И ја чезнем
али не за животом
раскошним и сјајним,
не за проводом
ил’ домом бајним,
нити за славом и величином.

И ја чезнем,
али не за баловима
и нашминканим девојкама,
нити за плаховитим
моћним валовима
далеких мора.

И ја чезнем,
али не за уживањем
у богатству и сјају,
него за животом
у пустом крају,
окруженом шумом и дивљином.

И чезнем још:
за другарицом милом
ситних увојака и плаве косе
са нежним витким телом,
обавијеним свилом,
са погледом бистре, јутарње росе.

У сјајном без-крају
пребивају мисли Творца.
Живе оне слике творе,
и тоном светим реч говоре.

Речју једном поста све!

Изван језгра живог светла
постоје вечне светле галаксије.
Као рој пчелица на росној ливади
сад се множи рој звездани…

И у сваком роју у простору без краја,
где год стоји планета ил’ две
вечно расте семе Божјег сјаја,
дрво живота, светлости све.

Семе му је искра жива која носи
свети плод,
стабло живе ватре белог злата
што обасја вечно небески нам свод.

Иде оно вољом Творца
у све нове створене светове,
стотину и четрдесет и четири
пламом вечним упаљене искре.

Некад знају у земљицу родну
да слете тихо чинећ’ благородну!
А некада нежно у чистог светла сфери,
посаде се јасно тад у атмосфери,
тамо неког тешког света.

Тако Творац светове оживљава,
да им дође Божја вечна слава!

Тражи колико хоћеш
и силом да семе дрвета светла
отмеш…
Ништа наћи нећеш, не!

Јер Љубав је кључ, гле!
Који отвара врата да се дрво живота
додирне…
Да се плод светлости окуси,
Да се душа одмори и животом напоји
под светлом лишћа ватре живе.

Седамдесет и два пара…
Семе и искра ватре живе,
чине свако дрво живота.

Ако их и очи не виде сад,
ту су она ипак знај.

Рука их мрака никада таћи неће.
Љубав је, гле!
Кључ капија раја…

У њему расту дрвета два,
Отац и Мајка дрвета светла
са обе стране
Божијег престола…

Поји их вода чиста и жива,
што тече из извора живота…

У сјајном без-крају
пребивају мисли Творца.
Љубав кроз њих рађа све.

(Вилењаков коментар коментар у стиху уз песму ДРВО ЖИВОТА.)

Семе светлости

и семе живота

у нама клија

израстајући у ројеве

звезда и светова,

израстајући у свемире и васељене.

Дрво Светлости и Дрво Живота

што расте

у нашим невидљивим

оностраним световима,

чији врхови крошања

досежу до Трона Творчева,

одржава Ред и Поредак

у Првобитној Васељени.

Песма Милорада Максимовића,

под насловом Дрво Живота,

јесте Песма  о Рођењу Богова

и Постању Светова,

Песма о ТеоГонији

и КосмоГонији.

(Драган Симовић)

Сиђи у своје

унутарње биће,

 и у највећим дубинама

својега бића

 потражи

Дрво Светлости

и Дрво Живота.

Лирика вечног тренутка

Сви цензурисани режимски медији у поробљеној Србији, и сви папагајски новинари на платном списку атлантистичких обавештајних служби, ликују што је србска полиција (а србска полиција је одавно чувена по томе што хапси и пребија само Србе!) ухапсила једног србског родољуба на Дунаву који је покушао, криомице, из Румуније да уђе у Србију, да би се, како је рекао, видео са својим најмилијима, јер је, пре неку годину, тај родољубиви Србин, морао да бежи из Србије због хајке коју је атлантистичка и плећеничка фукара против њега повела.

Оно што оставља горак укус у устима јесте чињеница, да у постоктобарској Србији сваки пробуђени, освешћени и родољубиви Србин бива дивљач за одстрел, док, на другој страни, парије и палије – а то су последње људске ругобе и грдила –  уживају све могуће друштвене повластице, бивајући заштићенији и од најређих животињских и биљних врста на Планети.

Лирика вечног тренутка

Много је расрбљених Срба.

Чудо једно, колико их има!

Расрбљавање Срба води у нестанак Срба.

Расрбљавање Срба јесте погубније од свих ратова и погрома, погубније од куге и лепре.

Расрбљавање Срба је у моди.

Знам многе Србе који су се одрекли Србства само зарад помодарства.

Помодарство и снобизам јесте болест Срба.

Срби су покондирене тикве.

Одувек је бивало покондирених тикава у Србству.

Данас их је више него икада раније.

Да није покондирених тикава, да није болести помодарства и снобизма у Србству, данас би, само на Балкану, било више од двадесет милиона Срба, а још толико у расејању!

Расрбљени Срби јесу болесни Срби.

Али, то је тешка и неизлечива болест.

Расрбљени Србин никада се неће излечити, јер не жели да се лечи.

Немогуће је излечити болесника који не жели да се лечи, који не жели да оздрави.

Ту никакве лекарије не помажу!

Ту је свака прича излишна.

Једном расрбљени Србин – заувек расрбљени Србин!

Да ли је време за рат ил` мир?

И стопом поносно стати на пир

што носи животе око нас…

Дал` ће трубе одјекнути ноћас

да објаве зоре руј

и новим Сунцем сав наш спас?

И ето, док мисли се множе и роје

осећам мирис тамјана и руже,

долазе с` неба нашега дома.

 

Душа ми говори тихо нечујно

да срце се ободри и буде спокојно

јер Љубав нас избави од мрака све!

И стога шаљем ти мисао и тон…

Боју којом слика Бог…

Љубав, наду, веру и мир.

Јер род тај гради Свемир.

А Све-Мир смо ми.

Светим пламеном створени- Ватром Божје Љубави.

Када се спустимо

 у Властито Срце,

тада ћемо открити

ПраЈезгро Светлости

 што обасјава

наш Унутарњи Космос.

Лирика вечног тренутка

На вилењачку душу

људи не могу вољом утицати,

само чистим срцем!

(Вилењачка пословица)

Вилењаци нису од овога света, већ је то Раса која се, пре стотину и осам векова – из сазвежђа Лире – низвела на Бели Пупак Света, међу хиперборејска племена.

Раса Вилењака је, по древном предању, хиперборејским племенима и родовима подарила Поезију и Уметност, те божанске и вилењачке вештине стваралаштва.

Отуда сваком песничком и уметничком стваралаштву претходи душевно и духовно повезивање са Вилама (Женским Вилењацима).

Без унутарњег повезивања с Вилама (Музама) нема ни Поезије ни Уметности, нити било какве друге Лепоте, у овоме свету.

Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле
Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?
Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.
Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.
Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.
Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека.
Са јелових гора слазила је Жена.
(1911)