Фото: Дивљи коњи; Википедија

Кад бих могао
Зауставити дивље коње у
Изгубљеним сновима
Запливати недохватним небом
На ластиним леђима
Испустити лептире
из слијепљених усана
у трену поздрављања
са сунцем на
једном од одмаралишта
сазнања немоћи —
кад бих могао!

Распори се Небо
И све чулно
Дође земљи на радост
Заискри Крст

Показује пут одакле је дошао
Радујте се
Символ Очев, дар је
Даровима враћ

Фото: Православни крст; Википедија

Само сам један од оних који увек губе
Није ми дато
Да се сретнем са другим
Лепшим световима

Често сам збуњен
Ношен ходницима мрака
Али знам –
Својим душманина поклонивши душу
Опет сам заробљен и сâм

Миран сам
Ни мали трзај нисам направио
Јер је мрак
Покушам ли да се одупрем
Стићи ће ме нечији глас

Склупчан у себи
У руци још увек стежем кључ
Из мрака полако уз степенике
Долази светлост
Чујем повратак на врх
Живота
Морам се усправити

Фото: Фототека Србског Журнала

Питај ливаде,
нека ти кажу,
колико сам корака
и нота, туге и речи,
удаха и уздаха,
колико откуцаја срца и суза,
раширених руку, оставио,
да пронађем цвет
који за тебе личи.

Питај потоке колико сам
преврнуо каменчића,
напио се воде,
отворио шкољки
и бацио бисера,
док га нисам пронашао,
који за тебе личи.

Питај Месец
колико сам ноћи
бдио над звездама,
тражећи ону
која за тебе личи.

Питај мора колико сам
бродолома преживео, тражећи талас
да ме носи теби,
јер имам загрљај
који за тебе личи.

Питај зиме и
планинске врхове
колико леда и кристала
замрзло је моје руке,
док се нисам попео

на највећи врх,
да ти донесем срце, пуно љубави,
који за тебе личи.

Питај ватре и вулкане, зашто нису
довољно снажни,
да се мере са жаром моје душе,
који за тебе личи.

Питај Господа
да ли је истина моја љубав
и да ли је она
која за тебе личи.

Фото: Фототека Србског Журнала

I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништава је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!… Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.

II
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страшно муте,
Над људском душом њихова је власт.

Триумвир силни, овладатељ света,
Презире гордо у заносу све,
И војску своју жртвује и царство,
И, грозно павши, од љубави мре.

Акцијум виде неизбројне жртве,
Пожар галија, поразу и јад
Многа је звезда утрнула тада,
Многа је мајка закукала тад!

Чудни су пути којим страсти воде,
Ал’ све што живи ове путе зна:
Садашњост њина непобедљив град је,
Прошлост је њина пепео и пра’.

Па кад је тако – тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач:
У борби с њима не помаже ништа
Блажена мудрост, очајнички мач.

Фото: Сила страсти; Википедија

Врховима срца
Ти песму пишем,
Теби који лежиш
У прашњавој ми души

Док капљице росе
Траже где ће
Да оживе увело
И напије жедно

Ветар
У разузданом лету
Плеше са искрама дана

Иако си сакривен
Између два трена
Што настају и нестају

Ја ћу преко мостова,
Док сунце се румени
Теби доћи

Да љубав моју
Погледом ти дам

Под палицом
Небеског композитора
Осмехом ти запевам.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Љубави, наздрављам ти чашом вина,
да ти још једном покажем како живи се
највећа истина што зовемо је љубављу.
неко ново вријеме у времену старом оживјеће.
Своје пјесме без игала, оловком душе ја плетем,
бијели кораци, стихови паперјасто мекани,
кармин цвени је, а свему томе име је нада,
А онда ако буду питали ме
како живим, на крају рећи ћу им
да само тебе од љубави прошлих враћам,
јер стих неће да сваку грешку срцем плаћам.
Зато идем до јесени прве да питам је
да л΄ она за љубав зна,
ил΄ можда због ње каје се?
Зна ли да од твог љепшег ока нема,
зато за заборав на јастуку мом мјеста нема.
Љубави, наздрављам ти чашом вина,
а ти још једном покажи како руши се лако
највећа истина што љубављу зовемо је.

Фото: Здравица; Википедија

Идем од једног до другог човека и тражим твој лик.
Где си?
Грлим твоју одсутност.
Кроз жубор буке назирем твој глас.
Затварам очи не би ли те видела.
Стојим поносно у своме мраку.
Обасјај ми пут до тебе.
Овде где су осуде других и њихове речи попут игала
забодене у мене,
ја стојим чекајући тебе.
Када се појавиш сви ће да занеме.
Камен ће да се распадне,
прах његов ће да процвета.
Из срца ми излеће птица,
из грла лептир и ишчезну
у тишини.

Фото: Фототека Србског Журнала

Између два упоредника док провирујем главу
Између две жишке у слепоочницама
У паузама док радници пију чађаво млеко
И прашњави маслачак лепи се за плућна крила
Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши
Између два далека поређења
Волим те.
.
Бродови се љуљају као пољупци
И слој ваздуха се на лепе сенке цепа
У машинерији ноћи
Моје срце је слично компресору
Наклоњену свему што нема везе самном
Док покушавам нестати у пољупцу
Волим те.
.
Рудници камене соли у мом срцу
Зора ломи суђе од порцулана
Кад си са мном знам да си на другом месту
Постаћу прашина ако волиш прашину
Ти која ме туђим именом зовеш
Волим те.
.
Долази пролеће и једну праву даму
Нико не може замислити без пудлице
Стави ми огрлицу око врата и води ме
Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци
Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство
Свет ме изгуби, али ти ме доби
Волим те.

Што виде слепи не виде заљубљени
Покварени анђеле; о, снеже у августу
Моје су руке остале око тебе као обруч
Љубоморан на ваздушни притисак и воду
Љубавну воду која гори док се купаш
Одавно већ својим очима не верујем
Волим те.

Фото: Фототека Србског Журнала

Тишино моја, кажи ми сада,
зашто сам стара, а тако млада ?
Због чега ми срце крвари, а душа страда?
Знам, краја учењу нема, никада.
.
И пре нас, ми смо били.
И после нас, бићемо ми опет.
У Духу Светом душа живи,
а свет овај, ко’ да је проклет!
.
Од немила иде,
ка недрагу се враћа,
и опет човек, изнова,
грешке тугом плаћа,
па учи све лекције старе,
као да су нове, и тако изнова ,
себи краде снове.
.
Понавља и грешке,
као да их већ безброј пута прошао није…
Иза сваке храбрости, страх се крије!
Иза свих лудости, притајене су даљине!
Иза сваке висине, постоје дубине…
Иза сваког осмеха, лелујају празнине!
.
Човек се по слабости својој
изнова и изнова у прошлост враћа.
Поново све потиснуте снове,
поновљене, а заборављене,
сузама и уздасима плаћа.
.
Нико не може тај дуг
животу да отплати, где год крене
свом се закопаном болу врати.
Тако човек изгуби
свог живота бесповратне дане,
пребира успомене и отвара ране.
.
Живи између лажи сопствене,
и обмане, ал’ гордост му не да, да стане.
И одлази човек у непознато,
као што је из непознатог дошао.
Он нигде није био, ни стигао,
а ток живота му је већ прошао.
.
Све, што је за собом оставио,
изгубило се као вихор благи.
Све, пролази и све се враћа,
остају само тренутци радости,
они драги.
.
Кад осмех се осмеху врати,
кад суза, сузу препозна,
кад дуг се животу отплати,
кад се молитва позлати…
Тад се албум успомена
у протоку времена, у трену мења…
.
Кад срце лагано утихне
и престане да куца,
искричава суза, чиста, засветлуца…
Онда човек нема више жеља и хтења…
Вратио се тада себи,
без туђих и сопствених уверења!
Знај, спознао је, човек тај,
лепоту живљења
и заборављени пут упокојења!

Фото: Фототека Србског Журнала