У ноћи,

бео шљивин цвет

обасјава врт

 у којему тихујем

под звездама,

сневајући

 неке далеке светове

с ону страну

вечности и бескраја.

Једна дивотна слика

у рано пролеће.

Доле:

широко зелено поље

и бео шљивин цвет;

горе:

 дубоко плаво небо

и бели облаци

 у трку.

Не знам:

да ли је доле – горе,

или је горе – доле!

Лирика вечног тренутка

Побеђујемо!

Србски Дух побеђује.

Србство Вертикале побеђује.

Ово је поновно рођење Србства, поновно рођење Белих Срба.

Сви будући векови припадају Белим Србима!

Срби су изабрани за чуваре Мајке Земље, за чуваре Васељене.

Нестају, и нестаће ускоро, сви наши душмани.

Појешће их властити мрак, појешће их властита мржња, појешће их властито зло.

Још мало, и нигде више на Земљи, и у окружењу, неће бити наших душмана.

Ово је конац свих гмазова, свих предатора, свих паразита, свих србских крвника, свих србомрзаца.

Рађа се Ново доба, Доба ведсрбске духовности и културе, рађа се Нова Васељена, рађа се Нови Космос.

Побеђујемо!

Загледајте се у себе, у своје унутарње биће и суштаство, па ћете схватити – да побеђујемо!

Весна Мијаиловић ·

“У Индији, у деветом разеду школе се учи да су Срби били у Индији
пре 2500 година последњи пут, а пре тога још неколико пута …
Колико нас је то учило у школи?
На слици је једна кућа у Индији, Садвала центар за учење
санскрита, у малом идиличном селу Нарве.
Примећујете ли сличност са старим типом србске сеоске куће?“

Вилењаков коментар

Ово је време откривања највећих тајни – о Белим Србима, Хиперборејцима и Аријевцима – које су столећима и тисућлећима бивале скриване од нас.

Тајне се откривају преко србских белих богова, преко Акаше.

Сваки онај Бели Србин, и свака она Бела Србкиња, што бива повезан са Србством Вертикале, са Акашом, само ако то искрено пожели, откриће све тајне о нама.

Васељена ради за нас, Беле Србе!

Милорад Максимовић: ЗОВЕ НАС ДУХ (1, 2, 3.)

Опремио: Стари Словен

Драган Симовић: ВЛЕСОВИЦА – ВЕРА ДРЕВНИХ СРБА

Опремио: Стари Словен

И гле,

 у сутон вечерњи,

на зелено-плавом небу,

шишмиши

у модром

спиралном лету!

А доле,

у врту,

млечне месечине пун,

 леска се,

зрцали,

и титра –

ох, како бео! –

шљивин цвет.

Одмеравам тек окачену прошлост
раном завичајном гоњена
заборавом од себе склоњена

Када Љубав престане,

тада све умире:

 и човек,

и животиња,

и птица,

 и дрво,

и цвет;

када Љубав престане,

тада се гасе сунца,

гасе звезде,

 гасе светови.

Колико је у свету Љубави,

толико је и Живота у нама!

Да није Љубави, гле!

Живот не би имао

никаквога смисла,

како у овоме свету

тако и у свим иним

световима.

Јер,

ако Живот није Љубав,

и ако Бог није Љубав,

 онда:

нити је Живот –  Живот,

нити је Бог – Бог!