Пре него посташе време и простор, пре него се појавила прва материја у нечему што ће се касније назвати Свемиром, постојао је свет бескраја. Природа тог света је дух у најкраћем речено. Све присутне енергије са интелигенцијом су биле свуда и кретале се свуда јер су све оне део Свевишњег. Творац је пожелео да се оваплоти, искаже у искуственом изражају не само у појмовном. Стога су из мисли Творца настале силе које су касније биле одговорне за настанак свега постојећег у свим могућностима.

Свака сила је имала своју природу и сферу деловања док су све скупа представљале мисао Творца о стварању. Како су створени време и простор у постепеном следу догађаја тако су и силе полако добијале облик према својој природи. Оне су обликовале свемир, тј. Творац је преко њих обликовао свемир као будуће велико и незамисливо поље остваривања у свим димензијама и разинама.

Силе беху створене као свршени облици Творчеве мисли а онда је на ред дошао и човек као семе Творчеве свемогућности. Човек у себи садржи све чиниоце Творца и у њему постоји потенцијал целокупног могућег искуства Творца почев од мисли па до остварења у свим могућностима до самог врха – Творца.

И овде ћу прескочити како и зашто се све даље одвијало већ ћу доћи до трена када ми људи постајемо центар пажње сила које се боре око нас а да ми тога већином нисмо ни свесни.

У нама је скривен Творац сам који спава. Једини начин успешног буђења Творца у нама је Љубав.

Но о Љубави другом приликом. Сада треба рећи о нашој природи још нешто важно. Ми потичемо од Самог Творца а многи су симболи те чињенице. Кроз историју смо свесни да су разни народи имали различите симболе којима су се поистовећивали са Божанским пореклом. Ни један народ сада на планети нема до краја изражен симбол на право сећање ко је. Нико осим Срба а и Срби га нису свесни.

Додуше то није изговор јер на нивоу генетике и морфогенетског поља – све је трајно записано.

Тесла и многи су открили да постоји и виши ниво записа свега – Етар или Акаша или Морфогенетско поље свег постојања.

Приступ том пољу има апсолутно свако али то велика већина не зна, нити користи ту могућност.

Том пољу или Свемирској библиотеци се приступа у посебном стању свести о којем се много пише и говори од разних врсних стручњака науке, уметности, духовника, те свих могућих људи који су имали и имају приступ Акаши или Етру.

Вољом промисли и вишег нивоа свести људи добију када треба различите информације и вести и знања како би се човечанство унапредило.

То може да посведочи свако ко је имао или има то искуство. Једноставно, на нивоу бића и душе – онај ко искуси Морфогенетско поље-Акашу-Етар- тај или та то одмах знају.

Чудесна су то искуства.

Некада се прикажу некоме као видовитост, некада као чисто знање свега или одређених ствари, некада као надахнуће живе Творчеве речи кроз стихове и лирику, некада као вантелесно искуство путовања кроз друге стварности и разине.

Цео овај увод представљам овако да бих испричао живу визију коју добих.

Наиме она се десила једног јутра пре око годину дана. Пробудио сам се и нисам се сећао сна или снова али сам одједном у соби у ваздуху видео отворених очију следећи призор.

Живи крст од живог белог блиставог светла са траговима златног одсјаја и зраке који му се одбијају на сва четири угла где је укрштавање.

Одмах ми је све било јасно и визија се одвијала даље неколико минута при чистој свести и отворених очију. Одмах сам видео шта је ово, наиме то је пресек златно беле светлости а иза њега је био неизмерно јак усмерени сноп светла који је ишао право у средиште пресека и ударајући у њега, разливао се по угловима пресека. Тако се разливајући, облике су зраци попримали живих пламенова.

И одмах сам схватио! То је било то! Жива слика је приказивала крст са Србског грба. Крст са четири слова С.

И даље сам у безвременом трену схватио следеће:

То не значи (а и може у неком смислу) Само Слога Србина Спасава, нити има везе са религијом или било којом црквом, него појава или симбол живи подсећа на слова С свуда око крста. То је симбол Звезда.

Златна светлост или луча, златни пресек и сјај који шири светло у свим правцима.

Извор усмереног светлог снопа је Творац јер од Творца долази извор светла који се затим скупља у једну тачку, чини златни пресек и иде у све правце.

Симбол Творца који је извор и који иде и јесте свуда и који је светло и Љубав. Зашто Љубав?

Зато што је из Љубави Творац све створио и свака Звезда своју причу има.

И онда схватим како је визија полако бледела…па ми то носимо као свој грб!

Срби, ми то носимо као народни знак и знамење и симбол и док други имају разне симболе овог или оног значења, ми смо једини народ који носи изворни симбол- Печат Творца. Печат савршенства, народ који је са неба. Народ који потиче од Творца, народ звезда, небески народ, Божја деца.

О, како ли је то величанствена ствар! Живи благослов!

Народ који је ставио Божји запис на себе, народ који тиме изјављује да је директно од Творца.

Да ли сада схватамо узроке нашег страдања кроз време и зашто нас нападају?

Мислим на време не од јуче него кроз звездана јата многих галаксија. Сетимо се Перунових веда и делића нашег трајања кроз Свемир и Земљу.

Ово је завршно поглавље једне велике приче у мору наших прича пред Творцем.

Приложићу и моју илустрацију и цртеж визије…али бих још нешто додао.

То што се неко зове Србином му не даје на право да то и злоупотреби. Многи не хају ни најмање ко су и шта су и много штете чине у незнању.

Бити суштим Србином је бити сином и кћери Божјом. Бити љубав, мудрост, правда, саосећање, кроткост, моћ, знање, вера, нада…и свакојака многа врлина.

Наше је све у свемиру и немојмо бити кратке памети те мислити само на тренутни ток ствари и дневну политику. Све се то мења као поветарац. Суштина траје, ван садашњих граница ове Србије и планете јер у току је борба за душе у огромним размерама.

Гледајмо изнад светске политике и религија и нашу душу и срце, тамо где је наша суштина.

У свету сила и духа ми имамо свето место и то је наш дом док је овде и сада привремено.

Не мрзимо стога никога. Не чинимо ништа нажао никоме али чувајмо своје и себе. Будимо Синови и Кћери свог Створитеља. Растимо у знању и љубави. Растимо у свему што је Божанско и племенито.

Будимо … јер ми смо народ звезда!

Милорад Максимовић: ПЕЧАТ ТВОРЦА – Цртеж из визија: Србски равнокраки (звездани) крст као космички пра-знамен (као првобитни симбол) наше повезаности са Створитељем и Васељеном.

Ја верујем и знам,

као што знам и верујем,

да ће Бело Србство Вертикале,

да ће Беле Србе и Беле Србкиње

спасити Лепота,

Дивота,

Доброта и Љубав.

У то сам одувек веровао,

 а сада и знам!

Ма шта да се деси

у свету и иним световима,

овостраним и оностраним,

 ја видим већ спасену

Велику Душу Србства,

ја видим у самом

 Прстену Звезданих Јата,

 у самом Језгру

Првобитне Васељене,

сабране у Бело Звездано Јато

 све Беле Србе и Беле Србкиње,

јер Они су

једно будуће Космичко Семе

за неке будуће

 и далеке

васељене и светове.

У то сам одувек веровао,

 а сада и знам!

Лирика вечног тренутка

Онај ко је, иза буђења и освешћивања, кренуо Путем навише ка Божанском Свејединству, срешће се, пре или доцније, са једном суштом а неминовном двоумицом/недоумицом: како услкладити своје овострано деловање и дејствовање са оностраним деловањем и дејствовањем; како усаобразити своје живљење и стварање у Времену са својим живљењем и стварањем у Вечности.

Песнички речено: како своје земаљске дужности и задатке усагласити са својим небеским дужностима и задацима; како бити Цео, Потпун, Свеукупан, истоврмено, и Доле и Горе!

Како деловање и дејствовање у Једном, у Времену, да не иде науштрб деловању и дејствовању у Другом, у Вечности, већ да се узајамно преплићу, прожимају, допуњују и проширују!

На ову сушту, суштаствену и битну двоумицу/недоумицу нема унапред смишљеног и припремљеног одговора, но ће одговор, сваком од нас понаособ, стићи у датом тренутку Времена/Вечности, преко Језгра Душе повезане с Акашом, са Језгром Душе Васељене, са Срцем Створитеља.

ВРЕМЕНСКЕ КЛОПКЕ

Почео бих са оном народном “ Хајде  Бегај Бре Немој да ЗА /MAJA/ ВАШ

У преводу са Космичко- Српског језика немој да ми продајеш Маглу, Опсену, Илузију, Лаж и Превару…

ЗАМАЈАВАЊЕ је Временски  увек  присутно, било је замајавања и у прошлости, има га и  данас у садашњости, а. нажалост, биће га и у будућности.

Нама Прошлост и Садашњост служе као катализатори да упознамо све добре и лоше стране Живота на нашој Гаји, морамо као пчеле да скупљамо свакојаке плодове, и оне лакше и оне теже за варење.

Такозвана Моћ садашњег тренутка је исто делимично Маја и Опсена, јер, по тој логици, ако се данас промениш ти ствараш нове лепше услове за будућност а уједно имаш нови и квалитетнији поглед на прошлост.

ХМ .. .делимично је тачно.

Зашто?

Ти као  пробуђени човек ћеш направити опет једно мало замајавање, желећеш да идеализујеш будућност  и правићеш  пројекције  праведнијег и светлоснијег  друштва са више лепоте и смисла.

Нажалост, слаба работа, нема  војске за  те светлосне битке и ратове овде на нашој драгој милој Земљици.

Све су то само људске Илузије.

Опсене.

Једноставно ЗАМАЈАВАЊА.

Наше одредиште и коначан циљ је ВЕЧНОСТ, јер тек тада излазиш из свих ВРЕМЕНСКИХ КЛОПКИ… Вечност ти даје СЛОБОДУ, да видиш и прошлост, садашњост и будућност, али ти си изван свега тога. СЛОБОДАН.

ЗЛО – УБРЗАВАЊЕ ВРЕМЕНА

Замислите да је Зло спаковано, упаковано, сипано у једну канту, као вода…

Креће Живот … Креће Рингишпил… креће Зло …

Оно опстаје једино ако се Сила, односно снага, која покреће Зло и Рингишпил … стално окреће .. убрзава.. .то је једини могући начина да оно опстане … Зло се у међувремену  шири, убрзава своје дејство… Сви смо у тој канти слуђени… омађијани… замајани… Ми управо живимо  у тако брзим временима пуним лоших ствари, нигде светла и лепоте… лошу вест сустиже само још лошија вест …

АЛИ И ОВО ИМА СВОЈ ПОЧЕТАК И КРАЈ КАО И СВЕ ОСТАЛО….

Рингишпил се толико убрзао, зло се толико намножило … да је све пред ПУЦАЊЕМ.

Наша Гаја ће једноставно излетети из свог природног лежишта, и као катапултом ће бити премештена у неку нову причу…

Божје Сито је завршило свој посао и улогу, и свакоме ће бити  по заслизи, по систему: ни по Бабу ни по Стричевима.

Небеским степеницама ће ходити само изабрани, а остали поново у канту и још једну вожњу у Рингишпилу.

Лирика вечног тренутка

Његош је један од највећих божанских песника свих времена.

Један од највећих божанских песника свих времена, не само србског језика, већ свих ведских, хиперборејских, аријевских језика.

Његош је песник ведске и божанске Етике, ведске и божанске Вертикале.

Он стоји раме уз раме са највећим – из Вишњих светова икада послатим – древним ведским и божанским песницима.

Он је творац ведсрбске Махабхарате и Рамајане, ведсрбске Багават Гите, ведсрбске Илијаде и Одисеје.

Његови божански спевови Горски вијенац и Луча микрокозма јесу почетак и свршетак ведсрбске Етике и Поетике, ведсрбске Вертикале.

Горски вијенац је овострана Етика и Вертикала звезданог и ратничког племена Белих Срба, а Луча микрокозма је ведсрбска Космогонија (Рађање Светова) и Теогонија (Рађање Богова), ведсрбско Стварање и Постање, ведсрбска мистична, тајинствена и онострана Поетика.

У та два спева стало је све што су Звездани Бели Срби видели, учили, знали, умели, творили и чинили, од Доба Белих Ура, од Праискони, па све до дана-дањег, те све до Свршетка Света.

Његош је божански песник буђења и освешћивања Белог Србства, Белог Србства Вертикале.

Онај ко је ревносно и посвећенички читао и проучавао Његоша, онај ко је одушевљен и надахнут Његошем, онај ко Његоша носи у својему срцу и у својој светлосној души, тај – чак и да није рођен такав – мора бити Човек Вертикале, мора бити велики посвећеник Етике и Поетике.

Његош нас ослобађа свих страхова и брига.

Он нас подсећа (у Горском вијенцу), да је јунаштво цар зла свакојега и да страх и кукавичлук најчешће каљају образ човеку; подсећа нас да је наша најсветија дужност да се боримо против тирјанства, да тирјанству станемо ногом за врат и да га доведемо ка познању Права; подсећа нас на Завет Белих Ура: да за белог ратника нема ни греха ни злочина када се против великог зла бори, јер је у светом одбрамбеном рату, у рату када се брани Племе и Род, када се брани Завет и Родина, свако убијање дозвољено, свако убијање унапред – од Свевишњег – и опроштено и посвећено.

У Лучи микрокозми, пак, божански песник открива Тајне Стварања, Тајне Божјег Устројства, Тајне Бескраја и Вечности, Тајне Божје Милости, Самилости и Љубави, тајне овостраног и оностраног путовања кроз планете, сунца, звезде, сазвежђа и звездана јата.

Његош је на овај свет дошао као већ припремљен песник из Вишњих светова, из Акаше.

Дошао је са чудесном и силном Стваралачком Енергијом, те зато и није смео дуго да се задржава у овоме свету.

Овај свет је морао да напусти са тридесет и шест година!

За собом је оставио бесмртна и вечна дела, дела која су изравно, из Његовог Бића и Суштаства, прешла у Акашу, у Вишње светове и, тамо ће остати док је Света и Века.

Срби који нису читали и проучавали Његоша, Срби који нису сневали Његоша, бивају затечени, престрашени и збуњени у овоме времену, и не знају што им је чинити, и не знају што им је дужност најсветија.

Отуда толика повика и халабука свих наших изрода, свих наших душмана против овог једног од највећих ведских, хиперборејских, аријевских и божанских песника.

Ово је прави тренутак да се вратимо Његошу!

Да Горски вијенац и Лучу микрокозму извадимо из неких старих, паучином и прашином прекривених, кофера и сандука, који су скривени негде у подруму или на тавану, те да нам Владика Раде, кроз своје божанске спевове, каже што нам је чинити, што нам је дужност најсветија у овоме времену свих времена, минулих и будућих.

Прије двадесетак година, срушили смо стару кућу која нам је стајала у дворишту. На иницијативу млађег женскиња, ради простора за цвеће, тује и друге џиџу-миџе које се не трпе са старим кућама и старим временима… Поред две новије, заузимала је простор у дворишту, и некако била сувишна. Или смо ми били незнавени, недовољно разумни да схватимо, да бар тих успомена никако не може бити сувише.
А није се дала. Кров смо некако и скинули, циглу повадили, али… Остадоше греде, тесане ручно, од срца дебеле граничевине, спојене у чврсту конструкцију. И то без једног јединог ексера. Неком волшебном техником, када су мајстори били попут чаробњака…јок к’о ови данас. Свака шуша купи бушилицу, чекић и ренде, па оде у столаре. Зато нам и шкрипе столице, к’о неподмазана капија. Куд ја одо’…
А била је то повелика кућа. Истина, имала је само две просторије, али у обе си понаособ могао коло водити. А испод подрум. Тај мирис никада не могу заборавити. Дуње, јабуков цвет или мирис пролећне кише те сацекају како наминеш у овај храм вина и ракије.
Памтим је и по двоја врата, и по специфицној причи зашто је то тако. Прича је повезана са поштовањем и кумством, и далеко је од данашњих дана. Кажу, једном се у тој кући напише вина, заједно, домаћин од Марковића љуљачанских и кум од Поповића из Белог Поља…У нека доба, кум устаде, рад да пође напоље, па удари право на зид. Зачуди се домаћин, неки мој чукунђед, па упита:“Куме, ти удари у зид?“
Слеже кум раменима, па одврати:“Ето куме, учинило ми се да овде беху врата.“
Погледа га домаћин, па рече:“Нису куме ту, но тамо, на другом крају. Али, кад ти кажеш, од вечерас ће и ту бити врата. Жено, дај будак и мацолу!“. До ујутру, домаћин проби зид.
Те ноћи, ради кумства, наша кућа доби још једна врата. На њих је, педесет година касније и побегао један од укућана, када га је тражила Титова ОЗНА.
Сада, тамо где беше кућа, стоји гола ледина, истина, засијана енглеском травом. Лепо се трава зелени, али слабо памти и чува успомене. Ваљда је тако Енглези научили.

Данас срушисмо кућу,
била је стара,
без грама цемента и цигле,
од набоја и плеве, кровињара.
Их, што је иш’о пос’о,
развалисмо кров за трен, олако,
пљуштала је ћерамида к’о киша,
а деда је гледао и плак’о.
Јá, луда човека,
Бог га не убио,
на блатњаву је земљу клек’о,
па је сваку црепљику љубио,
сузама их умив’о,
куп’о и залив’о.
Па још кад зидове маљем оборисмо,
к’о да њега у срце погодисмо,
задрхта само и главу спусти,
па се к’о пред привиђењем прекрсти.
Е, баш су незгодни ови стари,
тешки, брате, к’о планина.
Мисли, ако се родио у овој чатмари,
оженио и добио три сина,
да може за вјеки вјеков да служи,
да нам двориште квари и ружи…
А имамо кућу, права дивота,
па зар да нас буде од људи срамота,
због ове руине?
Та ради ње нас и прате гласи,
да бесмо убоги сиромаси.
А кад не буде ове рушевине,
па ни камен од ње не остане,
ваљда ће по селу шапат да престане,
и признаће нас за газде и домаћине.

(село Љуљаци у Гружи)

Лирика вечног тренутка

Најпре иштите Царство Небеско, па ће вам се уз то све придодати.

Тако је записано у свим древним светим књигама, од најстарије Звездане Књиге Белих Ура па све до књига потоњих векова.

Царство Небеско је Оно Битно, Оно Најбитније, а све иза тога и испод тога јесте мање Битно или Небитно.

Јер, све испод и иза Тога нема никаквог Смисла без Тога, без Битног и Најбитнијег, без Царства Небеског.

Царство Небеско је у нама, у нашем срцу, у нашем бићу и суштаству.

То је Живи Бог у нама, Свевишњи у нама, Светлост у нама, Љубав у нама.

Царство Небеско је унутарња шутња, унутарња тишина, унутарњи спокој, унутарње блаженство, Унутарња Светлост.

Царство Небеско бива Царство Чисте Светлости, Чисте Љубави, Чисте Доброте, Чисте Лепоте, Чисте Самилости.

Живот у Царству Небеском јесте Вечан Живот без брига и страхова, Вечан Живот без почетка и свршетка.

Ма какве год прилике

или неприлике биле,

за Беле Србе Вертикале

 увек постоји решење.

Створитељ и Васељена

вечно бдију над нама.

Важно је само

да ми будемо будни,

 и да освешћујемо

све што наилази.

Клонимо се брига и страхова!

Бриге и страхови

ометају наш Божански Космонет,

 ометају нашу везу

са Створитељем и Васељеном.

Јер Бог се Свевишњи настањује

 у Срце Пречисто,

а Пречисто Срце јесте

Срце

без брига и страхова.

Милан Живковић: ПОЈАМ ТРИ СУНЦА

(снимљено на Тргу Марије Терезије у Бечу)

Лирика вечног тренутка

Вечерас ми је, у једном тренутку, било веома тешко.

Имао сам осећај: како ми Тама притиска душу, како ме гуши, како из мене исисава животну енергију, како се нада мном затвара Небо, како тонем у мрачне поноре и бездане, и како губим и веру и наду у спасење, у све оно што сам до тада знао и у шта сам тврдо веровао.

И, гле чуда!

Изненада ми – у трену кад се чињаше да ћу посве потонути и нестати у мрачним безданима – однекуд из дубина сазвежђа и звезданих јата, стиже звучна порука у титрајућој млечно-белој Светлости која распршиваше Таму у мени и око мене, и, истовремено, отварајући плаветно-зелена Небеса нада мном, и обележавајући ми, србрним и златним зрацима, светлосне стазе кроз бескрајан низ тајносаних звезданих капија у Вечноме Прстену Неба.

Фото: РТРС

„Господе, опрости им, не знају шта раде (Свети Стефан)

Година 1904. крај јануара: Ситуација у предјелу Манџурије и Кореје више него напета. Наиме, због сукоба око интересних сфера долази до заоштравања односа између Русије и Јапана. Охрабрена епитетом силе, али и побједничком улогом у сукобу са Отоманским царством, Русија полако шири свој утицај на азијском континенту. Корак по корак, стицала је предност.

Међутим, у очима Јапана, тада младе силе у замаху, Русија прави погрешан корак: узима под своју контролу итекако значајну поморску базу – Порт Артур. Са друге стране, охрабрен финансијском подршком која је стигла из САД и Велике Британије, Јапан десетог фебруара подмукло напада руске војнике стациониране у тој бази. Тек 3 сата након тог бруталног напада и званично објављује рат Русији. Због финансијске подршке које су зараћене стране добиле од бројних земаља, рат убрзо поприма карактеристике глобалног.

Почетак фебруара, исте године: дешава се у Црној Гори. Двор краља Николе необично тих и сабласан. Очекује се долазак сердара на консултације са краљем поводом ситуације у Манџурији. Краљ Никола, али и остали сердари потпуно свјесни да бројчано не могу утицати на ратни сукоб двије силе попут Јапана и Русије, ипак казују да не могу стајати по страни, ма колико минорно њихово физичко учешће било. Један од најватренијих заговорника одласка на фронт је био ађутант и бригадир Јован Липовац. Није требало много: краљ Никола доноси одлуку да се Црна Гора прикључује Русији у овој борби, те да скромно шаље свој одред на челу са бригадиром Липовцем и Лексом Саичићем. Разлог је био једноставан: захвалност Русији на помоћи у борби против Турака, али и на пшеници која је сваке године несебично стизала.

Већ следећег јутра Црногорци су се отиснули на далек пут, а многи од њих на пут без повратка. Уз бројне недаће, пут је трајао данима. По доласку на фронт, руска војска са одушевљењем поздравља долазак Црногораца, углас говорећи да им је овим братским чином подигнут морал, те да ће им до гроба бити захвални. Генерал руске војске тада изговара, сада већ антологијску реченицу: “Црна Гора је показала да је једини и истински пријатељ Русије“.

Почињу крваве борбе, што на копну, што на мору. Због интензитета ратовања, није се јасно видјело гдје се суровије воде битке. Наиме, јапанска морнарица је у то доба развила технологију подводних мина, те је у самом старту потапањем руских бродова стекла важну предност. Са друге стране, престрашени голобради младићи су гинули у страховитим окршајима на копну, широм Манџурије. Ипак, један од њих је изазивао посебну пажњу: Лексо Саичић, родом из Берана. Многи записи кажу да је био један од најбољих ратника тог доба: брз, окретан, храбар, вјешт са мачем, ријечју – јунак. Убрзо је задивио и руске генерале својим умијећем. Једном приликом, Лексо се у оквиру руске војске нашао на мегдану са јапанском војском. Како су тадашњи обичаји налагали, и једна и друга војска су слале на мегдан по једног најбољег ратника из својих редова. Страх је облио многе руске војнике – не и њега. У секунди је гласно замолио руског генерала да му одобри да се бори са јапанским самурајем. Генерал одобрава, уз молбу да скине свој капут, не би ли био бржи. Лексо, сад већ историјски, одговара: “Којој овци руно смета, онђе нема ни овце, ни руна“, те сигурним кораком закорачи на мегдан. Битка између црногорског бригадира и јапанског самураја је била, како кажу, епска. У муњевитим размјенама удараца мачем, Лексо је ипак сијевнуо мало брже и посјекао самураја, те донио, превасходно моралну, побједу руској војсци у том окршају. Захваљујући том подвигу, Лексо је постао јунак у Русији, али и понајбољи представник надалеко познатог црногорског јунаштва. Ипак, не и једини. Милан Јовановић, голобради младић из села Петњица, недалеко од Шавника у Црној Гори, је такође био један од храбрих црногорских војника који су се придружили Русији на фронту. Захваљујући лијепом статусу који је стекао у Руско-јапанском рату, одлучио је да остане у Русији, гдје је окружен породицом, на концу и умро.

Година 2016. Милова Црна Гора: 112 година након тог рата, унуку по мајкиној линији, поменутог црногорског борца Милана Јовановића који је учествовао у Руско-јапанском рату, је забрањен улазак у Црну Гору, разлог: санкције које је Ђукановићева Влада увела руској. Дмитриј Рогозин, потпредсједник руске Владе, али и унук Милана Јовановића из Шавника, се налази на списку људи којима је црногорска Влада забранила улазак у земљу. Дакле, човјек који не само што је родом одавде, већ није прекршио ниједан једини закон, не може да дође на своју ђедовину јер је – човјек без принципа и морала – Ђукановић, не би ли се додворио својим шефовима, тако одлучио.

Са друге стране, Хашим Тачи, човјек кога је прије само десет година америчка тајна служба, ЦИА, сврстала на списак најопаснијих европски терориста и човјек који је према бројним релевантно-званичним списима трговао људским органима, је, захваљујући ДПС-у постао почасни и заслужни грађанин нашег града Улциња. О шверцеру оружја Дахлану, диктатору Шинаватри и многим другима који су добили црногорско држављанство, излишно је говорити.

Коначно, Русија и Црна Гора су тај рат изгубиле, али су сачувале понос, част и достојанство. Као незаслужан, обичан и просјечан грађанин Црне Горе, стидим се у шта смо се данас претворили и какву погубну спољну политику водимо, за разлику од наших предака. Јер, пазите: Руско-јапански рат у ком су учествовали и храбри Црногорци није догађај који се одвијао у митском периоду од прије нове ере, напротив, причамо о – у временском континууму – недавној прошлости. Ако наставимо овако да губимо пријатеље и некад савезнике – на крају ћемо изгубити и сами себе. Ако већ нисмо.

И зато, Рогозине, не као земљак земљаку, већ као човјек човјеку: ИЗВИНИ.