СЛОБОДАН МИЛИЋ: МОДЕРНА РАСПЕЋА


ИСКРА на Фејсбуку

Slobodan Milic

Данашње стање у свету је директна последица Колумбових открића и освајања и сваких следећих освајања. Његови морепловци измрцварени дугом пловидбом и изнурени болестима одмах при ступању на тле Америке, започињу пљачке, убиства, руше градове, силују. За собом остављају пустош. Од тада западни свет – Европљани све народе друге боје коже сматрају за нижу расу а оне новооткривене и за дивљаке. Како су ти сатрвени народи гледали на незајажљиве, похлепне, гладне и неиживљене народе. Наравно, као на најгоре могуће дивљаке.

Данас се сваки разумни човек Европе мора запитати само једно: зар нам је белина коже гарант да можемо да радимо шта хоћемо, свуда по свету. Увек је кроз историју бела раса спроводила доминацију. Хитлерова виша раса је изникла из белине коже. Бела расо, питајте Достојевског шта се дешава са онима којима је све дозвољено.

Зар код толико испољеног варварства да останемо недодирљиви? Мало морген. Као кад се деси као два пута за годину дана у Паризу то је двоструко корисно за владајуће кругове великих сила. Прво, неемотивна нација за трен ока се тобоже расплаче а са њима и владајућа врхушка. Мајсторски се направи такво стање у народу које ће неминовно довести до освете. С друге стране, иста врхушка радосно трља руке, које ће бити слободне да са жестоким варваризмом ударе по држави и народу из којих потичу терористи. Те државе су углавном богате нафтом и гасом. И ето прилике да се покаже варваризам са почетка откривања Новога света. Изгледа да данас почетком XXI века варварство поново постаје од велике животне важности великим државама – крупном капиталу, антиљудским и антицивилизацијским капиталистима, који у име профита сеју смрт свуда где има интереса.

Друго је било пре тридесетак година и више, када нису многе информације, из разних освајачких ратова, пуштане у свет. Данас на њихову велику жалост, ништа се не може сакрити. Варварство су огољена али варвари се не стиде. Понављају отрцане фразе да покушаји завођења мира и демократије у богатим државама је у интересу тих народа а у ствари је једна тешка превара и увертира за колонизацију. Све ово раде у име светле будућности тих народа. Они исти су критиковали и смејали се комунистима кад су говорили о светлој будућности. Комунисти су били у праву. Радили су то у својој држави и да ће сваки човек живети од свога рада. Они су ближи истини и правди. Комунисти су упозоравали на погубност капитализма. Пракса је то показала.

Сада се намеће или следи питање: да ли смо се освестили или пали у још дубљу несвест, у незнање и сиромаштво.

Човек и цивилизација доведени су до физичког краја, захваљујући светским Западним планерима, којима је залиха богатства ишчилела у незајажљивости богаташке филозофије, богаташког поимања живота и богаташког презрења народа и држава, саме цивилизације, цинизма, себичности и гледања на свет као јединог и искључивог права власништва.

Данашњи Западни човек није у могућности да спутава и задржава истину само за себе, да је замагљује и сервира онако како му одговара народима света. Али ту су као прва помоћ плаћени дворски новинари, књижевници и добар део филозофа. Добро плаћени морају да бране неиживљеност и незајажљивост Западних влада, и да су спремни да нападну свакога у име Западне демократије. Мора да се пронађе и укаже на кривца, да се створи слика о великој кривици и о томе како су они велика претња, интересима великих, о катастрофи коју припремају такође великима. Све се своди на томе, да медији који су под дубоком контролом крупног капитала, створе погодну климу да се опасни кривац што пре нападне, елиминише, пороби. Код народа се створи ужас претње па народ и ако је само површно упознат са правим проблемом преко ноћи се сложи са свим оним шта од њега захтевају владе. Одобри и интервенцију. У полупразној и болесној души лако је изазвати страх и претњу, односно бес на некога. Душа западног човека одавно је оболела и уместо да је држава лећи она је само залечује. Излечена душа му није потребна. То ми је у интересу. На здраву душу и здрав дух гледају као на противнике. Медији су ти који владају свим болестима душе и духа. Увек их држе у пат позицији.

Данашње поимање смрти у свету не изазива никакве страхоте, у души не ствара ужасе. Јави се само инстинктивно и након дан-два нестане. Смрт се посматра и прима хладнокрвно све до тренутка када се не деси нама. Она тек ту почиње да узнемирава, да копка, постаје неподношљива. Цивилизација је дошла до таквог стадијума развијености на којем човек осећа само свој бол. Туђе страдање му је страно и оно га готово не интересује. Да је Раскољников, остао ван домашаја права роман би био петпарачки. Раскољников је могао да остане некажњен. Дубоко у души осећао је старичину бол. Укорењена бол тешко се лечи. Казна је једини лек.

Сви злочини великих кроз историју остали су некажњени. Ко ће да суди великоме и силноме! Најтежи злочини који су избегли казну као по неком закону и данас се понављају. Зар нисмо сведоци? Све док за злочине не плати геноциди над људима – смрт сваког човека биће за њих ништавна. Они презиру човека. Са смешком гледају на смрт.

Свака велика сила одводила је историју на погрешан ток. И данас имамо то исто. Све се то догађа кад се мисао не пита и када она не одређује историјске токове. Сила то мајсторски ради. Из великих погрома велики се страшно лако извлаче и успију да се очисте како-тако. Шта су донели силници свету. Разарања, смрт и пустош. Само Зло које није никада било пропорционално Добру, Зло је увек у већини. И доносило је само Зло. Уништавано је Добро и где се није морало. Ништено је све у име добра. Народима ће бити боља и светлија будућност. Ко је одговоран за сва светска зла? Ко је одговарао. А мртви се не могу вратити. А стално се иде напред сејући смрт. Философија напретка иде кроз Зло. Кроз саму смрт. Што је пут грознији напредак је успешнији.

Када се, дозволите да опет поновим, из тих рањених, убијених, понижених и увређених народа деси да њихови сународници или људи исте вере посеју и код нас мало смрти, проспу кап крви, крик се диже до неба. Наша капља крви изгледа нам вреднија од њихове која се може мерити на хиљадама литара. Како написа Монтењ да смо убијали за ћуп зачина или мирисних уља. Западне владе од радости трљају руке. Као што се десило два пута у Паризу. Прво, влада ствара лажно национално јединство. Сву су наоко у дубокој жалости. По медијима само један наслов: Зар ово да нам се деси. И то великој француској нацији. Бившој. Мало-мало и то народ брзо заборави, шта је урађено прекјуче. Друго, влада трља руке јер је крваво добила целу нацију на своју страну. Сада ће можи да удари на земљу богатој нафтом и гасом без бојазни од било какве критике. На Сирију. Сирија је некадашња колонија. Ваљда има и отуда право. Влада је одахнула. Смрт стотинак људи даје им легитимитет да обнови варварство, убијања и разарања а можда и за поновну колонију.

Кроз векове јездећи некажњено, пуни злочина десило им се чудио. Изједначене су филозофија смрти и филозофија живота, односно живљења. Из њихових смрти цвета наш живот. На томе данас граде све. До када ће не знамо. И њима ће скас пукнути. Нема живота богатим без смрти других. Тако је и било тако ће и бити рачунају богати. Смрт је једино нешто ако доноси богатство. Раскољникову бабина смрт је донела богатство. Али му је донела и проклетство. Грка му је запала. Но, западни човек нема времена да чита руске класике. Људска свест је увек зависила од прочитаних књига. И зависиће. Владе Западних сила читали су слабе књиге. Књишко знање им је нула.

Лично сматрам да Западни човек не преживљава ништа посебно смрт другога. Мислим да је мало дирнутих и фотографијом малог Сиријца којега је вода избацила на обалу, или девојчице која бежи пред напалм бомбама и ватром. Кружила је давних година једна још трагичнија фотографија, ако се има куд, на којој амерички војници пуцају у главу младом вијетконговцу. Њихов је изглед миран као да пуцају на глинене голубове. Шта је најстравичније да су се народ и војска дуго припремали за свирепе смрти. Једни да их прихвате хладнокрвно а други, да хладнокрвно пуцају.

Мој отац је купио радио и то је био други у селу. Први је имао учитељ, и тај је купила школа. Тада сам први пут чуо вијести, музику, пренос утакмице из Чилеа. Свако вече у двадесет часова слушао сам Глас Америке, говори Грга Златопек. Из тих давних дана пробија се и долази до ушију страшне реченице: данас је америчке тврђаве Б52 бомбардовале села и градове у Северном Вијетнаму. Сећам се да сам од мајке тражио да ми објасни све то. Мајци је доста требало ријечи док нисам схватио да је тврђава авион, и да на небу вероватно изгледа као нека средњовековна тврђава. Једно време је намерно вадила батерију да не бих слушао о трагичном бомбардовању. Причала је да сам ноћу у сну говорио о томе. Била је просто принуђена како не бих слушао да нека светска Империја истреса смртоносне товаре на недужан народ и земљу. На малу независну државу која је удаљена од Империје десетине хиљада километара. Сећам се да је мајка све тумачила на најједноставнији начин. Истина је једноставна и проста. Ратују капитализам и социјализам. Богати ратује са сиромахом. Тако је одвајкада и тако ће увек бити. Не чинимо ништа да до ратова не би дошло.

И ту, док ово записујем, искрсава давно избледела фотографија на којој официр хладнокрвно пуца колтом у главу неког несрећног Вијенамца. Руке су везане и ослањају се на леђима. На њему је кошуља кратких рукава, шарена и шортс, и стоји преда мном најнемоћнија особа на свету. Полузатворених очију, десни капци стиснутији и застрашујућа гримаса на десном делу лица, која изражава сву трагичност филозофске дубине смрти. Ако је овај јадник – несрећник убијен да као претња Империји а нарочито као њен спас јасно ми је због чега је изгубила рат. Овде да уметнем познате речи колико је сила немоћна да нешто реши. У сећању је остало још како су јадноме војнику са официрове леве стране искочили бели зуби због гримасе коју прави у часу стрељања.

Смрт сиријског дечака Ајлана Курдила била је само опомена шта је Запад урадио лежећи на ловорикама силе. Уствари ухваћен је у раскораку. Док год запљускује моћ силних овога света биће на плажама Ајлана Курди са главом у песку и ручицама са длановима окренутим према небу. Свирепа и насилна смрт младог Вијетнамца снимљена и намештена намерно пред камерама била је казна у виду опомене за све који се побуне против Империје.

Док мали Ајлан није био свестан нечега најтрагичнијег што је успео да доживи, млади Вијетнамац је био свестан шта га чека од хапшења и везивања руку до јавног стрељања ан улици вијетнамског градића. Ова фотографија је обишла свет. Намерно. Фоптографија је и направљена да се објави са поруком да свако може ово да очекује ако се дигне за слободу противу силе.

Када сам завршио описивање фотографије, замолих једног познаника да је потражи да случајно није на интернету. Није прошло ни десет секунди појавио се филм о том ужасу. Онда није било видеа. Снимак је урађен камером. Обрадовах се. Сећање се готово поклопило посебно са кадром стрељања. Једино официр је био Вијетнамац – издајник. Војници су били Американци и Вијетнамци. Овде морам да убацим да је свако шуровање са окупатором крзо векове до данас чиста издаја. Сваки контакт обичног грађанина са особљем страних амбасада подлеже кривичном гоњењу. Зато волим нашу бившу химну ХЕЈ СЛОВЕНИ због једног величанственог стиха којио осликава широку словенску душу:

– Проклет био издајица своје домовине.

Данте је свесно издајнике своје домовине сурвао у најцрњи круг Пакла. Да се разумемо, данас је кризно време и овде и у свету и да се не би заваравали постоје само патриоте и издајници. Средине нема.

Значи ништа се није променило у Владама Западних земаља према смрти. Само су се оне кроз историју мењале а однос је постојао све свирепији. Сведоци овог написа су милиони мртвих људи.

Хиљаде распетих Спартакових робова – устаника, изгледа ми као да се јуче десило на Западу, и чини низ све до ових модерних распећа тешким бомбардерима.

Западни човек је задојен мишљу да само он треба да живи добро, да увек живи боље. Смрт је потиснуо у позадину. Он се сети смрти ако је изазван неким општим жагором. Туђа смрт му је страна. Као смрт например мале Милице у Београду.

Шта ме више заокупља тема смрти, посебно смрт као последица јагме и отимачине, углавном нафте и гаса, од других независних и немоћних држава све више ме заокупља питање морала, односно његов потпуни нестанак.- када би Западни човек познавао морал Марка Миљанова мислим да би имао другачији однос према смрти. Можда би тој смрти ипак дао неку цену. Овако чак се и не цењка, док убија. Сада у свету имамо један велики и општи разломак, где је смрт бројилац а богатство именилац. Тај разломак је недељив са незнатним моралом а камоли са моралом Марка Миљанова. А ако је душа празна, ако је вековима испражњена тешко да се може испунити најситнијим и најосновнијим вредностима. Капиталиста бежи од морала и од пуне душе као ђаво од крста. Частан човек и богат не иду заједно. Ми у Црној гори то видимо као на длану. Не морамо да позивамо у помоћ чак ни сунчево светло. На све ово Маркс је давно указао. Није залуду закукао над капиталистичким светом да свет не треба тумачити, свет треба мењати.

Једно од најтежих питања у данашњем свету јесте управо то како га мењати. А овај свет је изгледа најгори од свих досадашњих светова. Вероватно и јесте и ако га ми нисмо бирали, да живимо у њему. На земљи никада више није живело људи и никада више по броју није било толико страдања и разарања. То су радиле високо развијене капиталистичке земље. Изгледа да једно друго прате. Морамо се сложити да је свет са техничким напретком далеко догурао. Општи је утисак да су све позитивне компоненте управо све окренуте противу човека, егзистенције и цивилизације.

Лично сматрам да је глобализација – глобализам, читајте  к о л о н и з а ц и ј а, или неоколонијализам главни и једини узор свему што се дешава на земљи. То се види на делу. Главно је да руши државе и народе, руши суверенитете стављајући их под своју управу – војну чизму. То је покушај стварања Новога света. Света без Бога. Откривачи и освајачи онога Новога света и они нису имали Бога. За сваки случај оставили су га код куће. После века одводе са собом свештенике и тада почињу невиђена преобраћања, прекрштавања. Данашњи глобалисти немају свештенике. Једини свештеник је кардинал долар.

Сада видимо да је Достојевски био свестан злочина Западног човека и казне коју по свакој цени избегава. Достојевски је био јасан: не, господо, морате бити кажњени, казна је ваше искупљење и избављење. Западни диктатори и данас избегавају  к а з н у  за своје велико варварство. Никада капитализам није водио толико ратова као у ХХ веку и почетком XXI века. Никада није било више сатрвених народа и држава широм света, а све под паролом да их чека светла будућност.

Једино на земљи човек не може без казне. Зар није за све своје грехе платио падом. Тек када буду кажњени преступници може да се очекује почетак новог живота на земљи. До тада држимо шта смо ухватили.

Да ли ће човек бити у стању да казни самога себе? Достојевски одговара: биће. Раскољников кажњава самога себе. Да ли је морао? Ј е с т е. Имао је душу. Души је тесно да живи са преступом без казне. Ако се вратимо тексту видећемо да Западни човек нема душе. Додуше има иако је празна. Како ће да је испуни и оживи. Само кажњавањем. С а м о к а ж њ а в а њ е м, казном, казном…

Данас смо дошли до периода у којем су морална пропадања достигла свој поновни врхунац. Данашњем пропадању човечанства свему је узрок морално пропадање појединих историјских периода која нису обнављана и поред вапаја великог дела мудрих људи.

Значи мора бити казна. До тада ратови, пустошења, погроми у име капитализма.

Драган Симовић: Не молите никога на Земљи, већ тражите и захтевајте!


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133458

Срби, држите се Свевишњег, држите се Духа Стварања, држите се Живога Бога, и тада нико неће имати власти над вама.

Не молите никога на Земљи, већ тражите и захтевајте!

Не пишите молбе, но захтеве.

Није ваше да молите, но да захтевате.

Тражите и захтевајте оно што је ваше, а ваше је све како на Земљи тако и у Васељени.

Ваше је све што је од Оца Створитеља и Мајке Васељене!

Ви то знате и умете, јер су и ваши звездани преци знали и умели.

Не будите понизни и снисходљиви, већ отресити и одлучни, гласни и јасни.

Срби и Србкиње, желим да вас видим достојанствене, поносите, дичне, одважне, одлучне, стамене и јаке.

Желим да вас видим у Светлости Живога Бога, да вас видим у васељенској Лепоти и Дивоти.

Јер, ви сте рођени за то, ви сте за господство рођени и изабрани, ви сте звездана будућност Човечанства.

Не молите никога на Земљи, већ тражите и захтевајте!

Драган Симовић: Наш крајњи циљ је – Вечност!


IMG_20151202_141238

Морамо увек изнова

 да се присећамо

свог божанског порекла.

Ми смо на Земљи

 само накратко,

и наш крајњи циљ је

с ону страну планета и звезда,

 с ону страну светова и времена,

с ону страну привида и опсена.

Пошли смо из Вечности

и путујемо ка Вечности.

Наш крајњи циљ је –

Вечност!

СРБСКА ЈЕЗИЧКА ВЕРТИКАЛА


Преносимо: Интервју са академиком Александром Ломом – Миленијум(и) српске језичке вертикале

„У низу случајева сам се осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским, зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту“ каже у разговору за недељник Печат академик Александар Лома, добитник Награде „Павле и Милка Ивић“ 

Разговарао: ЈОВО БАЈИЋ, недељник Печат, бр. 407, 12. фебруар 2016.

Aleksandar-LomaСлавистичко друштво Србије ове године доделило је Награду „Павле и Милка Ивић“ академику Александру Ломи за књигу „Топонимија Бањске хрисовуље“, чији издавачи су САНУ и „Службени гласник“. У образложењу Одбора за доделу Награде написано је да је реч о „прворазредном остварењу добијеном из руку једног од најугледнијих данашњих етимолога и индоевропеиста код Срба и Словена у целини и не само код њих. Ова по много чему изузетна монографија не припада врху српске и словенске ономастике, она је сами врх. Неприкосновени статус крова озбиљне научне дисциплине стекла је самом концепцијом, структуром, богатом грађом, њеном акрибичном обрадом заснованом на ауторовим одличним увидима у ономастичку, етимолошку и ширу релевантну литературу и богатим истраживачким искуством у тој области. Такву студију из српске, старосрпске и словенске ономастике Срби досад нису имали, а ни остали Словени не могу се подичити делом сличне вредности“. У образложењу Одбора за доделу Награде „Павле и Милка Ивић“ која се даје за најбоља дела из области српске лингвистичке славистике казано је и то да књига „Топонимија Бањске хрисовуље“ академика Александра Ломе „из одреднице у одредницу успоставља, реконструише хронолошку вертикалу од српске језичке данашњице, преко средњовековног старосрпског стања до општесловенске и прасловенске етапе и века“. Ове речи биле су повод за разговор са академиком Александром Ломом.

Због чега сте казали да је Бањска хрисовуља, са печатом краља Милутина, „вреднија од злата, једна од највећих драгоцености нашег културног наслеђа“?

Поиграо сам се речима старог летописца, који слави „бањско злато“, тј. позлаћену позадину данас изгубљеног живописа Цркве Светог Стефана у Бањској, а неизмерну вредност овог споменика видим како у његовом архаичном језику и узорном правопису, тако и у његовој садржини. Осим што нам пружа обиље ономастичке грађе (не само топонима него и антропонима), драгоцен је за историјску географију, правну историју…

Вашим истраживањима топонимије Бањске хрисовуље оповргли сте устаљено схватање да Србија „врви траговима предсловенског романизованог или нероманизованог становништва“. Јесте ли имали такво предубеђење пре него што сте озбиљно почели да се бавите топонимијом српских земаља?

Тај помало романтичарски и недовољно критички приступ био је „дечја болест“ српске топономастике, од које ни сам нисам остао имун у својим младим данима, тим пре што ми је моје класично образовање усмеравало научни интерес пре свега на такве старобалканске трагове. Но срећом нисам у том погледу много „брљао“, јер сам се већ у току израде своје докторске тезе посвећене „Проблемима изучавања супстрата у топонимији Србије“ у низу случајева осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским зато што су нама данас неразумљива, налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава, само на дубљој историјској равни и у ширем, општесловенском контексту.

Можете ли нам навести неки пример?

Могао бих многе, али ћу се задовољити једним који је за мене самог био поучан. Један наш истакнути језикословац изводио је Гокчаница, име десне притока Ибра и области око ње, из албанског племенског имена Гокш. Настрану што нема података да су ту икада живели Арбанаси, он је при томе пренебрегао најранији помен нашег имена у Жичкој повељи из око 1220. и на њему засновано тумачење, изнето неколико година раније, по којем је оно изворно гласило Гвошчаница,а у основи му је Гвоздац, топоним који у том крају и данас постоји (узгред, он нема везе са гвожђем, изведен је од старог словенског и српског назива за шуму гвозд). Аутор ове друге, једине исправне етимологије, засноване на писаним изворима и чињеницама историјске дијалектологије, био је, у својим младим данима, највећи српски лингвист друге половине XX века Павле Ивић. Иако ми никада није био професор, од њега сам много научио, а сарадња с њим усмерила ме је на поља српске ономастике и етимологије. Утолико ми је већа част што је овој књизи припала награда која носи његово име – премда би ми много драже било да је поживео да буде њен први читалац.

Топонимија којом се баве стручњаци као што сте ви личи на археолошка налазишта са слојевима који сведоче о далекој прошлости. Да ли вам се чинило, док сте рашчлањивали поједине речи, поједине топониме, да помало личите на археолога?

Да, у мери у којој су археолози праисторичари, тј. предмет њиховог изучавања су првенствено раздобља за која нема писаних извора. Такозвана дијахрона лингвистика, која се бави прошлошћу једног језика или неке језичке породице, почиње као историја а завршава идући унатраг као праисторија. Праисторијске фазе језичког развоја реконструишемо компаративним путем, на основу установљених генетских веза међу познатим језицима. Саму топонимију могли бисмо поредити и са палеонтологијом, јер земљишна имена преживљавају као петрефакти, окамењени и тешко распознатљиви остаци давних језичких стања, па и изумрлих језика.

СВОЈЕ НАРОДНОСНО ИМЕ СРБИ

СУ ДОНЕЛИ СА СЕВЕРА И ОНО ЈЕ

СТАРИЈЕ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА

У појединим топонимима Бањске хрисовуље, па и у основама данас живих речи, садржани су трагови ранијих фаза у развоју језика: старосрпске, прасловенске, праиндоевропске. Како су ти трагови доспели на просторе државе краља Милутина и како су преживели и дочекали наше време?

Своје народносно име Срби су донели са севера и оно је старије од српског језика, који се развио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства. Узима се да су дотад сви Словени говорили дијалектима истог језика, прасловенског. Компаративна лингвистика сврстава прасловенски у велику индоевропску језичку породицу. То значи да нас родословна линија, која сеже у млађе камено доба, везује, између осталих, са старим Индијцима и Иранцима, Грцима, Латинима, Келтима, Германима… Индоевропска прапостојбина смешта се у пределе североисточне Европе, где су наши преци остали да живе још дуго након што су се њихови сродници једни за другима селили на разне стране. Још у бронзано доба на југ Балкана населили су се Грци, а на север Трачани и Илири који се, премда су наша знања о њиховим језицима сасвим оскудна, могу такође убројати у Индо-европљане. У трећем веку пре Христа с њима су се овде смешали Келти, а нешто доцније су римска освајања донела на Балкан латински језик. Све те наслаге чине оно што називамо топономастичким супстратом (,,подслојем“) на нашем тлу. Поуздано установљених супстратних топонима је мало, углавном су то имена великих река и важнијих градова. Из илирског су вероватно Дрим и Дрина, из келтског Дунав, можда и Ниш, из латинског Липљан, Рас…

Претпостављате да на тлу Србије има и „пренесеног супстрата“. Шта то заправо значи?

Значи да су Срби могли из старе у нову постојбину пренети нека имена страног порекла. Тако узимам да је Морава хидроним пренесен из поречја чешке Мораве, где су га Словени преузели од Германа, а ови од Келта. Сасвим сличну претпоставку изнео сам и за Лаб, сводећи га на исти предсловенски предложак од којег је настало име притоке Северног мора Елбе, чешке Лабе; у средњем веку у жупи Лаб забележено је место Врхлабје где је био краљевски дворац, а град са истим именом и данас постоји у Чешкој на горњем току Лабе. Подсетићу да северни носиоци српског етничког имена још живе у Полабљу (тзв. Лужички Срби). Има дакле на нашем тлу супстратних имена у којима треба видети трагове српских сеоба, а не старобалканске топономастичке остатке.

Поменули сте да поједини топоними Бањске хрисовуље садрже грађу која би могла да помогне при реконструкцији прасловенског језика из кога су се развили словенски језици. До које мере се може реконструисати прасловенски језик?

Прасловенски језик поуздано се реконструише онакав какав се говорио у доба пред Велику сеобу, око 500 г. наше ере, дакле неких три до четири столећа пре првих писаних споменика на старословенском језику. Обим реконструисаног прасловенског лексичког фонда може се сагледати на основу „Етимолошког речника словенских језика“, који од 1974. излази у Москви, а чија је засад последња, 39. свеска дошла до пред крај слова о. Рад на Етимолошком речнику српског језика, који је започео Павле Ивић а сада га ја водим, дао је већ знатан допринос на том пољу. „Топонимију Бањске хрисовуље“ треба схватити као део тог великог посла. Она је пружила десетине нових прасловенских реконструкција. Можда су најзанимљивији неки случајеви кад старосрпска реч налази најближу паралелу у балтским језицима, литавском и летонском, који су најтешње сродни са словенским.

Бањска хрисовуља потврђује да су Срби чинили већину становништва државе краља Милутина. То је један репрезентативан узорак са језгрених српских територија на Балкану, оних где се у преднемањићко доба развила средњовековна српска држава. Својим ширењем, којеје почело још у доба Стефана Немање, узело маха нарочито под Милутином и достигло свој врхунац са Душановим царством, немањићка држава инкорпорирала је и знатније масе несрпског, како словенског тако и несловенског живља

Често помињете старосрпске основе у појединим топонимима Бањске хрисовуље. Јесте ли дошли до нових сазнања о старосрпском језику?

Кад кажемо старосрпски мислимо на језичко стање друкчије од данашњег. Име планине Лисацданас звучи исто као и назив за мужјака лисице, али је по пореклу друга реч, у значењу „голи врх“, а некад се у њеном првом слогу изговарао глас различит од и, који Бањска хрисовуља доследно бележи. Чување те и неких других дистинкција у старосрпском језику почетка четрнаестог века јесте ново сазнање проистекло из анализе овог споменика.

Највеће изненађење код лингвиста, па и етнолога и других познавалаца балканских етничких и културних прожимања, изазвало је ваше објашњење настанка топонима катун за који се веровало да је албанског порекла, а ви сте доказали да је пак катун српска реч. Колико је још таквих превида било у нашој науци?

У албанско порекло речи катун били су добрих век и по убеђени и наши и страни стручњаци, иако се она не тумачи убедљиво из албанског језика. У основи тог убеђења је упрошћено културноисторијско резоновање: Словени су дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, Арбанаси староседеоци и полуномадски сточари, па ако имамо један заједнички термин везан за ту врсту сточарења у албанском и јужнословенским језицима, мора да су га наши преци позајмили из албанског. Да озбиљно посумњам у то навела ме је чињеница да је реч посведочена и у староруском језику. То искључује могућност албанског порекла и сведочи да је термин био познат Словенима и пре сеобе на југ. Он се без проблема изводи из словенског глагола који значи „котрљати се“. Треба имати у виду да су катуни сезонска станишта на високопланинским пашњацима, нека врста претече савремених туристичких камп насеља. Дрвене кућице у катунима биле су покретне, почетком лета би их „подигли“ на колима или саоницама у планину, а онда на јесен „спустили“ натраг у долину. Уосталом, номадско сточарство није било сасвим страно Словенима, бар не онима, у које убрајам предбалканске Србе, који су првобитно живели на крајњем југоистоку прасловенске територије и били у додиру са номадским народима у степама северно од Црног мора. Ти њихови суседи су испрва били Скити и Сармати који су говорили иранским језицима, а доцније разна турска племена. Стога ипак не одбацујем могућност да је катун позајмљеница из неког страног извора, али источног, а не балканског.

Значи ли то да су топоними Бањске хрисовуље, записани пре седам векова у време краља Милутина, а многи су се у истом или нешто измењеном облику сачували до наших дана, постојали и које столеће раније?

То важи за добар део њих, чак и оне који нам и данас звуче обично и разумљиво, каоБрес(т)ница, а често се такав суд може поткрепити са језичке стране. Нпр. име села код БањскеВојмислићи се изводи од старинског личног имена које није посведочено у старосрпским изворима, а како повеље пружају издашно сведочанство о српском именослову ХIII-ХV века, настанак овог топонима вероватно пада у преднемањићки период.

Представља ли Бањска хрисовуља репрезентативни узорак, може ли се на основу ње говорити о топонимији осталих српских земаља?

И не само српских. Одабрао сам је због богатства грађе коју пружа (више од 650 топонима), широког простора који покрива и велике прецизности записа да послужи циљевима које истичем у поднаслову, а то су осмишљење старосрпског топономастичког речника и боље познавање општесловенских именословених образаца.

Потврђује ли топонимија Бањске хрисовуље да су Срби чинили већину становништва Милутинове државе? Чини ли вам се да је староседелаца на Балкану било мање него што се до сада мислило и да је њихов духовни утицај на придошле Србе био мањи?

Не само топонимија него и антропонимска грађа коју пружа Бањска хрисовуља намећу такав закључак за велики простор Светостефанског властелинства, чији су поседи били концентрисани у областима горњег Ибра, Рашке, Косова, северне Метохије, горњег Полимља и Зете. То је репрезентативан узорак са језгрених српских територија на Балкану, оних где се у преднемањићко доба развила средњовековна српска држава. Својим ширењем, које је почело још у доба Стефана Немање, узело маха нарочито под Милутином и достигло свој врхунац са Душановим царством, немањићка држава инкорпорирала је и знатније масе несрпског, како словенског тако и несловенског живља. О томе пружају сведочанство доцније повеље. У погледу духовности битно је било то што су на територијама где су се Срби населили и у њиховом непосредном окружењу очували елементи позноантичке црквене организације. То је омогућило релативно брзу и по свему судећи добровољну христијанизацију најпре српске елите, а затим и целог народа. Са хришћанством су усвајане и тековине средоземне грчко-римске цивилизације, најпре посредством латинског, а затим све више грчког језика.

БАЊСКА ХРИСОВУЉА

Toponimija-Banjske-hrisovuljeБањска хрисовуља која се још помиње и под именом Светостефанска хрисовуља, настала је 1316. године. Реч је о даровници коју је краљ Стефан Урош II Милутин издао својој гробној задужбини, Манастиру Светога Стефана у Бањској код Звечана на северу Косова и Метохије. Њен препис сачуван је у турском Царском архиву у Истанбулу и представља једно од најдрагоценијих сведочанстава о немањићкој Србији.

Бавећи се топонимијом Бањске хрисовуље, академик Александар Лома дошао је до изузетних открића, саопштених у књизи „Топонимија Бањске хрисовуље“. На та открића указује се и у образложењу Одбора за доделу Награде „Павле и Милка Ивић“ где је истакнуто да важан део ове књиге чини „Речник, у коме се на 118 страна, кроз 651 уазбучену одредницу огледају сви суштински садржаји посебних поглавља: и творбени типови топонима, њихов еволутивни пут од дана бележења до нашег времена, познавање прасловенске и легитимисање старосрпске лексике (инвентар од 130 речи, међу којима су и бор, буква, брест, папрат, храст, гумно, лађа итд.) Посебне пажње су вредни регистри имена и речи, дати по језицима (њих 28, од српско-хрватског, преко прасловенског, праиндоевропског, грчког, иранских језика, до албанског и осталих). Посебно импонује, на први поглед необичан и изненађујући обим индекса са близу 7.000 облика, од чега на српске и старосрпске речи отпада близу 1 .300 јединица, а српска имена чине већину у ћириличком индексу од скоро 2.800 ликова. Несразмера између ових бројки и 651 одредницеРечника извире из ширине прилаза афирмисанога ерудите и полиглоте разматраној материји, из поучних паралела на основу излета у сличне, суседне реалије. Отуда се, на пример, под Валачнаводи и Ваљево, Дрим за собом повлачи и Дрину, Пећ – пећину, Книна –  Книн и Кнић, Плав –сплав, Тара – Пиву, Призрен –  Озрен, а чело – зачеље, прочеље. Топонимија Бањске хрисовуље из одреднице у одредницу успоставља, реконструише хронолошку вертикалу од српске језичке данашњице, преко средњовековног старосрпског стања до општесловенске и прасловенске етапе и века“.

Ова књига, као и још нека дела академика Александра Ломе, могу се наћи и на интернету, посредством веб-сајта: www.aleksandarloma.com

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Александар Лома рођен је 1955. у Ваљеву. Студирао је на Одељењу за класичну филологију Филозофског факултета у Београду, гдеје дипломирао 1978. године. Под менторством др Љиљане Црепајац одбранио је 1986. године магистарски рад„3начај контекста ономастичких података у изучавању реликтних језика“, а две године касније и докторат„Проблеми изучавања супстрата у топонимији Србије“. Стручно се усавршавао на универзитетима у Минхену и Солуну.

Редовни је професор на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета у Београду на предмeтима Грчки језик и Историја религија. Изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности. Руководи пројектом израде Етимолошког речника српског језика при Институту за српски језик САНУ. Поља његових истраживања су индоевропска компаративна лингвистика са тежиштем на грчком, словенском, индоиранском и старобалканским језицима; историја религија и компаративна митологија; топонимија и историјска географија. Суделовао је на бројним научним скуповима у Србији и Европи. Његова библиографија броји око 270 библиографскихјединица.Објављивао је радове на српском, енглеском, немачком, француском, руском, бугарском и украјинском језику, а најпознатије његово дело, поред „Топонимије Бањске хрисовуље“, јесте„Пракосово“ – бави се словенским и индоевропским коренима српске епике из којих се разгранало и косовско предање.

Извор: ПОРЕКЛО

Драган Симовић: КЊИГА БУЂЕЊА


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133511

Ово је време када све Истине о Белим Србима, које су тисућама лета биле скриване, излазе на видело дана.

Откровења о Нама просто сустижу једно друго, збијају се и згушњавају у ројеве божанских искри, чекајући пред, унутарњим и оностраним, временским и звезданим пролазима, да у виду светлосних зрака проникну до нашег свесног и суштог бића.

Да нас продрмају, да нас пробуде, да нас освесте.

Припремају нас за Ново доба Духа Стварања.

Припремају нас за Посланство (Мисију) у Новоме добу, када ћемо поново бити сутворци и саствараоци са Великим Творцем и Духом Ствараоцем.

Једна од тих књига буђења и освешћивања Срба јесте и Пророчанство Србима од Деда Вукана, књига коју је записао, сабрао, обрадио и сачинио Ненад Гавриловић, списатељски и духовни посвећеник и божански исцелитељ.

Књига се, буквално, чита у даху, и ниједног истинског читаоца не оставља равнодушним.

Онај ко пажљиво, смирено и освешћено чита, и прочита, ову књигу, после тога неће више бити онај стари човек.

Све оно што је Деда Вукан исприповедао младој и радозналој новинарки, то је Ненад Гавриловић, потом,  открио и потврдио у Акаши.

Сабравши и сјединивши Деда-Вуканово казивање са увидима и визијама из Акаше, приређивач и сочинитељ ове ретке и веома вредне књиге, истовремено, долази и до открића једног од најстаријих србских (сорабских) космичким знамења – до Грба Старог Србског Царства.

Графички и ликовни приказ Грба, кроз моћну и мистичну космичку симболику енергија и светлости, открива нам тајна звездана, духовна и божанска знања Древних Срба – Сораба.

Драган Симовић: ИСКУСТВЕНО ПОЗНАЊЕ ДУХА


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133511

Духован човек је повезан са Духом.

Он има духовно искуство.

Његова вера је жива, јер опитно истражује и живи веру; његова вера происходи из искуственог познања Духа Који Ствара.

Бог је Дух, Дух Стварања, отуда: Творац.

Творац је Дух Стварања, Свети Дух.

Религиозни људи нису духовни људи.

Штавише, религиозни људи најчешће бивају велики противници сваке духовности.

Духовност подиже у висине, док религиозност вуче надоле, у таму.

У духовности нема фанатизма, нема лудила, нема искључивости и нетрпељивости.

Никада два духовна човека различитих духовности неће водити међусобне ратове, док су два религиозна човека различитих религија у вечитом међусобном рату.

Религија је анализа, духовност је синтеза.

На србски преведено значи: религија растура и завађа, духовност сабира и мири.

У Новом добу неће бити религија, јер религије припадају Староме добу, добу омаја и опсена.

Ново доба биће Доба духовности.

Религиозан човек је онај који слепо верује, а не зна шта је то у шта верује; док је духован човек онај који зна, те зато и верује у оно што зна.

Духовност се вековима није неговала и развијала у јудео-хришћанским и исламским световима, зато што су и јудео-хришћанство и ислам велики противници сваке духовности.

Те две религије, по својој природи и својему суштаству, одбацују сваки лични, опитни и духовни развој човека.

У јудео-хришћанству и исламу човек мора слепо да верује у догме и ауторитете, а не сме ништа да испитује и истражује, не сме ништа да зна о предмету вере.

У јудео-хришћанству и исламу човек је послушан, понизан и покоран, песнички речено: човек је роб религије.

Духовност човека чини слободним, чини га племенитим и узвишеним, чини га равним боговима, узноси га до звезда и освешћује.

Религиозан човек живи у тамној и магловитој долини незнања, док духован човек обитава на осветљеном и прозрачном пропланку знања – знања о Духу, знања о Суштаству, знања о Битном.

Милорад Максимовић: Самотна планина


20150612_090817 (1)

Путеви воде куда мисли лете…
Тако те једном навести може
мисао твоја чистија од сузе,
на пут свих уздаха радости у срцу твом.

Скривен од света таме је он.
И само твојим може бити
чак и да корачаш њиме
сам или сама или са друштвом.

Неке светлости ти душу окруже
док струји у теби нешто од искона.
За речи што хује около не хајеш више
јер биће ти песму лепоте певуши,
песму твог звезданог рода.

И видиш је како ти се открива,
њена су недра као топла недра вила.
И груди јој свете што многе јунаке дојише,
млеком истине, и сјајем звезда повише.

Ти видиш Самотну планину.

И духа вољом очи ти отворене,
звездане арије небом се роје,
са врха те свете горе струји величанство,
испуни оно срце твоје!

Ар-тањ и друга имена беху
али име је њено скривено знање.
Творац га открива,
души што воли
и види и на јави снива…

Ти познаћеш Самотну планину.
У њој је светла капија звезда.
Она је ту али и није!
Све према духу који срце ти бије…