићу,
дубоко осећање
да сам мртав,
мртав не само за овај свет,
већ и за све ине светове.
У таквим тренуцима
најтеже ми је,
да из пепела васкрснем
те да изнова родим
самога себе у себи.
Драги Песниче,
изузетно запажање јединственог сатреперавања свега живог. Побуђује на осећаје да нисмо мали и безвредни, већ свемирски савршено бескрајни, и свеприсутни.
Исто овако можемо да се запитамо како болести настају…
Хвала на промишљање којим отварамо и исцељујемо себе, и будимо стваралачку моћ да Лепотом=Љубављу=Саосећањем испуњавамо Свет.
Иван ХРАСТ
(порука за Татјану – две младице храста, Уметник и Уметник Живота, су засађене у Сланкамену. Намењене су за благостање свих бића. Радован Мрђен и његови пријатељи су садили и стварали љубав и радост заједништва Људи и природе. Процењујем да су Храстови засађени у њихова Срца. Храстемо даље!)