Драган Симовић: ВЕЧЕРАС САМ ТИХОВАО У ШУМИ…

Опремио: Стари Словен

Још у раној младости,

када сам у драгану,

изабраницу и невесту своју,

био свим бићем

 и свим срцем

 и свом душом

и свом снагом својом

заљубљен до потпуног

поништења и губитка себе,

схватио сам,

 у трену и изненада,

да радост и туга,

 да смех и плач

иду упоредо,

иду заједно руку под руку.

И што је већа радост,

 већа је и туга;

и што је већа милина,

већа је и сета!

Лирски записи

Дође надобудни и ташти атлантистички философ код хиперборејског песника мистика, и каже му: осећам сам се као младић од двадесет година.

А колико ти је година? – пита га Хиперборејац.

Близу седамдесет, – одговори Атлантиста.

То није добро! – рече песник мистик.

Зашто није добро?! – зачуди се надобудни и ташти философ.

Требало би да се осећаш као човек који има близу седамдесет година, – додаде, уз благ осмех,

хиперборејски мудрац, па настави: ми смо Хиперборејци увек у складу са својим годинама, у складу са Временом, Природом и Васељеном.

 Са двадесет се осећамо као двадесетогодишњаци, а са осамдесет као осамдесетогодишњаци, јер пратимо упоредо све временске, космичке и животне токове, како у себи тако и око себе.

Ви сте Атлантисти увек у нескладу и у раскораку, било са собом, било са окружењем.

Ви се са двадесет осећате као старци, а у старости глумите младиће.

Ваш вам затровани и поробљени ум никада не дозвољава да будете оно што уистини јесте, те да живите садашњи тренутак вечности, већ целога живота лутате за нечим, без сврхе и смисла, умишљајући да јесте оно што нисте и што никада не можете бити!

(Из Звездане Књиге Живота)

Вечерас сам тиховао у шуми;

шума је осетила и видела

све ожиљке на мојој души;

шума је зацељивала и исцељивала

 све ране и све боли моје душе;

шума је са мном тиховала и туговала,

 певала и радовала се,

узлетала, летела и прелетала

подно румених вечерњих облака

и низводила се, потом,

низ красну, чаробну и дивотну дугу

спрам малиновог, љубичастог

и пурпурног неба.

Шума је вечерас била у мојој души,

у мојему срцу,

у мојим сновима и визијама;

шума је вечерас

била моја вилинска видарица,

неговатељица и исцелитељица;

шума је вечерас била више него шума –

била је богиња сва у руменој,

 ружичастој и скерлетној светлости

тајинствених, овостраних

и оностраних небеса.

Вечерас сам тиховао у шуми;

вечерас је и шума тиховала у мени –

у мојим тајносаним световима,

у мојим јасновиђењима,

у мојим песмама.

(Свети гај у Великом Гају, 25. цветањ 7523. године)

Лирски записи

Могу да пишем, да певам, да стварам, само кад сам смирен и стрпљив, само кад сам у свом унутарњем бићу и суштаству, и само онда кад имам јасну (јасновиду) слику, кад имам потпуну визију онога о чему желим да певам и пишем.

Многи људи – чак и они веома образовани! – не могу да појме и схвате, да је песничко и уметничко стваралаштво један од најтежих видова рада и стварања у овоме свету.

Ниједан рад у овоме свету не може се – по преданости, посвећености и захтевности – поредити са стварањем поезије и уметности.

Да би се догодила песма, да би се догодило уметничко дело, песник и уметник морају да имају идеалне услове у неидеалном свету.

У свету који је далеко од сваког савршенства, ствара се и рађа нешто што је чисто небеско и божанско савршенство!

Да би се догодила песма, да би се догодила слика, да би се догодило музичко дело, за све то није довољно само знање, образовање и умеће, већ нешто што надилази и превазилази свако знање, образовање и умеће – повезаност са светом муза, повезаност са вилинским светом, повезаност са светом божанских бића, повезаност са Акашом.

То је оно што се назива инспирацијом илити надахнућем!

Но, да би се успоставила унутарња веза са вишим духовним световима, песник и уметник морају да изиђу из овога света, а да, ипак, остану у овоме свету; да изиђу из ума, а да, ипак, остану у уму; да истовремено, и упоредо, буду присутни у оба света, а да, ипак, не постану расцепани, располућени, шизофрени и слуђени.

После свега овог изреченог, намеће се, само од себе, питање свих питања: ако је већ тако тежак и захтеван песнички и уметнички стваралачи рад, зашто онда песници и уметници и даље, упркос свему, посвећенички стварају?

Зашто, једноставно, не одустану од тога, и раде нешто друго?

Одговор је веома прост: зато што морају!

Упамтите: песници и уметници морају да стварају по цену живота!

Таленат илити дар који си добио од духовних бића, од божанских бића из највиших светова, мораш до краја да употребиш и искористиш, иначе си мртав!

Зато песници, као и ини уметници, своја најлепша дела често без размишљања поклањају ближњима, без икакве плате и надокнаде у овоме свету.

Они пристају да живе и у највећем материјалном сиромаштву, и у највећој беди овога света, само ако могу да стварају и да некоме поклањају своја дела.

Имам шездесет и шест година, и најмање сам три пута старији од свих својих вршњака који нису добили песнички таленат од божанских бића, и нису били посвећени поезији.

Зашто кажем да сам најмање три пута старији од свих својих вршњака – исписника?

Зато што сам све време стварао поезију у сиромаштву и беди, што сам се из дана у дан, из часа у час, подвижнички и посвећенички борио, да у овоме свету, који је, самим својим устојством, против сваке лепоте и дивоте, против сваке поезије и уметности, створим, и на свет изнесем, лепоту и дивоту у својим песмама и лирским записима.

У тој борби без предаха и престанка, ја сам потрошио три пута више божанске животне енергије него они који стваралаштву нису били посвећени, и који су обављали неке друге мање захтевне послове.

У шездесет и седмој години живота, гле, здравље ме, ипак, добро служи, имајући у виду и на уму оно кроза шта сам пролазио и у каквим сам све условима стварао!

Чудо је – заиста је право чудо! – да сам и довде дошао, да сам и толико година поживео у свету који је, у начелу, у устројству своме, против сваке лепоте и дивоте, против сваке љубави и доброте, против свега племенитог и узвишеног!

Надам се, и верујем, да ће ми – када будем напустио овај свет – у неким другим световима бити и лепше и боље и дивотније!

(Ово сам писао само за оне који су сродни и блиски мени, за оне који су добили таленат од виших духовних бића, и, за оне који, срцем и душом, разумеју и схватају ово о чему пишем!)

Само Унутарње Сунце

 може да развеје

 и распрши таму

која влада светом.

Преко Унутарњег Сунца,

 у Срцу Неба,

ми смо повезани, гле,

 са Великим Оностраним Сунцем

 у Језгру Звезданог Јата.

Замисли само,

колико пријатеља имаш

 у Васељени, у Роду своме,

 у сазвежђима

и звезданим јатима!

Замисли само,

колико се дивотних бића

 у свим световима,

овостарним и оностраним,

 радује сусрету

и познанству с тобом!

Замисли само,

колико божанских душа

бдије над тобом без престанка,

и колико је божанстава,

 у свим небесима,

 која душу твоју љубе!

Лирски записи

 

Долази време обојених револуција на Западу.

Свака држава, сваки град на Западу биће у знаку обојених револуција и уличних преврата.

Запад ће се преконоћ срушити као кула од карата.

Запад је труо и мртав, одавно!

Довољни су и намјањи потреси, па да се све сруши и распрши као да никад ништа ни постојало није.

Лихварско-атлантистичка фукара је у пометњи и расулу.

Све што буду чинили у времену долазећем, чиниће против себе.

На стотине милиона људи, народа, племена и родова диљем света, побила је лихварско-атлантистичка фукара, тај најнижи сој људског изрода, та најнижа раса мајмуна и гмазова.

Ово је време кармичке жетве.

Време у којему ће лихварско-атлантистички предатори, дембели, паразити и готовани бити спаљени у огњу живоме, јер су бесовска, алава и несита бића зла која већ вековима изазивају грозне и ужасне ратове свуда на Земљи, ратове од којих су увек и једино они – та лихварско-мајмунско-гмазовска раса – имали материјалне користи.

После нестанка лихварско-мајмунско-гмазовске расе, човечанство ће почети убрзано да се умно, душевно и духовно развија, а на Земљи ће завладати мир на многе векове.

Лирски записи

 

Владан Пантелић, хиперборејски посвећеник, Бели Србин и Бели Вилењак из звездане будућности, води школу духовног и божанског самоисцељења и освешћења, школу која је усаображена са духом, дејствима и енергијама Новога доба Галактичког Духа Стварања.

Такве или сличне школе нема у Србији!

Такве или сличне школе нема нигде другде у Европи.

Има је само у Владановој Тијанији, и у Русији.

Школа Владана Пантелића јесте школа буђења и освешћивања душа у Новоме добу.

То је школа новога живота, школа нове поетике живљења и стварања, школа космософског и божанског погледа на свет.

Они који желе да се сусретну са Собом, који желе да упознају и освесте Себе, који желе да упознају и освесте Божанско и Светлосно Биће у Себи, требало би, макар једном, да се виде са Владаном Пантелићем.

Ово моје лирско сведочење јесте из унутарњег срца и бића.

(Владанов број телефона: 063 254 948.)

(Србски исцелитељ и посвећеник Владан Пантелић)

О мени ће певати

јасике и брезе,

и звездана јата

у бескрајном кругу;

певаће виле

и борови вити;

певаће муње

про неба пурпурна;

 певаће оскоруше,

 кедри и ветрови –

кад ме не буде

било у свету,

када ме не буде

 више мед вама.