Лирика вечног тренутка
Није лако бити Србин.
Није лако бити Србин, јер нико на свету целоме не носи такво бреме, такав крст какав Србин носи од рођења па све до смрти.
Није лако бити Србин, јер Србин мора да васкрсне из пепела, мора изнова да се роди, да би могао бити дичан, усправан и достојанствен Србин.
Није лако бити Србин у окружењу крволочних звери, звери у људском обличју што вековима сневају и раде на затирању свега што је Србско.
Није лако бити Србин, јер Србин мора да памти све злочине и погроме над својим племеном и родом, а да се, у исти мах, узнесе изнад сваке мржње, зла и освете.
Најгрознији и најужаснији злочини и погроми, у повесници човечанства, извршени су над Србима.
Творци тих најгрознијих и најужаснијих злочина и погрома над Србима јесу Ватикан и хрватска нација.
Дошло је време да се Истина открије и обелодани до краја, јер то од нас тражи Космос, јер то од нас тражи Створитељ.
А Истина је да су Ватикан и Хрвати извршили најчудовишније злочине над србским народом, злочине какве не памти људски род, злочине какве не памти Васељена.
Ватикан и хрватска нација јесу творци паклене државе-кланице, паклене државе-кланице у којој се србосеком и маљем убијало све што је Србско, од колевке па до гроба.
Таква творевина могла је да се роди само у главама јудео-кршћанских чудовишта, људи-звери и људи-змија, мрачних ентитета који су највећа грозота и ужас Васељене.
Од јудео-кршћанских свећеника и калуђера, од јудео-кршћанске хрватске нације, нема већих крволока на планети Земљи.
За злочине учињене над Србима, ни Ватикан ни хрватска нација никада се неће покајати.
Неће се покајати, зато што они и не знају за покајање.
Неће се покајати, зато што они и немају душе.
Ко нема душе, тај и не зна за покојање.
Срби су свесни тога, да се најгрознији злочинци над Србима никада неће покајати.
Као што постоје појединци без душе, тако постоје и читави народи без душе.
Злочинци без душе, не знају за покајање.
Срби су свесни тога, али морају да се узнесу над тим сазнањем, и да се окрену ка Извору Светлости и Истоку Живота.
Срби се неће никоме светити; Срби су своју освету предали у руке Створитеља и Васељене.
Освета ће стићи, али Одозго, из Вишњих светова.
Биће то освета према заслугама, освета којој нико неће умаћи.
Заиста, није лако бити Србин.
Није лако бити Србин, али је часно и дивотно бити Србин!
(На Истеру, 10. лажитраве 7524.)
“Реч Срби и у присвојном придеву пишемо
са словом – Б – србски, србска, србско, јер ми смо Срби, а не Српи, осим у случају цитирања другог текста у ком његов аутор придев србски пише као – српски; И врло уважени професор Радосав Раја Павловић, својевремено најбољи студент чувеног и највећег србског лингвисте Александра Белића, говорио нам је да тамо где језичка промена, једначење сугласника по звучности, (као у нашем случају)
мења смисао, значење и суштину речи – онда се она не врши.
И још зато што правило каже да када је властита
именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски – изведене речи од имена (властите именице) СРБ. „Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта
пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе)
користе.
Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.
У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану“ (Немања С. Мрђеновић, извор: srbski.weebly.com ). И сам реформатор србског језика Вук Караџић је овај придев писао са словом – Б: Србска граматика, Србски речник…У недостатку језичких норматива у србском језику, поједини лингвисти тврде да је реч – србски – етимолошки облик, а да је – српски – фонетски облик и да је исправније рећи – српски. Ако је самом реформатору србског (фонетског) језика придев – србски – био фонетски облик, зашто бисмо то сад мењали? Срп-је пољопривредна алатка, а Срб је припадник народа Срба, дакле србског народа.
Корен СРБ мора се чувати као зеница.
Без те коренске морфеме наши потомци неће више знати ко су, ни чији су, ни да ли су „алатке“ у рукама моћних светских сила и силника или су достојни потомци најстаријег и најумнијег народа на свету – србског народа.“
Oд мене толико.